САН О ВЕНЕРИ

Таласа пеном окруњену, дах Зефира
нанесе, обалама острва цвећа,
од шкољке чун, из кога, бисер диво, ниче.

Месечином те млечном, над синијом ока
судбине, суђаје вилинском лепотом умиле
и у косе уплеле мирисе пролећа.

За чергом срца звезданом прашином,
у потрази за руном среће,
златни остављах траг земљаним дланом.

Из сенке, подно модре крошње неба,
за ведринама тела твог, жено,
опијен песмом сирена, жудех као за ваздухом.

Пут пучине загледан, црна једра ноћи чекам,
да ми, док у бескрају нестајем, загрљен тајном,
сном о теби, очи склопe.

Достојан живота

Када уме да укроти дубок бол,
да угуши срџбу, и попут видара
прибави мелем од заборава
и датих опроштаја.

Када је искуством платио
свој дуг разочарањима и горчинама,
ненаграђеним напорима,
не занемарујући ни заседе,
ни подлости, ни издајства.

Када човек уме да жели и воли,
и има снаге да се избави путева
мрачних, на које га наводи слепа коб.

Храбрости када има да погледа у очи
свом најгорем страху и одоли охолости
и буде једнако достојанствен
и у победи и у поразу, јер зна да пораз
исто као и победа бива лековит.

Када зна да има тренутака када је свака
одлука лоша, и уме да одабере баш ону
због које ће најмање жалити.
Док ћутке, без речи кајања, минулих дана,
испраћа поворку сенки.
Човека достојан проживе свој век.

РАСПЕВАНА ПУСТИЊА

Kако ме само гризу старе самоиздаје,
са грамофона, када зајеца носталгија.
Последња искра у студеној старости.
Ова је душа и колевка и гроб,
распевана пустиња за стихове
усидрене сред самоће.

Капљице отрова размазане хартијом
као уплакано, мусаво лице неба,
биле су заточене дубоко у мени
и чекале да се појавиш са кључем.

Попут светлости ока, увек будно,
Сунце ми се смеје.
О, јеси ли жена или привиђење,
из ђердана мојих дана последњи дукат,
ил` „обол“ којим завредих да мисао
отиснем са обала бола.

Знаш да бих дао срце да један тренутак
наше будућности постане нечије предање.
Док држим те за руку, нежно као уснулу
птицу, ноћ лежи над нама и спава.
Шушти између речи шапат неугасле
љубави као дах поветарца у трави.

КРАЈПУТАШ

На замореним крилима облаци путују
да би ветри запевку однекуд донели
са далеког гробља и моје сахране.
Око кола наопаког жалостиво се тужило.

Од куће пођох, браћо, са смрћу орођен,
недођин стаза ме отуда води у судбину.
Опанак ми у блато сеоског пута запао,
овде сам пао, занавек заспао у опадају лисја.

Гробни ми камен, канда, изклесан
не може мирно крај друма у пољу
да спава. Шапате лишћа слушајући,
шмрцају на ветру прозебла страшила,
док у некој авлији певац кукурикне.

Кроз ништавило загледан, збирам душу.
Туга и слабост очи ми присени испод шајкаче.
Поноћ није откукала све нарицаљке знане,
а време за мене стоји иако сатови одбијају.

„Без Голготе нема Васкрсења“
ни за човека ни за камен, на вечној стражи.

РАБОШ

У часовима сашаптавања ветрова
душа ми непутем пошла. У јаву ретко залазим,
док изгубљене битке, сањајући, у рабош зарезујем.
Простором јада и бесова одјекују
мукле клетве боног у сећању.
Над понором лудила залебдела ми душа.
Згаснуће све што је наизглед пропламсало.

Као грешни човек теглим своје успомене,
и од самог себе с муком се спасавам.
Малаксалих жеља дао бих наде неком
што негде чека, док за своју душу
камчим помиловање преко међе оног света.
Црне се једра галија царских,
а ја, себи самом и пристав и брод.

У памет ми се бејаше мисао затурила.
Без адресата су опроштајна писма,
а на грудима ми руке на вјеки скрштене.
У старим рамовима са слика, у тужним осмејцима,
поредак несхватљивих ствари разабирам.
Људи моји, ја сам распет свуда!

Укопали нам дрвене крстаче изнад главе,
и на њих натакли капе.
Свако своју битку из свог гроба бије,
крећући ка миру ког на земљи
поодавно нема. У забораву почива!
Погнутих глава, чекамо опело.

Јоште жижи кандило, док се клони дан сенки,
a под маховином, тајнама осути надгробници.
Несмиреним душама ка`д тамјана,
као операк дима, без трага у небеса винут.

Поноћни валцер

Поноћ у соби успомена, неми валцер…
Од сећања више боли бежање од сећања.
Поново осећам пустош и мук у ноћи,
језу самоће и напуштености, док сенке
туге добијају облик капи на зидовима плача.

У мом затвору од мисли снови су видело
Тишина проговара из мене
„Бити без тебе је бити сам“
„Подај Господе – молио сам као оченаш –
да ме њена љубав угреје и обасја“

У трептају ока тишина очаја.
Неко ми шапуће да нада није обмана
и зато те претварам у поезију
Сликам твоју косу, нацртам лице,
а између редова скривам тајну.

Реч по реч, стихови муче моје ноћи
Еј, на овоме свету, сам у бескрају
као трепљика маслачка у дрхтавој шаци
Бога, који ће дахом да нас развеје
као нити живота изгубљеног у времену.

Стојиш под самим сунчевим кругом.
Сенке се наше сплеле у невидљиви ореол тишине
Једина знаш од које боли мрем
док над горким плачем ликује заборав.
Неверна ноћ, неком другом у загрљај жури
а од тебе ни глас.

Успомена из Врњачке Бање

Шајкачу врабац накривио, па ти намигује,
а тек што си на трг ногом крочила.
Тај дрзник је хтео и да те помилује.
Дан је остао без компаса и кормила.

Плесао је плочник са твојим потпетицама,
излози зурили у лук извијеног тела.
Пролеће, а југ је летео у сусрет птицама
Плетеница сунца ти се у косу уплела.

У венама лишћа хлорофил је лудовао,
поветарац уздисао, а грање задрхтало.
Сунцобран над нашим столом је лумповао,
док је пијано од љубоморе цвеће посртало.

Залепршала на ветру одора што те крије
Ругала се фонтана жеђи из мојих очију,
све је летело упркос закону гравитације
Свест ми се изгубила на путу за Недођију.

Сенка се моја свила крај ногу, па као маче преде
када сам збуњену главу открио у твом крилу.
Као добре виле играле се жеље, ал ти не хтеде
да уснама тачку ставиш као орден палом цивилу.

Спомен

Кaо из бајке залутала да си у завичај дуге
још у мени живиш као стара тајна.
Попут сунца блисташ сред неба бескрајна
којим наде лете на крилима туге.

Прстеном од маслачка венчавам те у сновима
Залазе сећања за брегове груди у тесном јелеку
У струк твој посадио сам љубав као у колевку
Црни се покров звезданог неба огледао у очима.

Непребол самоће гласом љубави као да одзвања
Поглед ми нестао у таласу суза на твом лицу
Сокак којим сам пратио свираче и венчаницу
враћа ме у свенуло пролеће нашег младовања.

Онај сам што тражи свет који је срушен,
што клечећи у студеном храму срца
к`о да моли, отровану песму бунца.
К`о икону, успомену љуби на дну душе.


Љубав Титана

Пред вратима Гибралтара у загрљају чемпреса
попут древног Атласа, на голој стени, испосник
На плећима да заувек носи звездана небеса
и гиздави фењер месеца као светионик

Дужином сенке тела као врба витог
одмерио је време сунчева врела хода
Самоникла у његовом сну бременитом
она је расла у огледалу неба и вода

Сред вртлога срца кола вилинскога
жуборила је ритмом била као река
Текла је ноћу од младина до уштапа
и дисања дах је била у грудима човека

Претворио је длан и облак у меко узглавље
док будила се у праску осмеха гримизних јутара
Руке му обале биле, и зрна среће дуж путање
пољубаца, којом је бежала у храм подно ребара

Очарала га песмом сирена или је била чаробница
Тишине мора продисале су буром љубоморе
У наручју таласа, суза мора поста им гробница,
на дну плавог ока Медитерана за две звезде потонуле.


Моја Одисеја

Када би крилате змајеве, чаробница Медеја,
у кочију упрегла да као грану маслине
са обала Егеја донесу са мирисом соли
и мора твоја колена од белутка

у заборављену слику старог прозора
на срцу овог заљубљеног лутка
у загрљај напуштеног гнезда
од прстију мојих као од прућа
Када би на овај длан слетела као звезда

Ношен дахом Зефира после лутања и битака
у пролеће кад ти се вратим на крилу лептира,
када би твоје тело поново било моја кућа,
да будеш мирис носталгије у цвету мојих немира
Када би могла вечно да будеш моја Итака.