Znam da si sanjao smijeh djeteta u trenu kad Ti se duša Stvoritelju vratila kao blagi lepet golubijeg leta, kao kad se dodirnu andjeoska krila.
Znam da Te nije boljelo… Znam da nisi patio, samo si odletio gore omamljen poznatim zvukom i znam da si oblak jedan dodirom svojim pozlatio nestrpljiv da dodirneš Nebo svojom plemenitom rukom. Настави са читањем “SANJAJ DJEČAČE – Neven Milaković”
Неки тренуци трају вечност, рекла си ми једном. Нисам тада разумео шта то тачно значи, а можда се само нисам трудио да разумем. Седим у проклетом празном стану са упаљеном миришљавом свећом која је дуго после тебе остала. Упалио сам је, стан је почео да мирише на ванилу. Боже, колико волиш ванилу, мирисала си увек тако добро. Давила си се у том мирису. Јеботе, пролазе ми тренуци са тобом кроз главу, знаш оно када си рецитовала поезију у мојој мајици испред огледала? Твој глас је одзвањао овим станом, када си била весела, све је око тебе зрачило, могла си и најсјебанијег човека дигнути, али зато када си тужна, око тебе је тама, црнило и сивило. Увек си ишла из крајности у крајност. Са тобом је или одвише добро или лоше, између не постоји. Тако је и са хороскопом и вером у хришћанство. У једном периоду би читала Библију, молила се Богу пред спавање и палила свеће, а у другом гледала наталне карте и веровала звездама. Ни сама ниси знала шта је исправно, волела си оба. Често си пила црну кафу и окретала шољу, гледала у соц од кафе и прорицала судбину кроз гласни смех. Који си контраст од жене, и који лудак би то разумео? Ти ни саму себе ниси разумела, вечито си тражила инспирацију, умирала си за њом. Ти си уметност, лоло. Знаш да сам научио како да отребим поморанџу једним потезом? Коначно! Жао ми је што то ниси могла видети, било је сјајно, само са неком дозом туге, јер си фалила том тренутку. Понекад те замишљам у спаваћој соби. Сваки твој младеж на телу ми је показивао тајни пут до бескраја. Волео сам, а и даље волим сваки твој ожиљак који ти је стајао боље него њима скуп накит. Знала си да ходаш гипко, мачкасто, знала си да украдеш срце и да се увучеш под кожу. Тебе је било лако заволети, али те је тешко волети. Тешка си, лоло. Твоја лепота је твоје највеће проклетство, твој осмех, сексипил у гласу и те болесно перверзне очи…
Друге су морале да се скидају да би привукле пажњу, а ти си то радила са погледом. Могла си да имаш сваког, а ти си изабрала мене. Због тајни, мистерозног живота, тако си ми једном рекла. Еј, лудачо, од мене си створила уметност, а ја сам био све само не то. Рекла си ми кроз осмех: „Волеће те лоле, јер воле моје текстове, иначе би те мрзели“, подигао сам те и бацио на кревет. Љубио, волео, штипао, грицкао. Три девет три, рекла си тада. Нисам разумео шта то значи, а онда сам пре неки дан на твом Инстаграм профилу видео тетоважу са тим бројем између груди. Пратим те, лело, понекад, чисто да видим колико ти прија слобода, да видим колико си се улепшала, јер ти увек идеш лепша. Свећа још гори, пустио сам и Блузз, узимам телефон у своје руке, куцам твоје име, пишем поруку: „Лело, ја бих све поново“ SEND DELIVERY.
Обећао си да ћеш на мене да
мислиш
у галами дана
док сам далеко и
не могу ти доћи.
У ноћи окупаној миром
увек мисли на мене.
Док ме све твој нежности
боле.
Јер си за мене
први дан мира након рата,
слика Звездане ноћи на зиду,
нит Аријадниног конца и
последњи осмех девојке из
Сене.
Твоје оћи су ми Сиријус
док дани одлазе и пролазе.
У соби где је мноштво жена
склопи очи или ми пошаљи Ехо
да јој усне онеме од блудних
шапата.
Само ја нисам Хера.
