Danas sam tužna
Danas sam nešto tužna,
ne zbog tebe,
ne zbog vremena,
nisam ni zbog sebe.
Danas sam tužna u sebi,
onako — tuga neka.
U duši kô plamen tinja.
Nije ni zbog samoće,
samoća je moj drug.
Danas sam samo umorna.
Neki nemir uvukao mi se u kosti.
Ćutim do neba
i ne prolazi,
kao da čekam
da se nešto desi.
Čujem tišinu.
Neki mir.
Zebnju mi daruje hladna ruka,
senka što hoda iza mene
na putu mog stradanja,
večnog ustajanja i padanja.
Ponekad zablista
stidljiva duga nadanja.
Danas sam tužna —
ne zbog nestalog osmeha.
Danas je tužna i moja tuga,
onako jako i bolno, kô žena.
Kô senka koja me prati,
hoda iza mene,
okupana, čista, jasna,
kô pahulja srebrom okovana.
I dok je gledam, ona se topi.
I čujem njen trag,
koji mi dođe
bolno drag.
Nije zbog samoće —
samoća mi je uteha.
Nije zbog čežnje za osmehom,
nije zbog ničega.
Samo zbog bezdana,
praznine u duši
i vatre što tinja,
a dim me guši.
