Писмо брату

Бато мој,
Све хоћу да се борим,
а не могу да уздржим сузе
Јао моје туге за братом!
Како је тешко кад свој за свога не зна!?
Време и догађаји тако су метули брану између нас.

Сећам се нечега што је било, из детињства
Безброј малих успомена на мах се јаве,
па и`чезну. Сећања нестају као живот
и осипају се као изгубљена срећа,
а живот се претворио у бескрајну молитву,
у вечно ћутање и тражење мира.
Трошан је пут наде клонуле душе

Oво уклето племе своје вериге воли
и своју патњу диже у небеса
Свака стопа ове земље је једно бојно поље
Земља – споменик, борбе очајне и дуге
Земља подвига у поразу

Ви сте страдалници у боју
нас овде убијају на спавању. Сан нам краду,
а не знају да то одавно нису снови
већ најгори кошмари
Повађени су многи прагови, угашена огњишта.
Замандаљена или разваљена врата.
Србија је преполовљена.
Сва се у несрећу завила.

Ово је време жена, плача удовица.
Нарицање је једина песма која се чује.
Црне мараме се не скидају.
Мати и ја, као две женске туге.
Од жалости никада се не огледамо у огледало
стрепимо од слутњи шта ћемо у њему видети.

Све је ове године добро понело
биће и вина и ракије, жеђ да ти угаси
и да има ко да пије.
Жито смо оврли, биће и леба
само да се вратиш,
па да ти сеја умеси погачу
већу од твоје највеће глади.

Кад узмогнеш, пиши, не часи ни часа.
Одагнај стрепње и црне мисли
злослутнице и обрадуј нас.
У вери и нади у скори сусрет
прими моје поздраве. Твоја сеја.

Војниково писмо сестри

Мила моја сејо,

мисли су ми као река крви
што `но тече тамо где сам рођен,
У црно се земља заодела
Ова војна биће кобна веле
Кућу ваља очувати бојем.

Дорасло је што нејако било,
Осилило што имало снаге,
Покајник сам греха прадедовских
док будућност у недрима носим

Праштај земљо, мајко, сестро
што на живот и не мислим више
Срећу српску у наручју држим,
небо сјајно пуно ведре наде

Ноћ је црна, војнички копоран
а гора је к`о издајство мрачна,
Играчка је вера Невернику
Ја крст носим – не плашим се сејо
Лоша вера куне, добра – благосиља!

Ко да ово очима погледа?!
Српском сузом орошена поља
Српском крвљу окупану земљу,.
А кад суза радости да кане?!

Жедан сам ти вина, а гладан до неба
олистала гора, а жито је влатало
и да ове ране завидамо, биће леба
Гладан био, гладан остарио!

Сањам тебе у сред кола, селе!

Молим опет, чим добијеш карту
узврати ми макар које слово
да ми писмо донесе радости
што сте здраво мада скупа нисмо

Уз поздраве пуне братске љубави
да си ми ЗДРАВО!

НОСТАЛГИЈА

Пијан као да посрћем за неверним пером,
под руку с тугом, дозивам слова на неме странице.
Отровом речи, ћутање срца издадох лелеком,
у оку твом самоћом у сну окован на дну тамнице.

Мапе коже свлачим и бацам у чељуст немира.
Звездану прашину претварам у змијски свлак.
Страхом загрљен, ослушнем тишину свемира,
док из тескобе своје собе у исконски тонем мрак.

Сред тужне пучине препуне чаше, таласом носталгије
са осмехом ми се прикрадеш, а ја остајем разоружан.
Опомињу ме обале да све си даље, ал` ето ти чаролије
– кад у песмама те спомињем као да глас твој слушам.

Са фотографије, као месечар, наших се лица сећам.
На трагу прошлости чекам те још на истој цести,
а кад се успомена напијем увек ти свечано обећам
да моја душа више не станује на познатој адреси.

Покора

Пред дверима Неба на капке Свевидећег куцам,
руком првог човека, протераног из раја,
горке молитве покору као хлеб насушни кушам.
Којим добром грехе да искупим у оку бескраја?

Дланове је склопила к`о покров – мараме црне,
а косе – гнездо гуја, у тамни вилајет сплела.
Док задушна свећа сунца крваво трне,
на крсту срца њена ме љубав разапела.

Од сјаја недохватних небеса се скривам
у сенци крошње њених трепавица.
Она карневал сенки у чудесној игри снива.
Звезда бих да будем и тајна у понору зеница.

Праскозорје ноћ у расцвату сунца топи.
Пијане чежње моје су ругалице срећи.
Још увек чекам да очи снене склопи,
да имам где, од себе, у очају побећи.

Лице ме њено гледа, а ја – марионета,
из огледала капи росе којом се умива.
Гласоноше нек` телале на све стране света:
“Проста јој била ова љубав жива.”

Мајчино писмо – Жељко Поштић

Мили сине мој, очи моје, чувај се!
Нека нас. Ми смо сви добро.
Мисли на своју нејач и чувај се!

Не падај сине ни пред ким, осим пред Бога,
на колена. И не дозволи да постанеш сужањ,
образ не каљај. Нека буде чист, као вазда.
Отвара ли Бог злу сва врата да би нас искушао?
Зар гласнику који носи добро, Бог није дао крила
да престигне оног који носи зло!?

Рат је сине, ђавоља измишљотина,
пун одважности, и страха и јунаштва,
кукавичлука, и мржње и освете…
Али, своја груда се чувати мора!
Први гину они којима ниједан заклон није добар.
Немој сине, тежити за чином и изгубити главу.

О, Боже!
Да ми не погину и речи у грешним устима
од бола који надвладава разум
пред овом несрећном земљом,
од очаја који ме гуши!

Мили сине мој, пиши сине.
Обрадуј ми остареле очи словом
да си жив и да си добро.
Пиши сине, за љубав мајке твоје
и остај ми здраво.

Настави са читањем “Мајчино писмо – Жељко Поштић”

Војниково писмо мајци

Мајко, моја мила!
надам се да те моје писмо
затиче у здрављу
и да су сви наши добро.

Очи склапам уморне, бесане
Када се ноћ отима од дана
крик се камени у њима
а нема краја на видику.
Нема видика.

Каква је то сила која човеку
оставља само бол, увреду и трпљење?

Шајкачу носим на мртвој глави
Јаук се чује!
Дању јауче камен, а мрак је проплакао
Ту смо сад сви и живи и мртви,
ни живи ни мртви

О кад би се могло – из понора у небо!?

Предасмо земљи мртве без опела…
Беше то мимоход мртвих ногу
Хоће ли ко ставити крст од два уломка гране
и изрећи хришћанске речи на гробу за опрост?
свима који су раштркани по свету и по гробљима

Туђинама измучено срце хтело би натраг у колевку
Када од бола загризем песнице комад чеснице усним,
ко да ми пружаш

А недељу ником и ничему не дам
Сваке недеље смо зај`но
и све је као некад и сада не постоји

Ако икако узмогнем, па се вратим
желећу само једно – да ти руке топле изљубим
захвалан за сву нежност што ми икада даде.

Воли те твој …

ПОГЛЕД У БЕЗДНО

Не памтим ни у који дан, ни у коју ноћ
у мир своје собе, у ову пустош, крочио сам
Ваљда ћу се тамо и са собом срести
Стрепња и страх су страшне силе
У себи провалију безумља осећам
Појмим да сам људска трунка никоме потребна

У молитву тонем склопљених очију
да молитвом у сновиђење
бољег себе призовем и ослушнем
Врисак у мени, а гласа нема,
ни смираја. Глас у мук потопи се.
Као да киша нека црна једнако пада
и да се заувек тама настанила у мени
У тишини небеса је нечујни говор Бога запретан

Мира немам док пред небо излазим
Звезде високо стоје у црној ведрини
Мрак Васељенски на Земљу нахрупио
Надао сам се да ће ми у сан доћи, али није
Што више старим то боље видим
Наше су среће ништавне, наши животи кратки
Од црних небеса моја душа обневидела
док грешан, горки хлеб кривице кушам


(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)

ПОМРАЧЕЊЕ

Једно уз друго чврсто приљубљени, стојимо
Ноћас смо у звездано небо загледани
Она ми своју главу на раме прислони,
гледа ме и ћути, а очи јој се сузама пуне
Тишина нам се у срца увукла
Хтео бих да јој на лицу осмех ухватим
а тамо нека сенка стоји. Не знам шта скрива
Њено треперење поред себе осећам
Да је шчепам у загрљај, па да заједно плачемо?
Међе наших тела бришу се отварајући се безмерју,
нестају, потопљене у небо и зар. Ишчезавамо.

Бол из праисконских дубина Васељене надире
Сенка моје немоћи тамни и кроз уснулу варош промине
Додир руке њене враћа ме међу кретње, речи, осмехе
Та се милост једном у животу даје, ако се даје
У радости све се горчине утапају
Из радости у радост ме води као вилинско дете
У ту срећу не смем више да верујем
Она је вир моје радости

У свет је неки загледана у који ја приступа немам
Свет с оне стране сна. У јаву дана враћам се,
стазу од сна до јаве јутром невољно прелазим
Личи на сан, а није. Није ни сан, ни смрт
Време пред нама прозрети се не може
Неизвесне будућности пакао слутим
Одлазак њен у себи као амбис назирем
Сутра одлази
Прекосутра Сунце помрачује се




(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)

ПОЈ

Даруј ми, Господе, реч, да појем
стиховима слађим од саћа и меда
Достојну уздаха подај риму
док отварам јој срце своје
и наде у спасење немам
Свитак овај сузом запечаћен
опет је са страхом и љубављу зове

Ова безшумна када прими слова
нека помисли на ме и устрепти
Појца душу да спасе реч благослова
из дубине срца као из свете књиге
Дар молитве подари – сплет заповести,
док руке склапам оковане у вериге

Обасјан сунчевог круга ореолом
у њеним очима светлим и дивним
посрнуо клечим овенчан болом
Распеће моје нек њене буду груди
Са срамом вапим гласом силним
“О, драга, спасење моје душе буди!”

Звездочатац

На стазе моје метнут је мрак у који тонем
Бдим над тајном љубави беспомоћан,
док тама у мени бежи од сваке светлости
иза огледала из кога, неко непознат,
својим тајанственим очима
нетремице у мене загледан, плаче.

Из тамноплавих небеса навиру ројеви
безбројних звезда у махнитом колу.
То она долази из непрозирне пратмине
и грли ме страсним загрљајем
У мрклој ноћи немоћни крици
неизмерно гладне чежње
побуна су горког осмеха
и грч немоћног срца

Звездочатаца свог знања станац сам камен
Алхемичар сам што сузом може да заледи срце
и пољупцем једним у живот да га врати
На твојим уснама умиру речи под ризом ћутања
посуте хладним пепелом и непролазне
као восак капају ојађене и тужне
расцветане у руже на мом длану

Сва сунца и звезде не вреде колико заљубљена душа
На нашим беспућима, она је непогрешиви путоказ;
у свим тминама – сунце, тугама – утеха;
у смртима свим – моје спасење.
Истина свих светова, сав смисао, сва радост,
победа је над самоћом, над грехом, над тамом.

СЕТА

Дуг је караван облака над хоризонтом
Лутају мамурним небом ватре чађавих черги
Звезде што цакле – љубави и пијанства, срча разбијених чаша.
Попут одраза једне чежње, светлост подрхтава на површини
огледала воде, чији нам се одјек враћа као звоњава срца

Једино сам си кад остариш у једној капи,
прочиташ вечност у сузи неба на дну ока
Бол не сме никада да буде заборављен
у лавиринту неиспуњених снова
Истина сам живот једном испуни ћутањем

Тек у њеном наручју сазнах шта је жеља
за пролећем. Научила ме да поново дишем
и пустила да верујем да на самој ивици усне,
ту где почиње осмех, неће остати ожиљак старења,
већ белег пољубаца.

Жудим да одем далеко да бих могао да је поново сретнем
Да пођем, не бих ли могао да се једном вратим
Да ми је да усним у њеном сну, и да престанем да желим
Да имам храбрости да будем срећан и кад престанем да сањам
Да ми је да поново БУДЕМ,
био бих овај исти Ја
и волео Њу, исту!

Ноћ, Ти и ја

Безименом ветру, пољупце с дланова, зар ћеш да даш?
Са усана твојих научих све што о љубави знам.
Речи за тугу, у Књигу чежњи, словима од пепела ткаш
к`о сенке сећања на путу повратка у бесани дан.

Чекај ме на последњој страници да ослушнем шапутање
у бајку гласом упреденим, како ти срце куца успаванку.
Проговараш у сну, болнијим од сваког крика, ћутањем
Корацима кише сузе полазе на дуго своје ходочашће

На крилима тишине Ти ми се увек прикрадаш ноћу
и лажеш кад кажеш да си залутала у моју самоћу.

Освит ме затиче у кошмару у ком си да постојиш крила.
Иза очних капака, на граници веровања, наду плетем
у незамисливих живота исти венац. Јеси ли сан уснила
преко спаљених мостова бежиш у нади да те сретнем?

Док жудно удишемо једно друго душа ти моја замку спрема
пламеном љубави, јер ако одеш неће имати ко да ме спаси
Звер бола влада, а ја хоћу да живим, баш тамо где ме нема.
Свако ме сећање води у наручје среће из кога ћу ватру украсти

На крилима тишине ја ти се увек прикрадам ноћу
и лажем кад кажем да сам залутао у твоју самоћу

Пир

Српом месеца, сву ноћ, жањем звезда снопље
Видиш љубави, шта стављам пред твоје стопе
Док гори метеор бачен на земљу као копље
дугом среће цветове таме бојим и речи строфе

Вилинске песме магле се јате изнад брда
Свијам ти пољупцима гнездо под грлом
Груди ме твоје чежњом зову ко родна груда
Плејаде у коло дозивам чаробном фрулом

Живот бих проживео са руком у твојој коси
Моја je мисао шарени рингишпил сањарења
Од кад се са судбином сретох ја те од неба просим
у теби самој открих чудесни лек против старења

Ноћас ће још сва сазвежђа за нашу срећу чути
Кићеном буклијом мој брат у сватове зове
У загрљају на постељи од облака ћемо осванути
кроз калеидоскоп загледани у своје снове

Земља се тобом кити док те небо слави звездама,
осмеси твоји на путу до среће нек буду водиља
Хаљину од жеља обуци да обасјаш поноре бездана
Увире прошлост у доба будуће, а душа те моја благосиља

Чекање тебе

Спаси ме туговања, Ти, вечно моје надање,
Песме бих стихом да ти љубав исплетем
Безнађе окончај ово, док славим твоје постање
и пут у ад, што даде да те у животу сретнем.

Kад очи обориш жалне, зажалити нећу што страдам
Плачи, душо моја, бисере, сужња из ропства избави
Ти буди прибежиште, животу у радости да се надам
Тескобе ми душу ослободи, пред клетвом љубави

Ни небо, ни земља, ни овај длан, пред тобом немају тајни
Вапим гласом молитве, свицима – сузама ноћи озвездан
Нека буде воља твоја, и бол ил` срећа с тобом – бескрајни
Сунце у дивним очима твојим срце ми дозива као бездан

Виленим, бела ми крила расту, бежећи од коби узалудно
просипам своју душу у ове речи, то кујем звездане снове.
Распет између страха и наде, ја Те сањам, а моје је срце будно
Сам и пуст, једино Ти ћеш знати. – Чекање тебе се зовем.

Речи и тишине

Мостове градисмо саздане од Речи,
трошне и као живот пролазне
Звезде се гасе на плитком дну реке,
док сенке тела плес Речи прате, занесене
Исписивасмо кајања за неизречено,
за све прећутано, у одразу нашег страха
на блиставој површини усталасане воде,
грлећи дрхтаво слепу страну наде

Прогнајмо време, и садашње и прошло
Окренимо се у непомичност и тишину
Можда нам се онда отворе небеса,
док осенчене слутњама, остареле очи,
склапамо у молитву успомена на губитак

Једном сам видео срце без речи и осмеха
Док љубих ти руке, Ти на моје стави окове
Када загрлим самоћу Ти си велика туга
што враћа ми сећања
Теби се, само, све моје радује

Никад се више нећу вратити у твоје очи
Ти не разумеш страх. Дубоко сам у њему.
Никада дубље. Нећеш знати
ни да постао сам танка нит тишине
што ћути крај твоје руке

Открих те у себи, а тражих свуда
У мом си срцу као мач у камену
И када одеш, ја ћу остати уз тебе,
у ћутању свих простора стварности,
у безмерној немости без одзива.