Песма месеца *

Maрт 2021.

         Миомир  Хари  Ристовић

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА

Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима

сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу

(C) Миомир Хари Ристовић

 

Visits: 610
Today: 2
Total: 1251030

ПЕСМЕ ГОДИНЕ ЗА 2020. на сајту www.poezija.rs

Песма године за 2020. годину је песма САМИ мр Ратка Тодосијевића Баће. Одлука је донета 01.05.2021. године, а заједнички су је донели посетиоца сајта и чланови жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Латинка Ђорђевић, Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић.

САМИ

Звао сам те
Да ми у снове дођеш
У снове да
Их одсањамо а
Нису досањани.

Још колико
Јуче смо се винули
Изнад облака.

Зар смо
Све звезде већ
Скинули
Па и падалицу?

Звонило је
јутро
На мом прагу
И одзвањало
Свитању дана.

Док се моје
Вртоглаве мисли роје
Ја слушам тишину.

Не криви ме
Што се не наоружах
Стрпљењем
Што не осетих
Шта доноси нови дан
Што дозволих
Да ми те из снова
Однесе нови дан.

А веровасмо
Да ће нам живот
И снови бити све…
Сами.

© мр Ратко Тодосијевић – Баћо

Настави са читањем “ПЕСМЕ ГОДИНЕ ЗА 2020. на сајту www.poezija.rs”

Visits: 1745
Today: 3
Total: 1251030

ПЕСМE МЕСЕЦА ЗА 2021. ГОДИНУ

Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године за 2020. и 2021. годину. Изабраћемо песме месеца за 2020. и 2021. годину, а бираће их Латинка Ђорђевић (2020.) и Драгојло Јовић (2021.), чланови Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Од најбољих песама по месецима у ове две године жири и посетиоци сајта одабраће песму 2020. и 2021. године. /Уредник сајта Љубодраг  Обрадовић/

Песме месеца за 2021. годину бира Драгојло Јовић

                             ____________________________________________________

 J  У  Н    2021.

                                                           Жељко Поштић

                                                          ОЧЕВ ОДГОВОР     

Мили сине мој,
Узданице моја, надо
Мој велики мучениче
Велико ти хвала на извешћу
да си нам здраво и живо

Свој  родитељски крст изнећу до краја,
као што ти носиш крст овог проклетог века
Мајци не могу, не смем, ни у очи да погледам
све мислим да ме погледом оптужује што нисам уз тебе

Ми од вајкада тако: плуг, рат, смрт
Еј, судбино!
Деца су ми проходала између ровова и гробова
А потом свадбе, весеља, синови
Држимо се за земљу чвршће од пиревине

Лелек је прво што памтим,
лелек жена, мајки и сестара
И испод земље ове одјекују вапаји
Кад су звона лупала
И црне мараме ко црне заставе
и мирис тамјана

Велим ја тако, ко за себе,
На земљи свако почиње,
под земљом век завршава

Бори се синко часно да имаш,
да би и другоме могао помоћи
Ако си поштен, велики си као Бог
Ако си непоштен сићушан си као црв
Стога никако не смеш да клонеш

Уздај се у Бога,
Бодри се надом, па да нам се вратиш
и да ти нејач одраста у родитељском крилу
Да из њега излете к`о из гнезда
у бољи живот од овог
Како би српство стресло ланце окова
Осветниче Косовских јунака
За свету Славу у Бој!

Боже здравља да се сретнемо
и пуним срцем погледамо
очи у очи у нашој мајци Србији

                           ________________________________________

  МАЈ  2021.

ЈАСМИНА  ДИМИТРИЈЕВИЋ

СТАРИНА

Погурено седи испред кућног прага,
замишљено гледа у пусту даљину,
Још би нешто хтео, ал’ нестаје снага,
утонуше мисли у сетну давнину.

До скоро је била њему кућа пуна,
сад је гнездо празно, одлетеше птићи,
срце му заигра ко на ветру струна,
– зар су тако брзо морали отићи.

Често себе пита шта му се то збило,
тежа је самоћа и од смрти црне,
хтео је да свије све под своје крило,
од свега му оста судбину да куне.

Уморним рукама од тешкога рада
он дуван завија у лист од  папира,
тело му је старо, ал’ је душа млада,
још срце трепери кад цига засвира

Можда ће још  једном кад крај се  дошуња,
сви дoлeтет’ њему из далека света,
да се срећни свију испод старог гуња,
да стари са њима још једном прошета.

Дрхтавим прстима он бркове суче,
још по нека суза из ока потече,
на кoлeну рад би да нуна унуче,
док живота река у недоглед тече.

                                                     Јасмина Димитријевић 

               __________________________________________

                                                           AПРИЛ 2021.

Андреја Ђ. Врањеш

ПРЕЦИ

У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.

Тајни имали нису,
отворених  погледа живјели,
док их  не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.

Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.

Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.

Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.

Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?

Андреја  Ђ. Врањеш

                       ___________________________________________

  Maрт 2021.

