СЕТА

Дуг је караван облака над хоризонтом
Лутају мамурним небом ватре чађавих черги
Звезде што цакле – љубави и пијанства, срча разбијених чаша.
Попут одраза једне чежње, светлост подрхтава на површини
огледала воде, чији нам се одјек враћа као звоњава срца

Једино сам си кад остариш у једној капи,
прочиташ вечност у сузи неба на дну ока
Бол не сме никада да буде заборављен
у лавиринту неиспуњених снова
Истина сам живот једном испуни ћутањем

Тек у њеном наручју сазнах шта је жеља
за пролећем. Научила ме да поново дишем
и пустила да верујем да на самој ивици усне,
ту где почиње осмех, неће остати ожиљак старења,
већ белег пољубаца.

Жудим да одем далеко да бих могао да је поново сретнем
Да пођем, не бих ли могао да се једном вратим
Да ми је да усним у њеном сну, и да престанем да желим
Да имам храбрости да будем срећан и кад престанем да сањам
Да ми је да поново БУДЕМ,
био бих овај исти Ја
и волео Њу, исту!

Visits: 23
Today: 2
Total: 1790258

Ноћ, Ти и ја

Безименом ветру, пољупце с дланова, зар ћеш да даш?
Са усана твојих научих све што о љубави знам.
Речи за тугу, у Књигу чежњи, словима од пепела ткаш
к`о сенке сећања на путу повратка у бесани дан.

Чекај ме на последњој страници да ослушнем шапутање
у бајку гласом упреденим, како ти срце куца успаванку.
Проговараш у сну, болнијим од сваког крика, ћутањем
Корацима кише сузе полазе на дуго своје ходочашће

На крилима тишине Ти ми се увек прикрадаш ноћу
и лажеш кад кажеш да си залутала у моју самоћу.

Освит ме затиче у кошмару у ком си да постојиш крила.
Иза очних капака, на граници веровања, наду плетем
у незамисливих живота исти венац. Јеси ли сан уснила
преко спаљених мостова бежиш у нади да те сретнем?

Док жудно удишемо једно друго душа ти моја замку спрема
пламеном љубави, јер ако одеш неће имати ко да ме спаси
Звер бола влада, а ја хоћу да живим, баш тамо где ме нема.
Свако ме сећање води у наручје среће из кога ћу ватру украсти

На крилима тишине ја ти се увек прикрадам ноћу
и лажем кад кажем да сам залутао у твоју самоћу

Visits: 57
Today: 3
Total: 1790258

Пир

Српом месеца, сву ноћ, жањем звезда снопље
Видиш љубави, шта стављам пред твоје стопе
Док гори метеор бачен на земљу као копље
дугом среће цветове таме бојим и речи строфе

Вилинске песме магле се јате изнад брда
Свијам ти пољупцима гнездо под грлом
Груди ме твоје чежњом зову ко родна груда
Плејаде у коло дозивам чаробном фрулом

Живот бих проживео са руком у твојој коси
Моја je мисао шарени рингишпил сањарења
Од кад се са судбином сретох ја те од неба просим
у теби самој открих чудесни лек против старења

Ноћас ће још сва сазвежђа за нашу срећу чути
Кићеном буклијом мој брат у сватове зове
У загрљају на постељи од облака ћемо осванути
кроз калеидоскоп загледани у своје снове

Земља се тобом кити док те небо слави звездама,
осмеси твоји на путу до среће нек буду водиља
Хаљину од жеља обуци да обасјаш поноре бездана
Увире прошлост у доба будуће, а душа те моја благосиља

Visits: 96
Today: 0
Total: 1790258

Чекање тебе

Спаси ме туговања, Ти, вечно моје надање,
Песме бих стихом да ти љубав исплетем
Безнађе окончај ово, док славим твоје постање
и пут у ад, што даде да те у животу сретнем.

Kад очи обориш жалне, зажалити нећу што страдам
Плачи, душо моја, бисере, сужња из ропства избави
Ти буди прибежиште, животу у радости да се надам
Тескобе ми душу ослободи, пред клетвом љубави

Ни небо, ни земља, ни овај длан, пред тобом немају тајни
Вапим гласом молитве, свицима – сузама ноћи озвездан
Нека буде воља твоја, и бол ил` срећа с тобом – бескрајни
Сунце у дивним очима твојим срце ми дозива као бездан

Виленим, бела ми крила расту, бежећи од коби узалудно
просипам своју душу у ове речи, то кујем звездане снове.
Распет између страха и наде, ја Те сањам, а моје је срце будно
Сам и пуст, једино Ти ћеш знати. – Чекање тебе се зовем.

Visits: 96
Today: 0
Total: 1790258

Речи и тишине

Мостове градисмо саздане од Речи,
трошне и као живот пролазне
Звезде се гасе на плитком дну реке,
док сенке тела плес Речи прате, занесене
Исписивасмо кајања за неизречено,
за све прећутано, у одразу нашег страха
на блиставој површини усталасане воде,
грлећи дрхтаво слепу страну наде

Прогнајмо време, и садашње и прошло
Окренимо се у непомичност и тишину
Можда нам се онда отворе небеса,
док осенчене слутњама, остареле очи,
склапамо у молитву успомена на губитак

Једном сам видео срце без речи и осмеха
Док љубих ти руке, Ти на моје стави окове
Када загрлим самоћу Ти си велика туга
што враћа ми сећања
Теби се, само, све моје радује

Никад се више нећу вратити у твоје очи
Ти не разумеш страх. Дубоко сам у њему.
Никада дубље. Нећеш знати
ни да постао сам танка нит тишине
што ћути крај твоје руке

Открих те у себи, а тражих свуда
У мом си срцу као мач у камену
И када одеш, ја ћу остати уз тебе,
у ћутању свих простора стварности,
у безмерној немости без одзива.

Visits: 203
Today: 0
Total: 1790258

Љубав једне жене

Док поноћно небо звездама бехара,
месечином ти милујем уснуло лице
Луд сам од љубави, срце из недара
на груди ти спустих, моја Несанице

А у косу сплетох венац пољубаца
Опијен росом наздрављам за срећу
Из прошлости сенке све ћу да побацам
Ти не слутиш да си заспала у цвећу

И да си ме тихог умирања спасла
клонулог на прагу срамног посрнућа
Док су ти крила анђеоска расла
повела си ме путем васкрснућа

На длану се твоме кријем од немира
Знам да сам био колевка беспућа
Открила си ме на рубу свемира
и вратила брижно у нежна сванућа

Испраћам самоћу, и гледам у очи
веру да препознам жене која воли
Повела ме путем којим редак крочи
и дала ми снаге ране да преболим

Visits: 231
Today: 0
Total: 1790258

Српски редов пише жени

Драга и мила децо и Милице,
Остави` вас и преко воље моје
и преко нарицања мога
Тешки су дани прохујали преко наших глава

У туђем свету претоварен сам тугом,
што нисам са вама да вас грлим
Дубоко у себи осећам бол и жалост,
далеко од нашег огњишта

Хвала ти што си ми пратила слику,
децу нисам могао да препознам
Како су само лепи,
како су нам порасли, ко из воде
Ту сам слику чекао као два ока,
кад ме мине жеља ја је погледам
Од велика јада сузе потеку саме
То сузе радости груну на очи

Чувај их Милице, не брини за мене
сувише је што ја бринем
Нека бар нешто вредно остане од мене
ако се не вратим, чувај их

Милану реци да има да расте,
учи се и да слуша мајку,
а мене нека се сећа
А Јелена нема чега ни да се сећа
мала је одвише била када отидо у ову муку

И ти ме не заборављај, надај се и чекај ме
Та твоја нада ми је можда једини спас

Децу љуби, тебе грли твој…

Visits: 239
Today: 0
Total: 1790258

Расковник

Дивне очи моје, очи моје драге
у вама су умирали дани
и ово небо од бола занемело
Ко ли вас је урекао тако?
Згледане у душу и у срце ово,
где згажено лежи надање свако

У крви што тече и снове односи,
јауци су што ти стопе прате
Сад ко ехо луташ по мојим венама
Од прошлости се заборавом браним
и под стражом чувам умрла сећања

Као заклетва, свечана тишина
У погледу се песма о теби сама пише,
искрени одјек једног живота
Док пољупци слећу на твоју руку
са усана се у дрхтај претварам

Као судбина, коса ти пала на моје груди,
и тад је требало да умрем, спокојан
Хоће ли расковник са срца твог
окове расковати и са душе скинути чини?
Можеш ли ми опростити љубав?

Visits: 81
Today: 0
Total: 1790258

УЗАЛУД

Од уздаха је, мила, име твоје,
Узалудних жеља, страсти и обмана,
Сад све је опроштено и нада се поново буди
и куле у песку живота гради и изнова руши,
али сећања не умиру као људи
Оплакало је срце мрак у мојој тужној души

Залуд се надам, узалуд лажем
да среће сам се одрекао давно
У јаду се увек путеви стари траже
и све личи на звезду и исто небо тамно
Залуд дрхтим, узалуд чекам
јер биће дана, али времена више нема
и вратиће се само стари бол као јека

Никада те не бих оставио саму
јер радост ме прстом једном такла,
а сламка спасења ми изгоре на длану
и уместо среће, спаљен сам у огњу пакла
Занавек плаче сенка сред пепелишта
То сам ја себе дозвао у самоћу,
а у пепелу ни искре, ни жара, само ништа
када сна нема
претварам се у тајну што самотна лута ноћу.

Visits: 300
Today: 0
Total: 1790258

Српски редов пише жени

Драга и мила децо и Милице,
Остави` вас и преко воље моје
и преко нарицања мога
Тешки су дани прохујали преко наших глава

У туђем свету претоварен сам тугом,
што нисам са вама да вас грлим
Дубоко у себи осећам бол и жалост,
далеко од нашег огњишта

Хвала ти што си ми пратила слику,
децу нисам могао да препознам
Како су само лепи,
како су нам порасли, ко из воде
Ту сам слику чекао као два ока,
кад ме мине жеља ја је погледам
Од велика јада сузе потеку саме
То сузе радости груну на очи

Чувај их Милице, не брини за мене
сувише је што ја бринем
Нека бар нешто вредно остане од мене
ако се не вратим, чувај их

Милану реци да има да расте,
учи се и да слуша мајку,
а мене нека се сећа
А Јелена нема чега ни да се сећа
мала је одвише била када отидо у ову муку

И ти ме не заборављај, надај се и чекај ме
Та твоја нада ми је можда једини спас

Децу љуби, тебе грли твој…

Visits: 162
Today: 0
Total: 1790258