ЉУБАВИ
Твоју слику немам,
твоје презиме не знам.
Твоје име изговарам само у храму…
Пратим те по киши,
додирујем једино крајеве твог капута…
Гледам те крајичком ока.
Ретко ми се јављаш.
Не могу да ти пишем.
Поклоне не примаш,
обећања понекад дајеш…
Појавиш се на кратко,
у предвечерје ил’ у освит дана…
Само ми ослушнеш срце и
оставиш мирис на јастуку.
Не даш ми да те љубим,
нити да о љубави причам.
Тражиш да другде будем
и да се не сматрам важним.
Нестваран кажеш да сам,
зовеш ме песником лажним.
Речи скриваш међу стварима,
истину прећуткујеш у реченицама…
С укусом вина мојих патњи
распаљујеш машту знатижељника.
Пришао бих ти са пуно нежности,
али не знам да ли ћу те срести.
Загрлио бих те рукама обема,
када оне не би остале празне…
Ипак, ако не изгубим себе,
остаћемо заувек заједно у овој песми!