Уморна сам од гласова у
глави,
од страсти клонулог тела
и завађених годишњих доба.
Остало је неколико изгубљених
корака
на ивици моје самоће,
безброј дана и дугих чекања.
Дођи да заједно продужимо
пут
док ка нама трчи Ерос
главе одрубљене,
а ја са тобом у сазвежђу
венчана.
Saša Milivojev, Intervju, Ekspres Magazin, o5.06.2024. Objavio Srećko Milovanovič
Književnik Saša Milivojev, autor romana “Dečak iz Žute kuće“, čiji su literarni radovi prevedeni na dvadesetak jezika, vraća se na srpsku književnu scenu posle više od decenije, kako sam kaže, “izuzetnog stvaralačkog lutanja“.
Milivojev se vraća sa novom zbirkom poezije “Svetski bol“, koja predstavlja kreaciju na tri jezika – srpskom, arapskom i engleskom.
Autor je proveo godine po svetu stvarajući ovu zbirku, istražujući duboke emocionalne i egzistencijalne teme kroz svoje lično iskustvo, ali i kroz širi društveni kontekst. Recenzije za ovu zbirku napisali su profesor emeritus dr Rade Božović, nekadašnji dekan Filološkog fakulteta, i profesor dr Mila Alečković, čuveni stručnjak iz oblasti psihijatrije i psihologije.
U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Saša Milivojev otkriva detalje tematike knjige “Svetski bol“, priča o svom stvaralaštvu i putovanjima po svetu i otkriva da li ga je svet današnjice promenio.
Kako biste okarakterisali novu zbirku poezije “Svetski bol“?
“Iako je depresivna, strašna, teška, horor priča, nadam se da će čitaoci pronaći svoje mesto u ovim stihovima, da će ih emotivno pogoditi i inspirisati da razmišljaju o širim društvenim i filozofskim pitanjima, da razmišljaju o tome šta svako od nas može da uradi da promenimo svet u kakvom živimo. ’Svetski bol’ je delo koje teži da poveže ljude i da podstakne dijalog o univerzalnim temama koje nas sve dotiču, bez obzira na naše različite životne okolnosti. Želim da ’Svetski bol’ bude iskustvo koje će ostaviti trajni utisak i inspirisati ljude da sagledaju svet iz različitih perspektiva.“
Zašto je naslov knjige “Svetski bol“?
“Ne samo zato što je svetski bol bitna tema u istoriji književnosti, moja prijateljica pokojna Isidora Bjelica govorila mi je da i ona i ja bolujemo od veltšmerca, i da tu leka nema. Pošto je u mojoj percepciji sveta – svet ravnodušan prema svetu ovakav kakav zaista jeste: užasan, i lep i odvratan, i divan i jadan, i okrutan, zloban, ljudima treba servirati sve te slike užasnog sveta, u nadi da ćemo posmatranjem takvih slika poželeti nešto da promenimo, da postanemo bolji ljudi. To je način da se izazove empatija i saosećanje prema svim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke. Pojam Weltschmerz označava osećaj melanholije i tuge koji proizilazi iz svesti o nesavršenostima sveta i nespojivosti između stvarnosti i idealizma. Naslov ’Svetski bol’ reflektuje osećaj duboke patnje i razočaranja zbog stanja sveta. Ukazuje na dubinu emocionalnog iskustva koje čitaoci mogu očekivati u knjizi. ’Svetski bol’ sugeriše na teme koje se tiču trauma. Moja poezija nije samo lični vapaj, lični bol, nego kolektivni, vapaj svih ljudi na planeti koji osećaju žalost, bespomoćnost i bes zbog nepravde ili patnje koju svet doživljava. Koncept ’Svetskog bola’ podseća nas na našu međusobnu povezanost i odgovornost prema drugima te na važnost solidarnosti i aktivnog angažmana u rešavanju problema koji utiču na ljude širom sveta. Ovo je univerzalni čovečanski ep o stradanjima ljudi.“
Kad se malo istraži o čemu govori Vaša knjiga, nailazi se na stravične prizore. Zašto ste imali potrebu da pišete poeziju o takvim ljudskim patnjama, stradanjima, o jezivim monstruoznim ratnim zločinima?
“Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost, nego da bude pošten svedok vremena. Lako je pisati o divnoj prirodi, o šumu mora, o pticama na grani, o bajkovitim plažama i ljubičicama, ali… Život nije bajka. Ako prećutkujemo stravične zločine, oni će se u budućnosti ponavljati. Kao pesnik, osećam se dužnim da istražim i izrazim stvarnost onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja ili izbegavanja onih delova koji su bolni ili neprijatni. Moja poezija nije samo refleksija stvarnosti, već i poziv na akciju – poziv na saosećanje, razumevanje i angažovanje u stvaranju boljeg sveta za sve nas.“
Saša Milivojev – SVETSKI BOL
O kojim ratovima je tačno reč i da li su slike u Vašoj poeziji inspirisane istinitim događajima?
“Naravno, sve je istina, ništa nisam izmišljao, nije reč o fikciji, ideje sam crpio direktno iz optužnica Tužilaštva za ratne zločine i iz policijskih izveštaja, i te užasne slike, opise zločina, pretočio u stihove. Do detalja sam opisao zločine u Internatu u Gnjilanu, posledice upotrebe hemijskog oružja u Siriji, i kako deca u Jemenu umiru od gladi. Smatram da je važno da se ovi užasni događaji ne zaborave i da se o njima govori kako bi se osvetlile tamne strane ljudske prirode i podstakao dijalog o njihovim uzrocima i posledicama. Sigurno ću napisati i stihove o genocidu u Palestini. To je moja moralna obaveza, u Srebrenici nije bilo genocida, pravi genocid je ovo što se danas dešava u Gazi, 7000 mrtve dece!“
Stradanje i bol obeležili su i Vaš roman “Dečak iz Žute kuće“. Kako upoređujete jugoslovenske ratove i trenutna svetska dešavanja? Da li pesnici mogu nešto da promene?
“To što je preživeo srpski narod – nije nijedan drugi na planeti. Žuta kuća je po meni najstravičniji zločin koji se dogodio u istoriji čovečanstva. Pred očima celog sveta, više od 2000 nestalih ljudi, civila, kojima su vađeni organi! Odrana koža srpske dece letela je po celom svetu. Sa tim patnjama ništa nije uporedivo, tu je kraj, nema dalje. A kao što su jugoslovenski ratovi ostavili duboke ožiljke na društvo i pojedince, tako i trenutni svetski sukobi ostavljaju dugotrajne posledice, uključujući traumu, podeljena društva, nestabilnost, gubitak identiteta i kulturno nasleđe. Tu bi trebalo tražiti i pesničku inspiraciju. Pesnici mogu zagovarati mir, pomirenje i toleranciju kao odgovor na sukobe i nasilje. Njihove pesme mogu biti poziv na solidarnost, razumevanje i dijalog kao put ka izgradnji trajnog mira. Pesnici mogu izraziti saosećanje sa žrtvama sukoba i podići svest o njihovim patnjama kako bi inspirisali druge da se angažuju u pružanju pomoći i podršci. Pesnici podstiču empatiju i razumevanje među ljudima.“
Šta je za Vas smisao pesništva?
