Месец: јануар 2026.

БЕШЕ НЕКАДА – КОЗИЋ САША

Не разумем.

У годинама сам када и не морам

много да разумем

 

У моје време било је другачије.

Знало се.

Радиш , ако хоћеш да имаш.

 

Лепо Сремац каже:

„Оно наше што некада бијаше.“

И било је само наше

 

Данас су се вредности самог живота промениле.

Данас, што већа будала ,

више пара.

 

Ако доспеш на ТВ, благо теби.

А хоћеш?

Не мораш ништа да радиш.

 

Како рече Лаза:

„Све ће то народ позлатити.“

 

Данас влада духовна туга.

Правих вредности

више нема.

Нико их не поштује.

 

Данас је време друго.

Што више знаш , већа си будала.

Што си већа будала , више пара.

 

А само се то,

у данашњој Србији,

вреднује.

Sećanje

Sećanja

Istom ulicom hodam,

neka druga lica srećem.

Ulica poznata, sve već viđeno.

Vreme je stalo —

ogoljena sećanja rukuju se s nadom

da ću te sresti baš tu, na uglu Pošte.

Osmeh mi prikriva setu,

a usne šapuću, kao nekad:

„Hoćeš li mi pripaliti cigaretu?“

Opet je kišni oktobar

ulicu obojio u šareno,

samo ja sam ispod kišobrana

tužna i sama.

Osmeh mi i danas

prikriva setu na licu.

Davno je bilo

kad si mi pripalio cigaretu

ispod cvetnog kišobrana,

ispred stare pošte.

Ljudi bez lica, puna ulica.

Duša prazna.

I da te slučajno sretnem,

taj trenutak bio bi moja kazna.

МАЛА ВИЛА – Данијела Арсовић


Данијела Арсовић, Ужице

МАЛА ВИЛА

Зора јутром вилу пробудила.
Дивља ружа нежно је умила.
Лице бело сунце обасјало,
хаљину јој гора оденула.

Дугу косу, до паса расплела,
око главе, мален венац сплела.
На ливади шири своја крила.
Од других се вила вешто скрила.

У праскозорје, слушала пој птица.
Милова је од росе капљица.
Насмејана, кроз гај је ходила.
Другарице миле потражила.

Угледа их, стоје крај извора,
Умива их водом рујна зора.
У коло се јутром ухватиле.
Своју малу вилу загрлиле.
Настави са читањем “МАЛА ВИЛА – Данијела Арсовић”

МОСТ – Дејан Маринковић


Дејан Маринковић, Ужице

МОСТ

Лебди облак у кревет ми паде, боже мили што ми је овакву даде
Анђеле мој малени ,  ти пахуљо нежна,

краљице моја снежна, туго неизбежна
Дај ми срце себе душу рашири ми своја крила девојчице моја мила
Ту на земљу мени паде, ко ли ми те такву даде

Одавно ме мучиш, таква каква јеси и запитах себе

Мили боже Где си!
Алфа и омега, почетак и крај,
дај ми целу себе откључај ми рај!
Ја ласкавац нисам свиђаш ми се знај.

Зар да пустим те у Рај, па ја волим прво себе

е пиши ми приче празне, да ти за мном срце зебе,
не говори малена волим само тебе
Ти ме лажеш као други, и дани су кратки дуги
Желиш да ти се ја предам,рећи ћу ти јасно Не дам!!!
Не дам Срце,љубав,душу јер не расту поред пута
А ти ради како хоћеш, нек ти душа вечно лута
Настави са читањем “МОСТ – Дејан Маринковић”

Хоћу вина и пјесме – Урош Аћимовић

Урош Аћимовић, Пожега (Западна Србија)

 

Хоћу вина и пјесме

Хоћу вина,
Хоћу пјесме,
Још ми није вријеме мријети,
Још сам жељан емоције!

Емоције што ми од ње срце заигра,
К’о у младости руменој,
Емоције што ми од ње очи,
К’о фењери жути у сред ноћи, засјаје.

Ах, да ми је вина,
Ах, да ми је пјесме,
Ма да ми је година која мање,
Још би свијет видио мене!

Ах, да ми је вина,
Ах, да ми је пјесме,
Па кад улица се њена
Опет сјети мене…

Ах, да нам је вина,
Ах, да нам је пјесме,
И Париз и Сена
У заборав би пали!

Ах, да нам је вина,
Ах, да нам је пјесме,
Да нам се ватра распламса,
Зору да будимо!

Настави са читањем “Хоћу вина и пјесме – Урош Аћимовић”

ИЗА ПЛАНИНЕ – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао за нову књигу

Дође доба које кораке успори и скрати, а мисли и погледе према пријатељима усмјери, који се као карике почињу расипати, један по један од старости трошити и недастајати!

ИЗА ПЛАНИНЕ

Кад утихне јаук и вјетар се смири,
из пукнутог штита изникне цвијет,
кроз прозор тијесан сунце провири,
па мирисом наде опије свијет.

Све тешке гóре што бејасмо их прошли,
сад чине се мале, к’о облак од дима,
јер дому смо свом најзад стигли,
где ране се лијече топлим речима.

Заборав брише оштре гребене,
ал’ чува онај сјај у дубини,
док срце полако, из сјенке снене,
пружа руку тој новој ведрини.

 

ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ – Благојe Премовић


Благојe Премовић, Глођане, код Пећи

ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ

Видим,
Сунце се рађа
У оку твом.
Пламте зраци одсјаја
На небу звезданом.
Мирис се липа шири.
Одједном,
Тишину прекида загрљај твој,
Пољубац врели.
Њишу се сунцокрети.
Ми, сами,
Живимо тренутке среће
Под небом метохијским.

И сад,
У сунцокрету сваком
Видим осмех твој.
У грудима
Осећам бол.

За завичајем.

Настави са читањем “ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ – Благојe Премовић”

PLAČ ĐAVOLA

Ne javljaj se nikada
Ne prilazi
Po nevinome ne šalji poruke
Čitav vek po ivici hodam
Nekad bi me dotakao
Sve želeći mrtvo telo
Dole bih pogledala
I đavola videla
Đavo mi se sažalio
Đavo suzu pustio
Rep pružio ne bi li me spasio
Ne javljaj se nikada
Oprostiti ti ne mogu
Zaboraviti htela bih
Ali zaborav drži olovku
Beležeći sve
Da bi me pripremio
Na novi vapaj đavola

ЖЕЛИМ ДА ЋУТИМ – КОЗИЋ САША

Желим да ћутим

да чујем тишину

док ми прича

најлепше приче,

 

испричане у тренуцима

док истина умире,

у смртном ропцу

у коме влада

 

јаук дана

који јури у смирaј,

вечерње рутине заласка

 

сунца умивеног

у сопствену лаж

нашег живота,

 

створеног да преварени

поверују у живот

који су водили,

 

за који умиру

 

верујући

да није крај

Срце винове боје – Верица Јовановић


Верица Јовановић, Доња Бела Река

Срце винове боје

Две чаше вина на столњаку од тила,
казаљке стоје – минуте за нас не броје…
Ех, каква је то љубав била.
Два срца у полутами
и твој поглед који мами.
Ех, како смо тада вoлeли
да будемо сами.
Док виолина мелодијом отапа лед,
вино црвено тера нас у грех.
Две чаше вина – речи нису потребне,
додири пламени, пољупци медени.
Настави са читањем “Срце винове боје – Верица Јовановић”