Аутор: Jovica N. Djordjević

Kada vreme satre sve tragove naše
i poslednji pomen u tami će sprati
drugi će u piru podizati čaše
neki drugi ljudi nama nepoznati

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
slivaće se reči one pesme naše
niz tišine blage i staze neznane

Drugi će kraj reke dočekati zore
neki drugi ljudi nama nepoznani
slušaće u suton kako srca gore
sanjaće naš sanak nikad dosanjani

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
pevaće još dugo one pesme naše
neke druge duše, nama nepoznane.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
08.08.2026g.

O proklete noći što me navi dave
pa mi kradu spokoj umilan i mio
iz ponora tame smeju mi se glave
dok se oko mene crni užas svio

Memljive me senke kroz hodnike dvore
zarobljena tuga u srcu se krije
dok ledene magle sa grobova zbore
o svemu što beše i što više nije

Sa raspuklog zida osipa se tama
ko prašina s groba bez imena svoga
kroz hodnike puste lebdi avet sama
tražeć mrtve stope izgubljenog Boga

Kad se sruše sene s nebeskoga stoga
i ugasi mesec svoje bledo oko
moliću za oprost Svevišnjega Boga
što u srdžbi na tren poleteh visoko.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
1.08.2026g.

Kad mi klonu ruke umorne od sveta
zbog poganih ljudi rado smrti hrlim
kajaće se samo ova duša kleta
što ne mogu više tebe da zagrlim

Ne nađoh ni traga od ljudskoga soja
sve je never’ kleta zavila u tminu
zalud srce čuva zaveštanja svoja
kad poganluk kruni svaku nam istinu

Neću kleti sudbu, anđele ni Boga
nit’ zlu vilu što mi moju sreću uze
ne bole sve rane roda zemaljskoga
samo ću zbog tebe prolivati suze

Kad mi duša klone pod teretom jada
i kad srce stane od preteške boli
ne boli što telo pod zemljom propada
već onu što ljubljah zanavek me boli

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
25.07.2026g.

Uzdiže se reč kao utuk na zlobu
na pogane laži što zlotvor nam zbori
zbog dara što Gospod dade grešnom robu
da prkosnim jaukom svode raspori

I začu se urlik apostolskih truba
nad jalovom zemljom telal glasno viče
robovima krotkim što jede ih guba
što bezumljem svojim na zlotvora sliče

Pogledajte gore vi tlačeni, sužnji
eno Gospod jaše sa silama svojim
da milost oblije ovaj kutak kužnji
da se cveće prospe po njivama golim

da se novi život vaznese pred njime
krhko zrno sveta svetlosti i nade
da se svetom slavi Božje sveto ime
zbog dara što Gospod grešnim ljudma dade.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
18.07.2026g.

Pogle kako mesec silazi do stola
zavodljivo,gordo,osiono maše
pa mi noćcu tihu podeli na pola
spokoj što čekaše na dnu prazne čaše

Pogle kako senke niz zidove plove
stari sat u ćošku uspomene broji
tužna pesma suze na obraze zove
duša bi da peva al’ srce se boji

Gledaj kako jutro niz pendžere pada
još se stari stonjak cigaretom kiti
na stolu leluja čaša puna jada
nemo kune sreću jer je neće biti

Kad se zadnja zvezda pod jablanom skrije
i fenjer će u se svoje zrake sviti
ostaće još duša što zbog tebe pije
jedna stara rana što se ne da skriti.

autor
Jovica N.Ðorđević
11.07.2026g.

Sahranih duboko sve minule dane
pod humkom u hladu da sećanje svene
gde presvetla zora nikada ne svane
da obasja stare, bolne uspomene

Tu gde crni vetar opelo mi poje
kroz fijuke bolne poruke mi šalje
u duši se zebnje kao pčele roje
da l’ bez tebe mogu produžiti dalje

I htedoh da krenem ka blistavoj zori
da zborano lice novo sunce greje
al’ želju mi pustu crno vino mori
dok se tvoja slika na dnu čaše smeje

Kada sklopim oči nek zvona zaneme
nek suza ne padne na humku od gline
nek vetar odnese neprežalno vreme
pod humkom u hladu ledene tišine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
04.07.2026g.

Pod teretom stega bezumlja i jada
bez semena čistog da dušu okrepi
u tami gde grca i poslednja nada
ka bezdanu ljudi tumaraju slepi

Što izrodi Bože mamlaze i jude
kukavičje seme bez časti i srama
što se tuđoj muci raduju ko lude
dok im duše peku plamenovi jama

Što pogazi čovek život pradavnine
i za šaku zobi proda brata svoga
crni koren raste iz dubine tmine
zaklanjajuć’ staze što vode do Boga

Kad se sruše kule oltari i carstva
i utihne vapaj nad zemljom što drhti
nestaće u paklu prokleta bogatstva
pod senkom što sudi u čeljusti smrti.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.06.2026g.

Znaješ li kolko silno srce zaboli
ka ti sliće od selo pred oči minu
da proodiš,da vidiš duša ti voli
pa samo opcuješ prokletu tuđinu

I mrštito pogledaš kude je flaša
ne sipuješ u čašu, Iz flašu piješ
vidiš da tova ne je rećija naša
pa ti od muće dojde da se ubiješ

Pa čekaš da pukne pusta zora rana
da ti sl’ze speru ove letnje ćiše
da ti dušu uzne prokleta mejana
da oči zatvoriš,da te nema više

I duša da litne,po nebo zaploviš
da dojdeš pri Šopku doma da se vrneš
da sipneš rećiju na svi koji voliš
celo selo naše s ruće da prigrneš.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.06.2026g.

Oprosti za ljubav što u meni gori
što još tvoje ime šapatom dozivam
što još srce moje s uspomenom zbori
i što samo tebe u snovima imam

Oprosti za čežnju što u srcu gori
i za svaku suzu što je tajno pala
za nemir što dušu svake noći mori
i za veru koju nisi sačuvala

I šti tebe tražim u tišini noći
kad se senke skupe oko moga praga
što ne mogu dalje ja bez tebe poći
dok u duši lebdi tvoja senka draga

Oprosti što čekam korak da se javi
iako je vreme sve tragove skrilo
što te srce moje među zvezde stavi
kao da se ništa nije dogodilo

Ne tražim da vratiš ono što je bilo
ni ti da se prošlost ponovo otvori
dovoljno je znati da si moje milo
i da tvoja slika u mom srcu gori

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
20.06.2026g.

Hej živote kurvo,ti podmuklo štene
već dugo lelujam po stazama bola
smogni malo snage pa udri na mene
ne ubadaj mi voljene izokola

Hej živote skote, ti lažove stari
mene nećeš lako prevest’ preko mosta
nakana ti podla neće da prevari
ovo malo duše što u meni osta

Hej živote muko, ti đavolji slugo
istinu o sebi od tebe sam krio
varao sam tebe podlo mučki,dugo
kraj nebeske porte ja sam gnezdo svio

Kad mi prođu dani i ponoć se javi
od Gospoda sreću više neću kriti
smejaću se dok ti đavo lice davi
jer bez mene skote tebe neće biti.

autor
Jovica N.Đorđević
13.06.2026g.