Аутор: Jovica N. Djordjević

Kada tuga prhne, iskaplje iz oka
pa se spomen slije niz usahlo lice
ureže se rana teška i duboka
što me kao mačem seče nemilice

A kad noć nad dušom razastre tišinu
i poslednja zvezda za oblakom sine
čujem stare stope negde u daljinu
čekam da mi prošlost kraj pendžera mine

Da se nežno spusti na uzglavlje meko
kao tiha sena što mi dušu prati
da na srce sleti što beše daleko
da te u moj život samo na tren vrati

Dok se jutro rađa iza crnih gora
i poslednji sanak u tišini mine
još ću dugo slušat’ šapat starih zora
da mi tvoje ime dođe iz daljine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
19.09.2026g.

Slušam kako vreme po stolu se vuče
čaša ćuti prazna a vino me zove
neke čudne misli pijanog me muče
dok mi noć’ca crna razbija sve snove

Dim se vije tiho, zidovi se njišu
čaša mi se smeje dok oči mi gore
neke stare slike po sećanju pišu
dok mi dušu trulu crne slutnje more

Sa dna prazne čaše tvoja ruka maše
vodi me na mesto gde smo ljubav pili
tamo gde je nekad mesto bilo naše
gde smo pored reke zagrljeni bili

Oj čednosti moja,moja ružo mlada
što me oko tvoje pijanog ne gleda
da l’ se nekad pitaš šta li radim sada
il’ me srce tvoje zaboravu preda.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
12.09.2026g.

Prećuta mi duša što joj srce zbori
za životnim stolom gde se mladost pije
da mi sveća tinja, već davno ne gori
i da niko ne zna šta se u njoj krije

Dok prolaze dani u tihome hodu
stari boem broji svoje zadnje sate
još gledam u čašu u tu mutnu vodu
da se davne slike u moj život vrate

Ugasle su oči,nema više sjaja
samo crna bora na mom licu osta
dok korak me vodi do samoga kraja
gde praznina nema ni druga ni gosta

Gusta bela magla niz drumove pada
briše moje stope i obrise lica
u čaši se davim bez glasa i jada
dok nad praznim poljem kruži crna ptica.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.09.2026g.

Kad suton oseni brežuljke i reke
tad umuknu gaji, zaneme i vrela
uzdižu se stare uspomene neke
dok zvezda zablista vrh tamnoga ždrela

I vetar lahori niz lugove stare
ko šapat raznosi odjeke vremena
još iskre sa neba doline nam žare
dok sećanje počiva pod korenom drena

Želim da se vinem ka svodu poletim
gde stidljivi eter još oblake žari
pokajanjem svojim greha da se setim
da mi rajska zora sve misli ozari

Ako jednom stanem pred kapijom raja
nek me tamo sretnu uspomene mile
bez tereta greha,bez senke očaja
presvetle i čiste kakve su i bile.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.08.2026g.

Zar molitve moje nebesa ne čuju
sve vapaje bolne ranjene mi duše
pa mi Bože šalju premoćnu oluju
da mi krhko stablo vetrovi poruše

Da l’ se srcem golim ja pogrešno molim
il’ mi oko gleda što mu razum ne da
što mi dade ljubav kad ne smem da volim
da mi srce bolno bude puno jeda

Nisam Bože pagan tebi da prkosim
ni ti kunem sudbu što meni nameni
samo nisam kadar sav teret da nosim
kad se svaka sreća u meni skameni

Ako treba Bože do veka da patim
da mi danak bude turoban i tužan
najbolje bi bilo život da ti vratim
ako sam već grešan da ne budem dužan

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
22.08. 2026 g.

Klekoh nad grobnicom svih ljudkijih greha
gde beznađe raste iz trnja i granja
gde usahla suza jača je od smeha
nit uzdaha ima,niti pokajanja

U bezdanu mračnom stara kletva drema
dok okovi teški stežu ove grudi
oproštaja grešnom u večnosti nema
ni ti svetlost neba umrloga budi

Sklupčani u grehu, pokrivljenih lica
poprskanih tela, beživotnog praha
zagrljeni leže žrtva i ubica
bogat grli skute grešnog siromaha

Ja neću sa njima u duboku jamu
gde beznađe mračno večnu kletvu kuva
ostavi mi Bože grešnu dušu samu
da je bleda sena kao tajnu čuva.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
15.08.2026g.

Kada vreme satre sve tragove naše
i poslednji pomen u tami će sprati
drugi će u piru podizati čaše
neki drugi ljudi nama nepoznati

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
slivaće se reči one pesme naše
niz tišine blage i staze neznane

Drugi će kraj reke dočekati zore
neki drugi ljudi nama nepoznani
slušaće u suton kako srca gore
sanjaće naš sanak nikad dosanjani

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
pevaće još dugo one pesme naše
neke druge duše, nama nepoznane.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
08.08.2026g.

O proklete noći što me navi dave
pa mi kradu spokoj umilan i mio
iz ponora tame smeju mi se glave
dok se oko mene crni užas svio

Memljive me senke kroz hodnike dvore
zarobljena tuga u srcu se krije
dok ledene magle sa grobova zbore
o svemu što beše i što više nije

Sa raspuklog zida osipa se tama
ko prašina s groba bez imena svoga
kroz hodnike puste lebdi avet sama
tražeć mrtve stope izgubljenog Boga

Kad se sruše sene s nebeskoga stoga
i ugasi mesec svoje bledo oko
moliću za oprost Svevišnjega Boga
što u srdžbi na tren poleteh visoko.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
1.08.2026g.

Kad mi klonu ruke umorne od sveta
zbog poganih ljudi rado smrti hrlim
kajaće se samo ova duša kleta
što ne mogu više tebe da zagrlim

Ne nađoh ni traga od ljudskoga soja
sve je never’ kleta zavila u tminu
zalud srce čuva zaveštanja svoja
kad poganluk kruni svaku nam istinu

Neću kleti sudbu, anđele ni Boga
nit’ zlu vilu što mi moju sreću uze
ne bole sve rane roda zemaljskoga
samo ću zbog tebe prolivati suze

Kad mi duša klone pod teretom jada
i kad srce stane od preteške boli
ne boli što telo pod zemljom propada
već onu što ljubljah zanavek me boli

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
25.07.2026g.

Uzdiže se reč kao utuk na zlobu
na pogane laži što zlotvor nam zbori
zbog dara što Gospod dade grešnom robu
da prkosnim jaukom svode raspori

I začu se urlik apostolskih truba
nad jalovom zemljom telal glasno viče
robovima krotkim što jede ih guba
što bezumljem svojim na zlotvora sliče

Pogledajte gore vi tlačeni, sužnji
eno Gospod jaše sa silama svojim
da milost oblije ovaj kutak kužnji
da se cveće prospe po njivama golim

da se novi život vaznese pred njime
krhko zrno sveta svetlosti i nade
da se svetom slavi Božje sveto ime
zbog dara što Gospod grešnim ljudma dade.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
18.07.2026g.