NEUSNULI

Noć me davi, crni Navi muče,

Todorci mi zaseli na grudi,

pa me mis’o ka prošlosti vuče,

kad bejasmo mi nekada ljudi.

 

Strašna pošast udari na ljude,

zalud Zora nudi svoje grudi,

mesto mleka zlu nam krvcu nude,

da se zloba međ’ ljude probudi.

 

Zaspalo je grešno ljudsko jato,

zalud školjka beli biser nudi,

kad nam lice premazuju blatom,

da se krotko stado ne probudi.

 

Zalud vapaj probuđenih duša,

kada svetom caruju oluje,

neusnule nema ko da sluša,

njihov vapaj nema ko da čuje.

 

Sa Vitora buknu oganj nade,

to nam Janja novu nadu budi,

novi svet nam sad bogovi grade,

da budemo opet časni ljudi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

RAZBOJ

Tkajem pesmu od tananih niti,

noćas za se nimalo ne hajem;

do zore ću rujno vino piti,

svoju dušu ja kafani dajem.

 

Sviraj cigo pred tobom ja klečim,

noćas plaćam nek pije kafana;

njenom pesmom dušu ću da lečim,

da zaceli preduboka rana.

 

Samo sviraj, nikad nemoj stati,

nek bol duše do neba se čuje;

ona neće meni da se vrati,

njena ruka drugoga miluje.

 

Na razboju popucale niti,

zalud suzu sad u ćilim tkajem;

teško će se niti sastaviti,

zato dušu ja kafani dajem.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

SINU

Gledaj sine pritisla nas tmina,

crni đavo podlo se kikoće;

misli zlotvor sveto pravo ima,

da poseče naše rodno voće.

 

Kradu teško stečenu nam muku,

tama nudi crne skute njene;

da ljubimo sad krvniku ruku,

kao kumu na sveto krštenje.

 

Svetom zemljom sad gamižu guje,

stežu omču oko našeg vrata;

hoće tama dušu da nam truje,

da brat opet udari na brata.

 

Skini Bože sa naroda breme,

svetom zemljom Ti božure sadi;

uništi im đavolovo seme,

da izniknu svud božuri mladi.

 

Zato sine ljubi bližnjeg svoga,

krv predaka tvojom krvlju teče;

slavi slavu, poštuj svoga Boga,

jer od Srbstva nemaš ništa preče.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

DNO – Jovica N. Đorđević

Konobaru, ovu čašu vrati,

sa vinom je sve bliže i bliže;

a ti kurvo mene noćas plati,

da sa dna sad potonem još niže.

 

Hej ciganko, što me ona kune,

kad u sreću ja njenu ne diram;

što mi nežne pokidala strune,

kako pesmu sada da odsviram.

 

Zato sviraj ciganine stari,

da zaplače violina tvoja;

nek gudalo za bol moju mari,

kad ne mari zla sudbina moja.

 

Tiho sviraj ciganine stari,

dukatom ću pesmu ja da platim;

dok uz pesmu srce mi krvari,

nek mi kaže kako da je vratim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

NEVESTE

Beskrajne tuge, neveste bludi,

bacite svoje odore lažne;

noćas rado privijam na grudi,

hirove gnusne, uvrede snažne.

 

Pohotne, mrske, krezube vile,

uzalud mene zovete svojim;

mračno bi gnezdo u duši svile,

vaših se pretnji više ne bojim.

 

Zalud imena nosite lažna,

rečima lepim mijete usta;

istina sveta nije vam važna,

zato vam duša ostaje pusta.

 

Lažljive tuge, ruljo bez dara,

ponizno grudi prsim pred svima;

pljujem na lažnog vam gospodara,

u meni Boga zanavek ima.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

DECEMBARSKO VEČE

Deder rode, naspi malo vode,

da mi suze nesmetano teku,

noćas rode ljubu mi odvode;

nekom drugom u postelju meku.

 

Znaš li druže, brao sam joj ruže,

zorom ranom rosom okupane ;

da svoj miris po kosi joj pruže,

da je ljube beli dan dok svane.

 

Znaš li brate, spremao sam svate,

da isprosim ta dva oka snena;

kad se laste vrelom jugu vrate,

da postane voljena mi žena.

 

Zato sipaj, nek bujica teče,

ne dam suzi da zamre u oku;

neka tiho decembarsko veče,

svo potone u vodu duboku.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

KOPLJE

Crno koplje nebo rasporilo,

po bašti nam sad gamižu guje;

od straha se cveće zatvorilo,

sve miruje, ništa se ne čuje.

 

Gusta magla zapljusnula dole,

žutoj dunji zalomila grane;

po cvetu joj hladno inje sole,

svud je tama, nikako da svane.

 

Zalud pčela tumara po mraku,

od hladnoće lede joj se krila;

tužno sneva sad livadu svaku,

cvetno polje gde je nekad bila.

 

A gle čuda buknu milost sveta,

zgazi tamu i zle sile klete;

puče koplje sred mirisnog cveta,

opet pčele s cveta na cvet lete.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

BOŽUR

Kad sve tuge u jednu se sviju,

kad ubiju ljubav u čoveku,

bolnom suzom krovove umiju,

tad njivama k’o bujice teku.

 

Da li Boga tužne misli more,

što se krotki u vodi sad dave,

kako orač zemlju da poore,

kad mu njivu mutne vode plave.

 

Gde da nađe novo rodno seme,

šta Peruna može da umoli,

kad u bašti tužni božur vene,

kako može ljude da zavoli.

 

Bože sveti još živi u nadi,

još se nada on ljudskoj dobroti,

u bašti mu novi božur sadi,

nek procveta u punoj lepoti.

 

Sa nebesa čuje Svevid zbori,

ori, posej, opet će da rodi,

čemer suze duboko zaori,

ko veruje sve muke prebrodi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

HRAST

Ne, nije obest, ni ti je to hir,

nisu ni moje namere lude,

samo da vratim svojoj duši mir,

neću da gledam pogane ljude.

 

I nikada nisam mizantrop bio,

da budem čovek svojski se trudim,

međ’  ljud’ ma sam svoje gnezdo svio,

ja više nemam šta da ponudim.

 

Lažlju mi mučki sakate reči,

pagan se moli, u hramu s krsti,

i niko neće to zlo da spreči,

neću da pripadam ljudskoj vrsti.

 

Zverima branim da me dotuku,

čiste svesti samoći ja hrlim,

dušanu ne dam desnicu ruku,

njome ću snažno hrast da zagrlim.

 

I neka kažu da lud sam bio,

vređao ljude, mučki ih kleo,

pod krošnjom sam svoje gnezdo svio,

svoj hrast sam zanavek zavoleo.

 

autor

Jovica N. Đorđević