Аутор: Jovica N. Djordjević

Svod nam grizu crne ale gladne,
mesto ptica bombe nebom lete;
sred Sodome i Gomore jadne,
iz zgarišta uzdiže se dete.

Zlotvor krvlju hoće da ga poji,
crne senke mladu dušu muče;
nema majke da ga mlekom doji,
ka svetlosti da čedo privuče.

Al’ uzalud sjatiše se ale,
kad mu milost sva ide od Boga;
zalud vatru pod noge mu pale,
po zgarištu bosonogi hoda.

I za tminom srce mu ne haje,
čistom dušom novu nadu budi;
kroz proroke poruku nam šalje,
da se ljubav međ’ ljudima probudi.

autor
Jovica N. Đorđević
27.05.2023g.

Osobina određene osobe da ističe svoju ličnost naziva se sujeta.

Još uvek tumaram vrletima svojim,

ka beznađu svesti letimice hrlim;

severac me kida, ne mogu da stojim,

nit hrasta ni stene, zaklon da prigrlim.

Umorne mi noge, klecaju kolena,

san me grubo vuče ka novom sastanku;

u meni je tuga davno sakrivena,

kao zrno peska u starom opanku.

Ni paprati suve glavu da prisloni,

ni jaruge male dušom da privirim;

ni panja, ni koca, ruku da naslonim,

na trenutak samo dušu da umirim.

Zalud sada duša kipti od jarosti,

još besciljno luta niko je ne čeka;

samo crna zemlja da položi kosti,

da proguta jadnog bez nade čoveka.

Kad bejah veoma mlad,

a našem beskrajnom druženju rad,

kad bejah zbunjeno drhtav,

uvek za te srca podatna i nežna,

posmatrao sam te iz prikrajaka

misli senovitih;

pod mesečinom srebrnastom

il’ u po bela dana kada kosić

u krošnji trešnje junske

violinski pesmu niz padine stere.

E da bi te u cvetnjaku međ’ ruzmarinima

i međ’ ružama video

zbog tvojih ugarak veđa

i puti ti neodoljivo crnopuraste,

umesto stazama i bogazima prekim,

ja sam okolokilemetarske drume pohodio.

Često sam te maštom milovao,

do čednosti svlači,

u svilen-halje te oblačio.

Želeo sam tvoje grudi čvrsto bele.

Da bi se u zagrljaju s mojim srele

i tvoje sočne usne vrele…

želeo sam

s mojima da se spoje-

spoje-nikad ne razdvoje,

ništa manje i ništa više.

Savo Božić Ružin. Š

Nudim kule i sva blaga sveta,

sred bisera duša mi sirota;

da ja vidim kako trešnja cveta,

ispred kuće, pored trošnog plota.

Gde još pčela mladi cvetak ljubi,

slatki nektar u košnicu nosi;

da se miris trešnje ne izgubi,

da se pčela polenom ponosi.

Pa da vidim baštu pored kuće,

jorgovane što se tiho njišu;

majčin osmeh kraj pogače vruće,

tople grudi što za mene dišu.

Zalud vile, zalud lažna carstva,

kada tuga mene prati dovek;

zalud blaga, zalud sva bogatstva,

kad bez trešnje siromah sam čovek.

Kada umrem komadajte telo,

neka duša iz njega pohrli;

Kad je blago mesto trešnje htelo,

u večnosti nek joj stablo grli.

autor

Jovica N. Đorđević

Nije sve tako ko što se zbori,

samo smo siti ljudskih gadosti;

čovek se nekad na tren umori,

i ne može baš sve da oprosti.

I nije svaka pošast od Boga,

lažnu nam sliku očima nude;

zarad bogatstva i mira svoga,

bolest bacaju međ’  jadne ljude.

Nije ni svaka pesma za note,

zalud diplome, pesničko znanje;

ako se parče  duše ne ote,

zalud aplauz, zalud priznanje.

Pitanja teška, nije da nije,

zašto se slabi za sve baš krive;

što se istina od ljudi krije,

zar samo oni treba da žive.

autor

Jovica N. Đorđević

Ne dam nikom noćas da me žali,

pustam tugu srce da mi peče,

niti kurvi da vatru zapali,

neka život iz grudi isteče.

Dušu vinom k’o kolač prelivam,

na kolena pred pijancem padam,

konobara u ruku celivam,

molećivo još čaši se nadam.

Sipaj druže noćas ću da pijem,

kada padnem ti upali sveću,

zbog nje kopnim to neću da krijem,

zbog te žene ja noćas umreću.

Tad okupi sve drugare naše,

nek povorka zastane kraj česme,

zamolite stare tamburaše,

da pevaju tužne, setne pesme.

autor

Jovica N. Đorđević

Zar ne vidiš ti oholi svete,

mrtve duše međ’ živima stoje,

zbog nas živih duše su im klete,

pa ne mogu da se upokoje.

Zašto bombe u kandila meću,

ognjem žele groblja da okade,

da l’ bogatstvo nudi veću sreću,

da l’ u grehu ima zrno nade.

Da li čovek Bog može da bude,

pa se gordo međ’ ljude uzdiže,

šta sanjaju trule glave lude,

da li čovek treba da gamiže.

Stan čoveče gordosti ti tvoje,

samom sebi ti saplićeš nogu,

zašto tvoje srce oholo je,

zašto grehom ti prkosiš Bogu.

autor

Jovica N. Đorđević

Dal’  sujeti igde ima kraja,

da li pakost može biti večna,

što  blatite zvezdu čistog sjaja,

duša vam je sva bezčelovečna.

Što znanije u vama ne živi,

sladost vaša u laži je svela,

zar će iko pesmi da se divi,

dal’ će iko pamtit vaša dela.

Samoljubci sebi orden daju,

neistovstvo vaše nema kraja,

katran seju mada dobro znaju,

moja zvezda ima više sjaja.

Sad praštam vam male ljudske hulje,

srcevedac u meni već klija,

kada prođu sve vaše oluje,

moja zvezda opet će da sija.

autor

Jovica N. Đorđević

Krhka svetlost senke oblikuje,

kroz roletne zlatne niti seje;

srce s tugom bolno ašikuje,

još mi vino hladnu dušu greje.

I postelja prepuna je bluda,

svugde miris jeftina duvana;

lice njeno po sobi je svuda,

njena duša mojom milovana.

Sad mi sene prevrtljive mašu,

svaka od njih njeno lice nudi;

dolivaju vinom praznu čašu,

da zbog nje mi srce ne poludi.

Bože sveti do sutra ću piti,

ne daj danu da mi senke krade;

u duši će večno sa mnom biti,

da ublaže mojoj duši jade.

Crne senke, moje mračne druge,

vaše laži privijam na grudi;

kad ne spoznah ništa osim tuge,

ne dam zori dušu da mi budi.

Ne dam suncu lice da mi greje,

neću danak srce da mi blaži;

ni istini da se gordo smeje,

zauvek ću živeti u laži.

Kad utihnu stari tamburaši,

i kad telo pod humkom se svije;

nazdravite tada praznoj čaši,

kad je nemam bolje da me nije.

autor

Jovica N. Đorđević