 Миомир Хари Ристовић

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА

Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима

сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу

(C) Миомир Хари Ристовић

                             _____________________________________

  ФЕБРУАР 2021

Саша Миливојев 

SVETSKI BOL

I u ovom veku
Reke krvi teku
Bombe odjekuju
Decu ubijaju
Glave odrubljuju
Milioni gladuju
Bolesti proždiru
A ti pevaš

Drhte vešala
Doline leševa
U slanim suzama
Gnojnim ranama
Plen smo vranama

Gnjila creva
Gladnim vukovima

Srušena kuća
Mali dečak jeca
Nad telom mrtvog oca

Srušene škole
Hramovi i mostovi
Vrište krvavi svatovi

Mali beli sanduci
Majčinski jauci
Iznad Urana
Čuju se bolni urlici
U ludilu buncaju pesnici
A ti ćutiš

Oči su ti izvadili
Kad su ti ćerku silovali
Žicom zadavili
Braću su ti oteli
U podrumu ih mukom mučili
Metalnim cevima
Prste im lomili
Testerama lobanje otvarali
Noge kolima rastrgali
Udove mačetama odsecali
Kožu s leđa odrali
Šlepere leševa
buldožerima zakopavali
Kosti putevima zabetonirali
Bunar bez dna telima napunili
Priđi bliže
Pogledaj dole
Beskrajni mrak dubine
Da čuješ muk vasione

Nevino oko iskrom svetluca
Nemoćno na zemlju padaju deca
Otrovna pena curi im iz usta
Pucaju rumena otečena lica

U zadnjoj molitvi
Sveštenici raspeti
Smeju se na lomači

Nežni beli anđeli
Kao jato ptica odleteli

Budnom iščupajte i meni
Srce iz grudi
Neka tvoja zlatna lađa zaplovi
Da nazdravite ponovo Čašom krvi
A ti gledaj i ćuti

                                                            Саша Миливојев

_______________________________

ЈАНУАР 2021.

НЕМИРИ – Душан Комазец

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с временом што хуји:
Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец

Visits: 3115
Today: 8
Total: 1251030

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ

Две су одлуке о најбољим песмама у 2019. години:

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Лепа Симић из Цириха, Светлана Ђурђевић из Крушевца и Љубодраг Обрадовић из Крушевца, једногласно је донео следећу одлуку:

  1. Титулу ПЕСМА ГОДИНЕ равноправно су понеле песме: ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинке Ђорђевић и ШТА СМО МИ? – Невенке Савић Алиспахић;
  2. место освојила је песма МОРАВСКИ СУТОНИ – Зорице Ивановић Гајевић;
  3. место је освојила песма ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуба Дадија Миладиновића.

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по одлуци жирија

ЈЕДАН ТРЕН,

ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

ШТА СМО МИ?

Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.

Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.

И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.

Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.

Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.

Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.

Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.

Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?

Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.

Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.

Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.

© Невенка Савић Алиспахић

Наравно, вечерас 31.05.2020. године je завршено и гласање посетилаца сајта www.poezija.rs odnosno Блога ПоезијаСРБ у Анкети на сајту. Објављујем резултате:

  1. место равноправно деле (са по 183 гласа) Драгојло Јовић са песмом ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ и Данијела Јевремовић са песмом БОЖЕ;
  2. место освојила је песма Драгољуба Дадија Миладиновића ГОВОР ПЕСНИКА;
  3. место освојила је песма Невенке Савић Алиспахић ШТА СМО МИ?

Прочитајте још једном најбоље песме по мишљењу посетиоца сајта!

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по гласовима посетилаца сајта

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

© Драгојло Јовић

БОЖЕ

Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.

Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.

Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.

Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.

© Данијела Јевремовић

До данас, 31. маја 2020. године трајало је гласање на сајту poezija.rs . Сада знамо које песме су најбоље по мишљењу посетилаца сајта. А и жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ је прогласио ПЕСМЕ ГОДИНЕ по свом мишљењу. Све издвојене песме су лепе, али у такмичењу увек неко победи. Такмичарима који овом приликом нису победили желимо пуно среће следеће (ове) године. Песме су издвојили Љубодраг Обрадовић и Драгојло Јовић. Зато, прочитајте још једном све песме које смо ИЗДВОЈИЛИ као најбоље у 2019. години и видећете да је много добрих и лепих песама било у конкуренцији.

Јануар 2019.

МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ

Урежи моје име у камен, где ме има,
однеси ме до краса, вриска белина,
застани кратко у тврдој луци,
да снове вратим из тишина.
У вртаче и шкрапе ме одувај,
у сноп светлости да се претворим,
засјајим ведрином само трена,
после могу  и да се изгубим,
као тачка црна,
небом преварена.

© Андреја Ђ. Врањеш
190 пута прочитано

Крила сна

Док сновима ја стварност преплићем
душу појим густином плетива
жеђ ми јача бледа месечина
са валова немирниих белина
Гле мислима маглине пробадам
небом једрим сав од свиле сустим
час уснулој звезди се прикрадам
час распредам с немим и немустим
па с каменом на дну тихо зборим
а ти мислиш да песму говорим

© Раде Мијатовић
172 пута прочитано

Фебруар 2019.

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић
214 пута прочитано
Настави са читањем “ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ”

Visits: 936
Today: 2
Total: 1251030