Добродошли!
Guši me druže miris samoće,
iskonski smrad večne nam zablude,
čudni proroci lažne blagoće,
za dobra dela mučki nam sude.
Poganog, lažnog,Boga nam nude,
rukama snažno kasape tela,
učmalu svest da nam ne probude,
da ne bi duša javu nam htela.
Boli me druže glupoća ljudska,
čelični jaram sreću nam nudi
stvarnost i nije toliko mrska,
svi spavamo,niko se ne budi.
Dželata strašnog što svima sudi
tiho sledimo,jer mi smo ljudi.
(minijatura
Puče nebo sa Popovog vrha,
ljute munje zulum počiniše,
kao srdžba opakog očuha,
silnom vatrom zemlju zapališe.
Puče nebo sa Popovog vrha.
Na planini sad starine stoje,
od dukata ište svoje skute,
naslednike oni pomno broje,
pa se jako sada na nas ljute,
Na planini sad starine stoje.
‘Beli orle upitaj kurđela,
što se jadan na me’ naljutio,
dal’ zbog kruške što nam je uvela,
il’ izvora što se zamutio?
Beli orle upitaj kurđela’.
‘Tvoje delo, tvoja reč ga blati,
tvoj odlazak njega jako boli,
hoće ljagu sa lika ti sprati,
da se vratiš Boga sada moli.
Tvoje delo, tvoja reč ga boli’.
‘Sveti oci mene nije htelo,
dolasku se već odavno spremam,
al’ mi noge izdadoše telo,
da se vratim ja vremena nemam.
Sveti oci mene nije htelo.
‘Duši mojoj uginuše strasti,
za promene sada želje nemam,
klonu glava hoće dole pasti,
za san večni ja se sada spremam.
Duši mojoj uginuše strasti’.
autor
Jovica N. Đorđević
Aman ljudi, pustite me više,
svojski se trudim da sve razumem,
možda mi duša pogrešno diše,
al’ ja drugačije i ne umem.
Plaši me samo da sve će stati,
ironija zla uzima meru,
evoluciju hoće da vrati,
točak ide u pogrešnom smeru.
Kome da pisci ostave dela,
u strahu bolna duša se pita,
kako bi reč moju razumela,
kad više niko neće da čita.
Proklinjem tiho sad sudbu svoju,
hteo bih život svoj da zamenim
hoću da nađem pećinu koju,
da se zauvek ja okamenim.
Настави са читањем “Točak”
Leleke bolne u glavi čujem,
dečiji vrisak dušu mi truje,
kako životu da se radujem,
kada u meni besne oluje,
Nebeskom carstvu što pre ja hrlim,
da kleknem pred moćne apostole,
sve ljude na zemlji da zagrlim,
da se iskreno oni zavole.
Ja molim Boga i ove noći,
znam srećni dani brzo će doći.
autor
Jovica N. Đorđević
Ne nisam isti, vreme me truje,
iskustvo ubi dušu mi mladu,
pustoš što osta posle oluje,
preti da ugasi svaku nadu.
Sablasne vatre dušu mi pale,
šta hoću ja samo kad’ bi znale,
moje želje su minorno male,
da postanem kralj svoje mahale.
Ne nisam isti, troši me vreme,
deo po deo tone u noći,
na pleća pade još jedno breme,
da hodam pod njim ja neću moći.
Uzalud reči, uzalud hvale,
džaba nade velike i male,
sebično negujem ideale,
da postanem kralj svoje mahale.
Ne nisam alav, duša mi prosta,
Nevjansk toranj za sebe ne želim,
hoću sa onim što od me osta,
ranjenu dušu da proveselim.
Sve lepe reči i sve pohvale,
u deo srca lako bi stale,
vračare meni tiho bajale,
da postanem kralj svoje mahale.
Al’ vidi čuda samo sam čovek
alavost ljudska buknu u meni,
pa neću skroman da budem dovek,
nek’ pustoš moja sva ozeleni.
Sva zlata sveta oči bi krale,
za moju krunu vile bi znale,
porušio bih sve ideale,
da postanem kralj svoje mahale.
autor
Jovica N. Đorđević
Pustih suze nek zauvek liju,
neću silom bisere da sputam,
da natope moju agoniju,
da je lakše nekako progutam.
Pijem suze one mene piju,
dodirom mi tužno srce truju,
od istine same sebe miju,
vapaj duše neće ni da čuju.
Kani suzo moj lik se ne stidi,
pa ureži brazdu ispod oka,
samo pazi da ona ne vidi,
koliko je rana mi duboka.
Kreni suzo pa zaboli snažno,
ionako sve je bilo lažno.
autor
Jovica N. Đorđević
Bež’te od mene pogani ljudi,
tonite dublje u vašoj buđi,
meni samo Bog može da sudi,
ja živim svoj a ne život tuđi.
Pljujem na vaše lažljivo lice,
oči uprte u moja leđa,
čvrsto stojim na vrhu litice,
znam hrabrost moja dušu vam vređa.
I nikad neću da sagnem glavu,
pred vama ponizno ja da klečim,
Bog mi je svedok da sam u pravu,
verom ću svoju dušu da lečim.
Uzalud pretnje, ja se ne bojim,
ponosno sada pred vama stojim.
autor
Jovica N. Đorđević
Šta to gasi nemire u meni,
čijom krvlju duša mi se truje,
šta to sada želje okameni,
da se meni ka Bogu putuje?
Šta to gasi nemire u meni?
Šta mi krade želju za životom,
svete misli moći Augusta,
plave oči protkane dobrotom,
ko to meni sad zatvara usta?
Šta mi krade želju za životom?
Ko me silom u hajduke goni,
rečiju kalja dobre mi ortake,
koja vatra sad u meni gori,
da okupi hrabre mi jatake?
Ko me silom u hajduke goni?
Ko pohara Lazareve dvore,
delom kalja tu presvetlu glavu,
moje želje podlo da ospore,
da prikriju istinu mi pravu?
Ko pohara Lazareve dvore?
autor
Jovica N. Đorđević
Videh princa kako ćutke prosi,
koru hleba on jede u slasti,
u duši već težak teret nosi,
krunu daje sad za malo časti.
Procvetala trula grana suva
pa plodove svoje trule nudi,
od pastira zli vuk ovce čuva,
dok ubica svojoj žrtvi sudi.
Mladom orlu otpadoše krila,
svoju patnju ne može izreći,
dok na mestu gde se krvca slila,
golubica sad peva o sreći.
Bože sveti ja ti ljubim skute,
tvoja milost neka bude dovek,
zašto sveti sad na nebu ćute,
Zar je tako teško biti čovek.
autor
Jovica N. Đorđević
Stidljivo svetlost beži od tame,
tiha iskra u moru se stiša,
misli moje ostadoše same,
u kupeu od Varne do Niša.
Kao usud u meni navire,
sećanje na ljubav i tvoje sve,
od reči tvoje sve u meni mre
“ne idvaj sega, šte bde dobre”.
Otkinuh parče Božijeg raja,
čednosti tvojoj poruših kule,
svedok postah prvog ti jecaja,
i želja što su u te buknule.
Pohotne misli, otrovne kobre,
u trenu rasute ti bisere,
ne čuh reči zbog lažne aure,
“ne idvaj sega, šte bde dobre”.
Oprosti Bože grešan sam bio,
slovenska krv tad buknu u meni,
njenu mladost k’o vino sam pio,
Sa usana njenih greh blaženi.
Ne tražim sreću zbog glave lude,
sva carstva sveta da mi sad nude,
zbog reči tvoje neka mi sude,
“ne idvaj sega, dobre šte bde”.
Ljubav našu još vozovi nose,
često sebe pitam u samoći,
možda te sada već drugi prose,
možda mi nikada nećeš doći
Sad tužno gledam u srećne ljude,
slike u oku jasno mi sude,
misli naviru, same se nude,
“ne idvaj sega, dobre šte bde”.
autor
Jovica N. Đorđević
Oči moje bolje da vas nije,
ne bih rukom prekrivao lice,
tužno gnezdo u trenu se svije,
dok ja gledam lice besramnice.
Oči moje Bogom ste mi dane,
kao deo moje jadne duše,
da svarate mome srcu rane,
da se snovi k’o kegle poruše.
Oči moje bile ste u pravu,
davno spoznah ja njenu grehotu,
što u trenu ne okrenuh glavu,
da ne vidim svu njenu sramotu.
Oči moje, moje slatke drolje,
sad duhovno pogledajte bolje.
Sad odlazim, mada nisam hteo,
teraju me sa svetog ognjišta,
otimaju deo mi po deo,
da od mene ne ostane ništa.
Teraju me protiv moje volje,
podlo laju iza mojih leđa,
pa me lažu da će biti bolje,
Ne mareći koliko me vređa.
Tužna zoro još tužnija budi,
gde ognjište da ja svijem novo,
Bože sveti ti sad njima sudi,
uništi im seme đavolovo.
Da u vreme Vaskšnjega posta,
čuvam ono što od mene osta.
Настави са читањем “Vaskrs”
Ako sam grešan kazni me Bože,
Ne daj ljudima meni da sude,
u glavi se čudne misli množe,
duša u bolu prezire ljude.
I nije važno koji je sad dan,
život smeta, počinjem da ludim,
želim da spavam srogodišnji san,
da se u novom svetu probudim.
Pa da osetim toplinu jutra,
miris sveže pokošene trave,
bolji čovek da budem iznutra,
da izbacim ovo zlo iz glave,
Oprosti Bože stadu svome,
Na meni koplja nek se slome.
autor
Jovica N. Đorđević
Tajno moja bolom zakopana,
ove noći ti kraj mene budi,
u postelji grehom okupana,
zoru molim da te ne probudi.
Bože sveti grehe joj oprosti,
sva lepota u trenutku stade,
u men’ nema ni malo radosti,
što ukaljah godine joj mlade.
Buknu želja tad od svega veća,
Ne odoleh ja mladoj čistoti,
nek te starost nekad na men’ seća,
u tugu se ljubav ovaploti.
Bože sveti grehe joj oprosti,
u men’ nema ni malo radosti.
Настави са читањем “GREH – Jovica N. Đorđević”
Digni glavu prema horizontu,
gde nam sunce u sutonu drema,
čudna sila sad otvara portu,
veliko se zlo narodu sprema.
Digni glavu prema horizontu.
Crna guja belog konja jaše,
neđ’ ljudima ispaljuje strelu,
iz duše nam Boga oteraše,
zavadiše bratiju nam celu.
Crna guja belog konja jaše.
Za njim ide zlo na riđem konju,
mačem maše kao simbol rata,
pa se smeje ljudskom bezakonju,
dok ubija brat rođenog brata.
Za njim ide zlo na riđem konju.
Sa vranca nam crno seme preti,
kantar nosi u desnicu ruku,
hoćemo li od gladi umreti,
to ne haje za svu našu muku.
Sa vranca nam crno seme preti.
Zlo zeleno jaše konja mlada,
divlje zveri razjapile usta,
da po zemlji sve živo nastrada,
da planeta postane nam pusta.
Zlo zeleno jaše konja mlada.
Настави са читањем “APOKALIPSA – Jovica N. Đorđević”