Sećanje

Sećanja

Istom ulicom hodam,

neka druga lica srećem.

Ulica poznata, sve već viđeno.

Vreme je stalo —

ogoljena sećanja rukuju se s nadom

da ću te sresti baš tu, na uglu Pošte.

Osmeh mi prikriva setu,

a usne šapuću, kao nekad:

„Hoćeš li mi pripaliti cigaretu?“

Opet je kišni oktobar

ulicu obojio u šareno,

samo ja sam ispod kišobrana

tužna i sama.

Osmeh mi i danas

prikriva setu na licu.

Davno je bilo

kad si mi pripalio cigaretu

ispod cvetnog kišobrana,

ispred stare pošte.

Ljudi bez lica, puna ulica.

Duša prazna.

I da te slučajno sretnem,

taj trenutak bio bi moja kazna.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović