Saša Milivojev – SVETSKI BOL. Nova knjiga na engleskom, srpskom i arapskom jeziku

Saša Milivojev - SVETSKI BOL
Saša Milivojev – SVETSKI BOL

Knjiga „Svetski bol“ autora Saše Milivojeva je poetsko remek-delo koje nas uvlači u suštinu ljudske patnje i traume širom sveta. Kroz stihove na srpskom, arapskom i engleskom jeziku, Milivojev istražuje ne samo bol pojedinca, već i kolektivnu patnju čovečanstva. Njegova poezija nije samo ogledalo stvarnosti, već i katalizator za promene – poziv na empatiju, razumevanje i akciju u stvaranju boljeg sveta. Kroz ovu zbirku, Milivojev nas podseća na našu zajedničku ljudskost i odgovornost prema svima koji trpe, ističući važnost dijaloga i solidarnosti kao put ka istinskom razumevanju i isceljenju.

www.sasamilivojev.com

Pesma meseca: APRIL ’23.

TREŠNJA

Nudim kule i sva blaga sveta,
sred bisera duša mi sirota;
da ja vidim kako trešnja cveta,
ispred kuće, pored trošnog plota.

Gde još pčela mladi cvetak ljubi,
slatki nektar u košnicu nosi;
da se miris trešnje ne izgubi,
da se pčela polenom ponosi.

Pa da vidim baštu pored kuće,
jorgovane što se tiho njišu;
majčin osmeh kraj pogače vruće,
tople grudi što za mene dišu.

Zalud vile, zalud lažna carstva,
kada tuga mene prati dovek;
zalud blaga, zalud sva bogatstva,
kad bez trešnje siromah sam čovek.

Kada umrem komadajte telo,
neka duša iz njega pohrli;
Kad je blago mesto trešnje htelo,
u večnosti nek joj stablo grli.

Autor:    Jovica N. Đorđević

Песма месеца: март 2023.

Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.

Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих  ову оставио.

Настави са читањем “Песма месеца: март 2023.”

Pesma meseca: februar 2023.

(Pesmu posveċujem velikom Vladislavu Petković – DISU)

Branko Mijatović

MAČ ISTINE

Došlo zadnje vreme propadanja,
sodom, gomor, biblijski poroci,
svud okolo trulež raspadanja,
ućutkani junaci, proroci,
došlo zadnje vreme propadanja.

Vladislave, moj stariji brate
uzor si mi od detinjstva bio,
mnoga moja pesma liči na te,
uz tvoje sam pesme se kalio,
Vladislave, moj stariji brate.

Progledali krtičnjaci stari,
klip međ` noge i rođenom bratu,
brat za brata ponovo ne mari,
sve smo bliži zadnjem svetskom ratu,
progledali krtičnjaci stari.

Iz hramova psalmi oticanja,
Sunce hleb na zlatnu parčad lomi,
vera posta kamen spoticanja,
udri Bože, udri, sprži, zgromi,
iz hramova psalmi oticanja.

Vilin konjic hramlje u opanku,
glog naježen, zora posečena,
nesta nade, Sunca na uranku,
podbula im lica iskežena,
vilin konjic hramlje u opanku.

Zalud molim Boga da nas spoji,
zlatnu parčad hleba nasušnoga
zemlja neće moći da izbroji,
glog se ježi, sapliće se noga,
zalud molim Boga da nas spoji.

Pokradene svetinje nam zjape,
šta to beše moral i poštenje,
iz grobova mošti slavnih vape,
pogan stigla i Sveto Krštenje,
pokradene svetinje nam zjape.

Zanemela zvona Ravanice,
ne čuju se psalmi iz Dečana,
dušman zvecka sabljom kraj granice,
na srcu mi ucrvljala rana,
zanemela zvona Ravanice.

Vlast se drži uz pomoć pandura,
idioti primaju znamenja,
šund i kič su postali kultura,
pesnicima u usta kamenja,
vlast se drži uz pomoć pandura.

Dokle će Bože ovo da traje,
dokle će silni rušiti Tvoj trud,
za reči Tvoje niko ne haje,
za verujućeg kažu da je lud,
dokle će Bože ovo da traje?

Neroni silni ubiše moju
najdražu ticu u gaju duše,
zaboravili su silu Tvoju,
rata se igraju: pale, ruše,
Neroni silni ubiše moju.

Zagrmi Bože, zadnje je vreme,
ne daj nečasnima svoga truda,
skini s vernika preteško breme,
što ne priznaje nevernih suda,
zagrmi Bože zadnje je vreme.

Zamahni snažno mačem istine,
neronske zveri neka budu plen,
nek tutnje mora, gore, planine,
s nevinih ukloni zlotvora sen,
zamahni snažno mačem istine.

Vladislave, moj besmrtni brate,
hvala tebi što si postojao,
Bogu hvala, stih mi liči na te,
kao i ja nisi se bojao,
Vladislave, moj besmrtni brate.

© mr.prof.Branko Mijatovic
Iz zbirke u pripremi

ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ

Бранко Мијатовић

У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА

Самотног ме расанила мис`о,
у сред тмуше кад ушара лови;
стотине сам сличних већ запис`о,
али ова за најбољу слови.

Шта је човек и зашто се рађа,
смрт  на њега пре рођења чека;
вазда мука к`о да се порађа,
од живота човек нема лека.

За пар труни радости се живи,
горе – дoлe живот нас окреће;
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо к`о ливадско цвеће.

Што сам рођен да к`о песник трајем,
да к`о клошар гробног места немам;
на стратишту засијаће сјајем,
костур што га ја за вечност спремам.

Засијаће целом српском роду,
и свим иним часним народима;
што се борих њима за слободу,
кад се згоди зло међ` нељудима.

На мом гробу неће бити цвећа,
јер знамен се мени неће знати;
нико мени неће палит свећа,
иак` моме роду све ћу дати.

У камен ми мис`о уклесана,
мис`о моја моћнија од мене;
не мож`с учит, већ је богодана,
осим ње ће све живо да свене.

Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити;
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.

Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису;
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.

Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће;
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.

© Бранко Мијатовић 2020. године.
Из необјављених рукописа.

По мишљењу жирија са нашег сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ је песма:

  • У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНАБранко Мијатовић.

Затим следе:
2. место: -БАЛАДА О РАТНИКУ – Јовица Ђорђевић;
3. место деле: – БРОД ЖИВОТА – Мирко Стојадиновић и – ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – Драгојло Јовић .

По гласовима посетилаца сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ су:

ИМА ДАНА – Весна Стојковић и БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић.

2. место: – ПОГЛЕД У БЕЗДНО – Жељко Поштић;
3. место: – У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.

Весна Стојковић

Посланица
пријатељу – Војислав Илић

– глоса-

,, Има дана и часова кад те ништа не весели.
Када срце и не жали, и не љуби и не жели.
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди
Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
И ти не знаш у том часу, ни откуд је, ни шта значи?! ”

1.
ИМА ДАНА

Има дана кад ти ништа, у животу баш не иде.
Пријатељи и родбина, као да се тебе стиде.
У душу се твоју слутња, нека тешка тад усели.
-Има дана и часова, кад те ништа не весели.

Има дана када с болом, зору чекаш да осване.
У тешкоме уздисају, тражиш лек за своје ране.
Лелујаш се непрестано, к’о на ветру лист увели.
-Када срце и не жали и не љуби и не жели…

Има дана кад те стисне, к’о кљештима нека мука.
И треба ти тада само, пријатељска, нежна рука.
Хладан ветар ошине те, изненада ти застуди.
-Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди.

Има дана у животу, кад низбрдо све ти крене.
Пред очима к’о утваре, плешу старе успомене.
Кад пожелиш да побегнеш од стварности и од људи.
-Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.

К’о гаврани сенке лете, црне мисли су у глави.
Покушаваш да пронађеш, у тренутку излаз прави.
Бол те сече посред срца, тако мучи те и тлачи.
-А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.

Има дана кад останеш без пoлeта и без наде.
Неки немир обузме те, а срцу се бол прикраде…
Ветар дува са свих страна, осећаш да све је јачи.
-И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.

© Весна Стојковић


Мирко Стојадиновић

БРОД ЖИВОТА

Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.

Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.

Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.

Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.

А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.

Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.

Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.

На свом дугом путовању
Ако ли се не насуче
И теретном жртвовању
Олупину да довуче.

Оронули брод не скита
Остадоше хтења пуста
Са жаљењем себе пита
Од живота дал шта оста.

Што нам хтења неизмерна
Кад на циљу све нас чека
Свима иста, свима смерна
Тешки чекић, мртва звека.

© Мирослав Мирко Стојадиновић Настави са читањем “ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ”

Песма месеца *

Maрт 2021.

         Миомир  Хари  Ристовић

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА

Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима

сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу

(C) Миомир Хари Ристовић

 

ПЕСМЕ ГОДИНЕ ЗА 2020. на сајту www.poezija.rs

Песма године за 2020. годину је песма САМИ мр Ратка Тодосијевића Баће. Одлука је донета 01.05.2021. године, а заједнички су је донели посетиоца сајта и чланови жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Латинка Ђорђевић, Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић.

САМИ

Звао сам те
Да ми у снове дођеш
У снове да
Их одсањамо а
Нису досањани.

Још колико
Јуче смо се винули
Изнад облака.

Зар смо
Све звезде већ
Скинули
Па и падалицу?

Звонило је
јутро
На мом прагу
И одзвањало
Свитању дана.

Док се моје
Вртоглаве мисли роје
Ја слушам тишину.

Не криви ме
Што се не наоружах
Стрпљењем
Што не осетих
Шта доноси нови дан
Што дозволих
Да ми те из снова
Однесе нови дан.