“Za mene, smisao pesništva leži u sposobnosti da se izraze duboke emocije, misli i iskustva na način koji nadilazi običan govor. Pesništvo nije samo umetnost izražavanja, već i put ka istini. Pesništvo je način da se uhvati suština ljudskog postojanja, da se istraži dubina duše i da se izraze kompleksne ideje kroz lepotu jezika i forme. Pesništvo je kao ogledalo koje odražava suštinske aspekte ljudskog iskustva i podstiče nas da dublje razmišljamo o svetu i sebi. Pesnik se bavi suštinom, tražeći odgovore na pitanja koja nas sve tište. Pesništvo je ontološka potraga, putovanje kroz kosmos ljudskog iskustva, gde stihovi postaju egzistencijalni testamenti. Ono što se kroz pesništvo otkriva nije samo fenomenološka slika sveta, već i transcendentna harmonija između duha i stvarnosti. Kao pesnik, preispitujem ontološke paradigme, zagledam se u ambis svetlosti i tame, tražeći smisao u tom kretanju. Pesništvo se može shvatiti kao hermeneutički proces, gde svaka reč postaje simbol, a svaki stih postaje hermeneutički ključ. Pesnik tumači simbole ljudskog postojanja, dešifrujući duboke strukture uma i srca. Kroz dijalektiku pesničke forme, istražujem pitanja postojanja, smisla i transcendencije, pokušavajući da osvetlim puteve ka unutrašnjoj i spoljašnjoj istini. Pesništvo, u svojoj suštini, može se smatrati kreativnim činom metafizičke refleksije. Kroz ritam, metafore i simbole, pesnik ulazi u duboke dubine ljudske duše, istražujući temeljne aspekte postojanja. Svaka pesma postaje arhetipski pečat koji otkriva slojeve kolektivne svesti i podsvesnog uma. Pesništvo je konstantna dijalektika između suprotnosti – svetlosti i tame, ljubavi i bola, života i smrti. Pesnik je ontološki istraživač koji se hrabro suočava sa paradoksima postojanja, pokušavajući da razume beskonačnu složenost ljudske egzistencije. U krajnjem, pesništvo postaje ritual transformacije, gde reči postaju alhemija duše, pretvarajući patnju u lepotu, bol u nadu i tugu u transcendenciju. Kroz pesnički čin, težimo da dosegnemo esenciju ljudskog iskustva i da otkrijemo duboku povezanost između pojedinca i univerzuma.“
Kako postati uspešan pisac, pesnik?
“Da biste bili dobar pisac, dobar pesnik, morate pre svega biti dobar human čovek, to je prva lekcija. Što se tiče postizanja uspeha kao pisac ili pesnik, mislim da je to kombinacija talenta, predanosti i vežbanja. I biti za to rođen. Biti uspešan pisac zahteva ne samo kreativnost i inspiraciju, već i upornost, rad i posvećenost zanatu. Na poeziji pesnik mora mukotrpno da radi, krvavo, da brusi, da kroji i prekraja do besvesti, i uvek može bolje, a ne da odmah objavljuje sve što nalupeta. Na nekim pesmama sam radio više meseci. Važno je neprestano učiti, čitati, istraživati različite stilove i tehnike pisanja, kao i aktivno raditi na unapređivanju svog zanata. Takođe, važno je biti otvoren za povratne informacije i konstruktivnu kritiku, kako bi se stalno napredovalo kao pisac.“
Da li govorite i arapski ili imate prevodioce?
“Ne znam arapski. Moju poeziju na arapski prevodi Iračanin koji dobro zna srpski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta Bashar al Hadla, kom sam zahvalan na saradnji u ovom izdavačkom projektu. Pričam engleski, ali pišem samo na srpskom, moje stihove na engleski maestralno prevodi Ljubica Jentl Tinska, pesnički genije, unuka čuvenog književnika i prevodioca Aleksandra Saše Petrovića. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u stvaranju ovog dela.“
Gde ste sve putovali i da li Vas je svet promenio?
“Jeste, svet me je ipak malo promenio. Putujući, naučio sam da cenim različitost kultura i tradicija. Upoznavanje različitih ljudi i njihovih životnih priča još više mi je otvorilo um i dušu. Svako putovanje bilo je prilika za lični rast i razvoj. Čak i neka ružna iskustva mnogo vrede, na njima se uči. Bio sam u Indiji, Bahreinu, u Nepalu, u Omanu, Maroku, Iranu, Egiptu, Libanu, Jordanu, u Saudijskoj Arabiji… Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata putovao sam u Kuvajt, Katar, Pakistan, Tanzaniju, Azerbejdžan, u Keniju, Tursku, Šri Lanku, Etiopiju, Kazahstan, na Maldive… Obišao sam oko 35 država. Ukupno, svet me promenio na način da sam postao svestan svoje uloge kao građanina globalne zajednice i da cenim raznolikost. Putovanja su me obogatila na mnogo načina i ostavila neizbrisiv trag na mom životnom putu. Ponosan sam na sve što sam naučio i radujem se budućim avanturama koje će mi doneti nova iskustva i spoznaje.“
Knjiga „Svetski bol“ autora Saše Milivojeva je poetsko remek-delo koje nas uvlači u suštinu ljudske patnje i traume širom sveta. Kroz stihove na srpskom, arapskom i engleskom jeziku, Milivojev istražuje ne samo bol pojedinca, već i kolektivnu patnju čovečanstva. Njegova poezija nije samo ogledalo stvarnosti, već i katalizator za promene – poziv na empatiju, razumevanje i akciju u stvaranju boljeg sveta. Kroz ovu zbirku, Milivojev nas podseća na našu zajedničku ljudskost i odgovornost prema svima koji trpe, ističući važnost dijaloga i solidarnosti kao put ka istinskom razumevanju i isceljenju.
(Pesmu posveċujem velikom Vladislavu Petković – DISU)
Branko Mijatović
MAČ ISTINE
Došlo zadnje vreme propadanja,
sodom, gomor, biblijski poroci,
svud okolo trulež raspadanja,
ućutkani junaci, proroci,
došlo zadnje vreme propadanja.
Vladislave, moj stariji brate
uzor si mi od detinjstva bio,
mnoga moja pesma liči na te,
uz tvoje sam pesme se kalio,
Vladislave, moj stariji brate.
Progledali krtičnjaci stari,
klip međ` noge i rođenom bratu,
brat za brata ponovo ne mari,
sve smo bliži zadnjem svetskom ratu,
progledali krtičnjaci stari.
Iz hramova psalmi oticanja,
Sunce hleb na zlatnu parčad lomi,
vera posta kamen spoticanja,
udri Bože, udri, sprži, zgromi,
iz hramova psalmi oticanja.
Vilin konjic hramlje u opanku,
glog naježen, zora posečena,
nesta nade, Sunca na uranku,
podbula im lica iskežena,
vilin konjic hramlje u opanku.
Zalud molim Boga da nas spoji,
zlatnu parčad hleba nasušnoga
zemlja neće moći da izbroji,
glog se ježi, sapliće se noga,
zalud molim Boga da nas spoji.
Pokradene svetinje nam zjape,
šta to beše moral i poštenje,
iz grobova mošti slavnih vape,
pogan stigla i Sveto Krštenje,
pokradene svetinje nam zjape.
Zanemela zvona Ravanice,
ne čuju se psalmi iz Dečana,
dušman zvecka sabljom kraj granice,
na srcu mi ucrvljala rana,
zanemela zvona Ravanice.
Vlast se drži uz pomoć pandura,
idioti primaju znamenja,
šund i kič su postali kultura,
pesnicima u usta kamenja,
vlast se drži uz pomoć pandura.
Dokle će Bože ovo da traje,
dokle će silni rušiti Tvoj trud,
za reči Tvoje niko ne haje,
za verujućeg kažu da je lud,
dokle će Bože ovo da traje?
Neroni silni ubiše moju
najdražu ticu u gaju duše,
zaboravili su silu Tvoju,
rata se igraju: pale, ruše,
Neroni silni ubiše moju.
Zagrmi Bože, zadnje je vreme,
ne daj nečasnima svoga truda,
skini s vernika preteško breme,
što ne priznaje nevernih suda,
zagrmi Bože zadnje je vreme.
Zamahni snažno mačem istine,
neronske zveri neka budu plen,
nek tutnje mora, gore, planine,
s nevinih ukloni zlotvora sen,
zamahni snažno mačem istine.
Vladislave, moj besmrtni brate,
hvala tebi što si postojao,
Bogu hvala, stih mi liči na te,
kao i ja nisi se bojao,
Vladislave, moj besmrtni brate.
По мишљењу жирија са нашег сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ је песма:
У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.
Затим следе:
2. место: -БАЛАДА О РАТНИКУ – Јовица Ђорђевић;
3. место деле: – БРОД ЖИВОТА – Мирко Стојадиновић и – ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – Драгојло Јовић . Настави са читањем “ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ”
Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима
сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу
