Čujem te

Čujem te

Čujem te kroz noć,

čujem te kroz mrak.

Čujem tvoj glas,

tvoj korak —

preblizu si,

osećam tvoj dah.

Budna sanjam,

kroz nebo vidim znak,

svemir mi šalje čarobni trag.

Luda gledam u sunce

i gubim vid,

hrabra sa strahom —

i ne dam te nikom.

Čujem tvoj korak, ali tiho,

budna u bunilu —

ne dam te nikom.

Čujem te blizu,

a nema te nigde,

i dalje —

ne dam te nikom.

Znam…

ne postojim.

Usne mi trpe reči što bole.

Luda sam,

sve luđa iz dana u dan,

a ti —

što dalje, sve dalje.

Misli mi broje

korake tvoje,

dok gubim sve

što je bilo moje.

Noć me uči

kako se nestaje polako.

Čujem tvoj korak, ali tiho,

budna u bunilu —

ne dam te nikom.

Držim te mislima,

gubim se skroz,

i dalje —

ne dam te nikom.

Teši me misao

u ovom mraku,

dok srce ćuti

i razum se lomi…

da ti

ne postojiš.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović