Данијела Арсовић, Ужице
МАЛА ВИЛА
Зора јутром вилу пробудила.
Дивља ружа нежно је умила.
Лице бело сунце обасјало,
хаљину јој гора оденула.
Дугу косу, до паса расплела,
око главе, мален венац сплела.
На ливади шири своја крила.
Од других се вила вешто скрила.
У праскозорје, слушала пој птица.
Милова је од росе капљица.
Насмејана, кроз гај је ходила.
Другарице миле потражила.
Угледа их, стоје крај извора,
Умива их водом рујна зора.
У коло се јутром ухватиле.
Своју малу вилу загрлиле.
Кроз шипражје, у таму је воде.
На чаробно место одводе.
У сред луга наста свет магије,
какву само тајну шума крије!
На све стране певају дрвећу,
у круг врте, шапућу, кикоћу.
Месечина обасја у поноћ,
виле нестварно играју сву ноћ.
Лепотице вилу прихватише,
у коло је вешто ухватише.
Мала вила магију спознала,
где припада, одувек је знала!
© Данијела Арсовић
