Аутор: Jovica N. Djordjević

Noć me davi, crni Navi muče,

Todorci mi zaseli na grudi,

pa me mis’o ka prošlosti vuče,

kad bejasmo mi nekada ljudi.

Strašna pošast udari na ljude,

zalud Zora nudi svoje grudi,

mesto mleka zlu nam krvcu nude,

da se zloba međ’ ljude probudi.

Zaspalo je grešno ljudsko jato,

zalud školjka beli biser nudi,

kad nam lice premazuju blatom,

da se krotko stado ne probudi.

Zalud vapaj probuđenih duša,

kada svetom caruju oluje,

neusnule nema ko da sluša,

njihov vapaj nema ko da čuje.

Sa Vitora buknu oganj nade,

to nam Janja novu nadu budi,

novi svet nam sad bogovi grade,

da budemo opet časni ljudi.

autor

Jovica N. Đorđević

Gledaj sine pritisla nas tmina,

crni đavo podlo se kikoće;

misli zlotvor sveto pravo ima,

da poseče naše rodno voće.

Kradu teško stečenu nam muku,

tama nudi crne skute njene;

da ljubimo sad krvniku ruku,

kao kumu na sveto krštenje.

Svetom zemljom sad gamižu guje,

stežu omču oko našeg vrata;

hoće tama dušu da nam truje,

da brat opet udari na brata.

Skini Bože sa naroda breme,

svetom zemljom Ti božure sadi;

uništi im đavolovo seme,

da izniknu svud božuri mladi.

Zato sine ljubi bližnjeg svoga,

krv predaka tvojom krvlju teče;

slavi slavu, poštuj svoga Boga,

jer od Srbstva nemaš ništa preče.

autor

Jovica N. Đorđević

Svim članovima udruženja srećne i blagoslovene predstojeće praznike čestitam od srca. Da ste mi živi i zdravi.

Jovica N. Đorđević

Beskrajne tuge, neveste bludi,

bacite svoje odore lažne;

noćas rado privijam na grudi,

hirove gnusne, uvrede snažne.

Pohotne, mrske, krezube vile,

uzalud mene zovete svojim;

mračno bi gnezdo u duši svile,

vaših se pretnji više ne bojim.

Zalud imena nosite lažna,

rečima lepim mijete usta;

istina sveta nije vam važna,

zato vam duša ostaje pusta.

Lažljive tuge, ruljo bez dara,

ponizno grudi prsim pred svima;

pljujem na lažnog vam gospodara,

u meni Boga zanavek ima.

autor

Jovica N. Đorđević

Deder rode, naspi malo vode,

da mi suze nesmetano teku,

noćas rode ljubu mi odvode;

nekom drugom u postelju meku.

Znaš li druže, brao sam joj ruže,

zorom ranom rosom okupane ;

da svoj miris po kosi joj pruže,

da je ljube beli dan dok svane.

Znaš li brate, spremao sam svate,

da isprosim ta dva oka snena;

kad se laste vrelom jugu vrate,

da postane voljena mi žena.

Zato sipaj, nek bujica teče,

ne dam suzi da zamre u oku;

neka tiho decembarsko veče,

svo potone u vodu duboku.

autor

Jovica N. Đorđević

Kad sve tuge u jednu se sviju,

kad ubiju ljubav u čoveku,

bolnom suzom krovove umiju,

tad njivama k’o bujice teku.

Da li Boga tužne misli more,

što se krotki u vodi sad dave,

kako orač zemlju da poore,

kad mu njivu mutne vode plave.

Gde da nađe novo rodno seme,

šta Peruna može da umoli,

kad u bašti tužni božur vene,

kako može ljude da zavoli.

Bože sveti još živi u nadi,

još se nada on ljudskoj dobroti,

u bašti mu novi božur sadi,

nek procveta u punoj lepoti.

Sa nebesa čuje Svevid zbori,

ori, posej, opet će da rodi,

čemer suze duboko zaori,

ko veruje sve muke prebrodi.

autor

Jovica N. Đorđević

Ne, nije obest, ni ti je to hir,

nisu ni moje namere lude,

samo da vratim svojoj duši mir,

neću da gledam pogane ljude.

I nikada nisam mizantrop bio,

da budem čovek svojski se trudim,

međ’  ljud’ ma sam svoje gnezdo svio,

ja više nemam šta da ponudim.

Lažlju mi mučki sakate reči,

pagan se moli, u hramu s krsti,

i niko neće to zlo da spreči,

neću da pripadam ljudskoj vrsti.

Zverima branim da me dotuku,

čiste svesti samoći ja hrlim,

dušanu ne dam desnicu ruku,

njome ću snažno hrast da zagrlim.

I neka kažu da lud sam bio,

vređao ljude, mučki ih kleo,

pod krošnjom sam svoje gnezdo svio,

svoj hrast sam zanavek zavoleo.

autor

Jovica N. Đorđević