А веровасмо
Да ће нам живот
И снови бити све…
Сами.

© мр Ратко Тодосијевић – Баћо

Настави са читањем “ПЕСМЕ ГОДИНЕ ЗА 2020. на сајту www.poezija.rs”

ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину

Поштовани посетиоци, драги песници,

Привели смо постепено самом крају избор песме године за 2021. годину. Наиме, изабрали смо песме месеца за 2021. годину, а бирао их је Драгојло Јовић, члан Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Затим је жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ направио свој избор, а затим су, од најбољих песама по месецима у прошлој 2021. години посетиоци сајта одабрали песму 2021. године. Коначне резултате објављујемо сада…

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ је радио у саставу: Драгојло Јовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Гласање је било неизвесно и интересантно, јер су све песме одличне, па је и резултат да смо за песме 2021. године одабрали две песме. То су песме: Душана Комазеца НЕМИРИ и Саше Миливојева СВЕТСКИ БОЛ  па их данас (22.01.2022.) објављујемо. Овога пута се гласање стручног жирија и посетилаца сајта поклопило, с тим да је по гласовима посетилаца сајта, прва била песма Душана Комазеца НЕМИРИ, а друга песма Саше Миливојева СВЕТСКИ БОЛ. Уживајте у одабраним песмама.  /Уредник сајта Љубодраг  Обрадовић/

Дакле, титулу песме 2021. године по гласовима жирија понеле су равноправно песме:

 


Душан Комазец
НЕМИРИ

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с временом што хуји:
Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец

Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI, UNITED ARAB EMIRATES.
Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI,
UNITED ARAB EMIRATES.

 СВЕТСКИ БОЛ

И у овом веку
Реке крви теку
Бомбе одјекују
Децу убијају
Главе одрубљују
Милиони гладују
Бoлeсти прождиру
А ти певаш

Дрхте вешала
Долине лешева
У сланим сузама
Гнојним ранама
Плен смо вранама

Гњила црева
Гладним вуковима

Срушена кућа
Мали дечак јеца
Над телом мртвог оца

Срушене шкoлe
Храмови и мостови
Вриште крвави сватови

Мали бели сандуци
Мајчински јауци
Изнад Урана
Чују се болни урлици
У лудилу бунцају песници
А ти ћутиш

Очи су ти извадили
Кад су ти ћерку силовали
Жицом задавили
Браћу су ти отели
У подруму их муком мучили
Металним цевима
Прсте им ломили
Тестерама лобање отварали
Ноге колима растргали
Удове мачетама одсецали
Кожу с леђа одрали
Шлепере лешева
булдожерима закопавали
Кости путевима забетонирали
Бунар без дна телима напунили
Приђи ближе
Погледај дoлe
Бескрајни мрак дубине
Да чујеш мук васионе

Невино око искром светлуца
Немоћно на земљу падају деца
Отровна пена цури им из уста
Пуцају румена отечена лица

У задњој молитви
Свештеници распети
Смеју се на ломачи

Нежни бели анђели
Као јато птица одлетели

Будном ишчупајте и мени
Срце из груди
Нека твоја златна лађа
заплови

Да наздравите поново
Чашом крви
А ти гледај и ћути

  (C) Саша Миливојев

Настави са читањем “ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину”

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ

Две су одлуке о најбољим песмама у 2019. години:

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Лепа Симић из Цириха, Светлана Ђурђевић из Крушевца и Љубодраг Обрадовић из Крушевца, једногласно је донео следећу одлуку:

  1. Титулу ПЕСМА ГОДИНЕ равноправно су понеле песме: ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинке Ђорђевић и ШТА СМО МИ? – Невенке Савић Алиспахић;
  2. место освојила је песма МОРАВСКИ СУТОНИ – Зорице Ивановић Гајевић;
  3. место је освојила песма ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуба Дадија Миладиновића.

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по одлуци жирија

ЈЕДАН ТРЕН,

ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

ШТА СМО МИ?

Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.

Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.

И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.

Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.

Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.

Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.

Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.

Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?

Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.

Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.

Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.

© Невенка Савић Алиспахић

Наравно, вечерас 31.05.2020. године je завршено и гласање посетилаца сајта www.poezija.rs odnosno Блога ПоезијаСРБ у Анкети на сајту. Објављујем резултате:

  1. место равноправно деле (са по 183 гласа) Драгојло Јовић са песмом ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ и Данијела Јевремовић са песмом БОЖЕ;
  2. место освојила је песма Драгољуба Дадија Миладиновића ГОВОР ПЕСНИКА;
  3. место освојила је песма Невенке Савић Алиспахић ШТА СМО МИ?

Прочитајте још једном најбоље песме по мишљењу посетиоца сајта!

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по гласовима посетилаца сајта

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

© Драгојло Јовић

БОЖЕ

Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.

Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.

Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.

Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.

© Данијела Јевремовић

Настави са читањем “ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ”