Моја Одисеја

Када би крилате змајеве, чаробница Медеја,
у кочију упрегла да као грану маслине
са обала Егеја донесу са мирисом соли
и мора твоја колена од белутка

у заборављену слику старог прозора
на срцу овог заљубљеног лутка
у загрљај напуштеног гнезда
од прстију мојих као од прућа
Када би на овај длан слетела као звезда

Ношен дахом Зефира после лутања и битака
у пролеће кад ти се вратим на крилу лептира,
када би твоје тело поново било моја кућа,
да будеш мирис носталгије у цвету мојих немира
Када би могла вечно да будеш моја Итака.




Девојачка спрема

Начинише те Богови на слику своју
дарујући красотом Афродите достојном,
знатижељом детиње наивном.
Да умилном песмом ране видаш,
а храброшћу и лукавством дарива те
лепотан онај и тат – Хермес,
што ће и моју душу да испрати у Хад,
Девојачке спреме Сведарје моје,
као за казну, шкрињом опреми те

У срце лудо заљубљено ми лудост
пусти још већу и превари га
Тугом ме до дна понора очајања опи,
у пркос болу, у инат сузи
Моћнијом од било ког зла,
НАДОМ
да узалуд чезнем
за обалом твојом далеком,
Утехом лаковерних,
слатком самообманом,
том лажи над лажима,
отрова ме и остави да страдам

ПАНДОРО!



Сужњи самоће

Спремах се за опело звезданом угарку
срца што дрхти у колевци молитвених шака.
На стази жеље слутим те по кораку,
а ти гнездо изнова свијаш као гугутка
испод капака из овог пробуђеног мрака,
у који ме сан о срећи заувек утка.

Уздаси моји просе искру последње наде
као испод крова цркве под који све свете побра.
Када би за мене постала јава и из света опсена
у загрљај ми пала са сетним кишама октобра.
Да не мисли на крај, када би ова вечност могла.

У песму сам те закључао док немир ми за вратом дише.
Знаш да је у мени туга запретана, као грумен душе на јастуку,
том леглу несаница, где си, од мог погледа, осмех постајала.
А теби је свеједно што те још увек један човек сања,
и руку твоју тражи, да га у ново пролеће одведе.

Све је у времену, том музеју наше прошлости, записано.
Из напуштене тишине зјапи крик у круни од трња заборава.
На обали покајања остајемо сужњи својих самоћа.

Освета речи

Од суза осмех болнији имам,
а љубав се, знаш, лечи сузама.
Значи да љубав осмехом видам.
А ноћи су моје тугом одевене.
У поразу снова она васкрсава
док несаницу до дна испијам.

Све успомене у мени су као паучина
Туга се поново враћа за наш сто
по опроштајни загрљај и путир вина.

У својој силној и смешној страсти,
цео свој век руке пружам ка сну.
Угнездим се у стих у пепелу сванућа.
Из твоје, моја је душа пропевала
И речи ми се одласком у песму свете
а срце ми опет као празна кућа.

Брод у боци

На коленима, када се прошлост врати молитвом оплакана
и на олтар тела положи цвет немуштог бола са посветом
Tи би и сећања да ме разбаштиниш, сузама растрзана
када поведеш у коло сенке, а љубав назовеш – осветом.

Петли поју док виле у самоћи плачу, а моја болна душа јеца,
тугом када испуне, уморне очи, небески вирови и звежђе.
У маглама ноћним стихове ћу да спалим на ломачи Месеца.
Млечним путем у сусрет пођи ватреној кочији моје чежње.

Облаци бели, као локвањи модрином небесном плове
а крила анђела баш као дуга на слици моје мелахолије.
Руке нам као сидра, па ветар подсећамо на бродове
Не опирем се сну да jе у шапату загрљаја остао вео чаролије.

И не могу да кријем да имам квар на звездама и компасу,
јер брод сам у боци, а у грудима носим за тебе поруку:
“Дављеник у мору живота! предајем се последњем таласу,
а око – светионик нека ме у срце твоје врати као у луку.”

Самоћа

Никада нисам био сам.
Најчешће се дружим са самоћом, а не знам како да је насликам.
Та несаница старих ветрова је уточиште за моје спокоје.

Много је лица на моме лицу, а на свакоме туга.
Понекад наместим неколико бора у осмех.
Да укротим, не умем, сузе у којима већ пливају очи?
Самоћа није моје спасење, већ усуд и Божја казна,
а био сам спреман да верујем у чуда.

Изгубио сам сваку наду у тој самотној празнини.
Мостови су порушени, разорени путеви наших судбина,
просуте су сенке несигурности по душама нашим.
Стар сам и немоћан да бирам нове путеве,
сада само знам да су нам различити путеви до пада.

Прогутај ме тмино да умрем од непреболне самоће!
Ни Ти, која си ме обузела тако снажно,
не можеш да ме извучеш из усамљености,
јер Тебе није створила моја самоћа, већ жеља.

Срце ми крвари по животу као спомен чесма.
Скупљам одбегле мисли на језику љубави и среће,
а затим бескрајно ћутим. Тако се рађа песма!
Шапате са страница књиге сричеш.
Смешиш се тужно, као да изјављујеш саучешће
Знаш да је за Тебе у песми умро још један део мене.

Повратак

Над градом месечина тиња, а црквени звоник – чирак
Трпезом ноћи звезде се просуле као златне мрвице.
Сенку ти нежну пусте улице испратиле на починак
Сузе су росом кануле на твоје усне, ружи на латице.

Бродоломник и утопљеник после љубави к`о после потопа
Барку, ја – древни Ноје, градио сам за снове од нада.
Дуж твојих обала палио свице да те се моје тело докопа
сав мој свет да би могла да будеш, и једини путник и посада.

Када у око небесно закорачим као у собу за праштање,
све маске падну и нестану сенке што скриваше нам лица
Уплетен сам у свилу косе као марионета у пауково ткање,
а у грудима ми се као у гробу настанила кривица

Где ноћас спава љубав? Коме је сан исповедаоница?
Без речи утехе, претворио сам из грла пој у врисак
Из напуштеног гнезда молитве лете у јатима снохватица
на згаришту љубави сам сам у диму окамењени ожиљак

Сто година самоће

Од искона из дубине свемира, са вером и надом
очију сазвежђа, да их откријем чекају на ме.
Именом твојим да их назовем заклео се. Месецу младом
траг стопа у окамењеном срцу остављам у аманет.
Хоће ли перо пронаћи риму да опише ово знамење?
О теби туго, песме су моје, друго име за старење.

Проклетство горчине ћутања прати ме као коб
кроз живот претворен у сто година самоће
Из мора Тишине пропињу се таласи гордости
загрљени обалама поклекле риме. А ја одбегли роб,
у паклу љубави, небу се молим да ми опрости
што кушах са усана твојих забрањено воће.

Куца ли то прошлост на моје прозоре сузама кише
када потеку белином хартије уздрхтале сенке осећања?
Са душе, тајно, скупићу мрвице снаге да волим за обоје.
О овом болу, једина моја, неће имати ко да пише.
О чежњи из зачараног круга бурме са нашег венчања,
тим венцем увеле среће, још китим наручје твоје.

Писмо брату

Бато мој,
Све хоћу да се борим,
а не могу да уздржим сузе
Јао моје туге за братом!
Како је тешко кад свој за свога не зна!?
Време и догађаји тако су метули брану између нас.

Сећам се нечега што је било, из детињства
Безброј малих успомена на мах се јаве,
па и`чезну. Сећања нестају као живот
и осипају се као изгубљена срећа,
а живот се претворио у бескрајну молитву,
у вечно ћутање и тражење мира.
Трошан је пут наде клонуле душе

Oво уклето племе своје вериге воли
и своју патњу диже у небеса
Свака стопа ове земље је једно бојно поље
Земља – споменик, борбе очајне и дуге
Земља подвига у поразу

Ви сте страдалници у боју
нас овде убијају на спавању. Сан нам краду,
а не знају да то одавно нису снови
већ најгори кошмари
Повађени су многи прагови, угашена огњишта.
Замандаљена или разваљена врата.
Србија је преполовљена.
Сва се у несрећу завила.

Ово је време жена, плача удовица.
Нарицање је једина песма која се чује.
Црне мараме се не скидају.
Мати и ја, као две женске туге.
Од жалости никада се не огледамо у огледало
стрепимо од слутњи шта ћемо у њему видети.

Све је ове године добро понело
биће и вина и ракије, жеђ да ти угаси
и да има ко да пије.
Жито смо оврли, биће и леба
само да се вратиш,
па да ти сеја умеси погачу
већу од твоје највеће глади.

Кад узмогнеш, пиши, не часи ни часа.
Одагнај стрепње и црне мисли
злослутнице и обрадуј нас.
У вери и нади у скори сусрет
прими моје поздраве. Твоја сеја.

Војниково писмо сестри

Мила моја сејо,

мисли су ми као река крви
што `но тече тамо где сам рођен,
У црно се земља заодела
Ова војна биће кобна веле
Кућу ваља очувати бојем.

Дорасло је што нејако било,
Осилило што имало снаге,
Покајник сам греха прадедовских
док будућност у недрима носим

Праштај земљо, мајко, сестро
што на живот и не мислим више
Срећу српску у наручју држим,
небо сјајно пуно ведре наде

Ноћ је црна, војнички копоран
а гора је к`о издајство мрачна,
Играчка је вера Невернику
Ја крст носим – не плашим се сејо
Лоша вера куне, добра – благосиља!

Ко да ово очима погледа?!
Српском сузом орошена поља
Српском крвљу окупану земљу,.
А кад суза радости да кане?!

Жедан сам ти вина, а гладан до неба
олистала гора, а жито је влатало
и да ове ране завидамо, биће леба
Гладан био, гладан остарио!

Сањам тебе у сред кола, селе!

Молим опет, чим добијеш карту
узврати ми макар које слово
да ми писмо донесе радости
што сте здраво мада скупа нисмо

Уз поздраве пуне братске љубави
да си ми ЗДРАВО!