Аутор: Jovica N. Djordjević

Srušiše se kule,kipovi su pali
i u svakom srcu sad se sumnja krije
ljudi su mi davno veru pokopali
niko moju dušu dotakao nije

Možda sada zato propadam u blato
pa prstima gnjecam crnu zemlju gnjavim
ilovaču mokru pretvaram u zlato
da čoveka novog po svom liku pravim

Udahnuću nadu u to nemo telo
u njegove oči zapaliću plamen
govoriće meni šta bi srce htelo
oživeće meni ovaj hladni kamen

Al’ kroz tamu ovog prokletoga veka
osetih u grud’ma predosećaj kletve
stvorio sam samo još jednog čoveka
da od moje duše ubere sve žetve.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
07.11.2026g.

Razliva se zemljom crna ljudska zloba
hladni vetri s neba trule kosti ljube
nemrtvi se bude ustaju iz groba
čekajući zvuke anđeoske trube

Dok nad zemljom meses krvcu svoju sipa
nebo tamom krije poslednje mu kapi
a tamo gde beše rascvetana lipa
užasnuta tugom crna zemlja zjapi

Što poljupcem Juda Gospoda izdade
zar za šaku srebra proda svoga Boga
zašto ljud’ma satre ono malo nade
da se plaše zvuka zloglasnoga roga

Dok poslednji plamen sa neba se njiše
nad crnom će zemljom zavladati tama
nestaće u bezdan što puzi i diše
utihnuće pusta, ostavljena,sama.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
31.10.2026g.

Nepomično, sama sedela je ćutke
u aleji bašte nekog velikana
dok je vetar šapt’o poslednje trenutke
jednog hladnog,tmurnog,kišovitog dana

Pod granama starim što nebo su krile
gledala je dugo niz staze bez sjaja
dok su senke tiho kraj nje prolazile
otrgnute davno iz Božijeg raja

Htedoh da u miru delimo tišinu
sedoh pored žene promrzlu od kiše
gledala je dugo negde u daljini
od reči mi oči kazivahu više

Tamom noćca crna danak obavija
u aleji tiho vetar grane njiše
ni zvezda na nebu više mi ne sija
ni žene na kraj me nema više.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.10.2026g.

Zastanem,prećutim, kad krenu da laju
pred ruljom od straha nikada ne bežim
ustuknu i oni jer me dobro znaju
da ujedam uvek kad počnem da režim

Nek laju iz tame, nek zubi im zveče
ne dam da me slome ni age ni paše
jer oni što laju kada padne veče
od hrabrih i jakih najviše se plaše

Ne klečim pred silom bez imalo časti
ni pretnje me vaše naterati neće
jer ponos u meni ne može se krasti
iz duše sloboda ko stihija kreće

Nek laju do zore,nek prete i sude
nek misle da strahom slomiće mi volju
dok ponos i prkos u grudima bude
neću klečat’ nikad pred onim što kolju.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
17.10.2026g.

Hoće da mi ruše svu čistotu duše
darivaju blaga i poklone skupe
nude mi po noći razvratne namiguše
mojom dušom žele svoju da iskupe

Zbog poganih ljudi otvara se rana
slušam podle reči što im duša zbori
da sam veći sultan od samog sultana
da njegova vatra u mom srcu gori

Pohotne mi dame šapuću iz tame
golim telom mame bez imalo srama
golišave grudi miluju mi rame
al’ ja čuvam dušu od grešnoga plama

Kad ponoć rasplete svoje crne vlasi
na groblju pod humkom u smiraju dana
neka Bog u meni sve vatre ugasi
da ne budem senka poganog sultana.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
10.10.2026g.

Stade razum da se duše gnuša
te mi zorom čudno slovo zbori
da l’ mi šejtan Božju veru kuša
da mi volju nejaku pokori

Crna mis’o kroz nedra mi šeta
a iz tmine nečastivi veli
okani se Gospoda i sveta
nek se grehom duša razveseli

Zar ne znadeš što mi ištu grudi
koji oganj u telu mi gori
da mi Gospod po molitvi sudi
dok mi duša pod krstom se bori

Kad se tmina u mom srcu metne
ja pod krstom svoju dušu sklonim
nek se šejtan od mene odmetne
da se Bogu zanavek priklonim.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
03.10.2026g

Razliva se zemljom crna ljudska zloba
hladni vetri s neba trule kosti ljube
nemrtvi se bude, ustaju iz groba
čekajući zvuke anđeoske trube

Dok nad zemljom meses krvcu svoju sipa
nebo tamom krije poslednje mu kapi
a tamo gde beše rascvetana lipa
užasnuta tugom crna zemlja zjapi

Sto poljupcem Juda Gospoda izdade
zar za šaku srebra proda svoga Boga
zašto ljud’ma satre ono malo nade
da se plaše zvuka zloglasnoga roga

Dok poslednji plamen sa neba se njiše
nad crnom će zemljom zavladati tama
nestaće sa sveta što puzi i diše
utihnuće zemlja ostavljena, sama.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
26.09.2026g.

Kada tuga prhne, iskaplje iz oka
pa se spomen slije niz usahlo lice
ureže se rana teška i duboka
što me kao mačem seče nemilice

Kad se noć nad dušom prepisti tišini
i poslednja zvezda za oblakom sine
čujem stari korak negde u daljini
čekam da mi prošlost kraj pendžera mine

Da se nežno spusti na uzglavlje meko
kao tiha sena što mi dušu prati
da na srce sleti što beše daleko
da te u moj život samo na tren vrati

Dok se jutro rađa iza crnih gora
i poslednji sanak u tišini mine
još ću dugo slušat’ šapat starih zora
da mi tvoje ime dođe iz daljine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
19.09.2026g.

Slušam kako vreme po stolu se vuče
čaša ćuti prazna a vino me zove
neke čudne misli pijanog me muče
dok mi noć’ca crna razbija sve snove

Dim se vije tiho, zidovi se njišu
čaša mi se smeje dok oči mi gore
neke stare slike po sećanju pišu
dok mi dušu trulu crne slutnje more

Sa dna prazne čaše tvoja ruka maše
vodi me na mesto gde smo ljubav pili
tamo gde je nekad mesto bilo naše
gde smo pored reke zagrljeni bili

Oj čednosti moja,moja ružo mlada
što me oko tvoje pijanog ne gleda
da l’ se nekad pitaš šta li radim sada
il’ me srce tvoje zaboravu preda.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
12.09.2026g.

Prećuta mi duša što joj srce zbori
za životnim stolom gde se mladost pije
da mi sveća tinja, već davno ne gori
i da niko ne zna šta se u njoj krije

Dok prolaze dani u tihome hodu
stari boem broji svoje zadnje sate
još gledam u čašu u tu mutnu vodu
da se davne slike u moj život vrate

Ugasle su oči,nema više sjaja
samo crna bora na mom licu osta
dok korak me vodi do samoga kraja
gde praznina nema ni druga ni gosta

Gusta bela magla niz drumove pada
briše moje stope i obrise lica
u čaši se davim bez glasa i jada
dok nad praznim poljem kruži crna ptica.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.09.2026g.