Mleko i kosti

majko
tvojoj zemlji je prah
mog kamena s temena
vatra tvog bića
ti si kao munje strah

tvoja je utroba trava
i cvet što se rađa
naopak iz mrtve nade
mojim snom
tvoj sin spava
majko
duhovi noći
krvlju se slade

sa latica tvojih dojki
zadojeni vekovi
u davno stalom satu
na vetru
mog oka
ti koračaš maglom
sopstvenog daha

majko
suza ti kao
reka duboka
tvoje zemlje
tvoga praha

Visits: 23
Today: 5
Total: 361396

Nesoneti za poneti

Sklopivši oči u dahu;
Jedna je ‘tica prećutno
zatvorila osmeh u prahu –
venama brda u ostareloj nadi.
Ne rekavši ništa, sreća je
samo odnela sebe nebu;
Da reči pevača tamo posadi.
Grad je pokrivio kičmu,
za istinu sklonu padu.
U nemilsot rime i najcrnjih
duša, jezika od čelika –
što miluju kišu mladu;
Neko će sutra
postati i srećnik,
sreća je guba prevelika –
to zna samo pesnik.

Visits: 277
Today: 3
Total: 361396

Palanačke kiše

Setio sam se davnih kiša,
purpurnih oblaka iza kuće.
U zaboravljenom zagrljaju od pliša,
jeseni me prolaze na tisuće;

Kilometara kao kap sa izvora.
Stvorenja iz stena po meni skaču,
u svetlosti pesničkih bora,
zar njihove oči ne plaču.

U mojoj je ruci druga ruka.
Bez rime, vene posute pšenicom.
Drumovi blatnjavi, puni okuka
ćute pesmom, gonjeni pticom.

Setio sam se davnih kiša,
i pesnika potonulog broda.
Iza kuće, pada noć sve viša –
ćerka mora i milostivih voda.

Visits: 223
Today: 2
Total: 361396

I beše čudna ljubavi moje

I zaista je nekad čudna,
ona razbarušena vila niotkud
kad svi spavaju,
ona je budna.

Onaj najlepši osmeh,
umeo je da iskvari
i sve pokvari –
to je valjda usud
vrtoglavog vremena.

Ne znam, da ona, jeste ona.
Crna i meka kao prah.
Prah taštine i tišine.
I zaista je nekad čudna,
ćutljiva, sa nemirnim očima.
Sva pričanja
dođu joj uzaludna.

Praznina i mekoća grudi.
Jesu sve one noći
u čitanju pisama –
gde jutro zvezde budi.

Zvezde iznad njenog krova.
Ko zna gde i kad
ona se iskreno smeši.
Na budalaštine mojih slova;

I zaista je nekad čudna.
Razgaljena mirisom govora,
u laži koje čuva
istina budna.
Kao mekane poljupce naše.
Omaklo se da sećanje umre,
nije šteta,
jer su ulice njene –
piste, samo njenog sveta.

Veruju ljudi, da doista je lako.
Uživati u tom osmehu,
njenom, nepoznatom,
mekom i detinjem;

Znam kad ćute impresije,
jer i ne prepoznajem
da je poznajem,
ali se čudim,
kako je nekad čudna.

Moja ljubav, njena je –
najživlja i budna.

Visits: 34
Today: 5
Total: 361396

Odlazak od ljudi

                                     Beograd 2017.

Čudni ljudi iz svemira,
hrle stepama, crvenih boja;
Raskošne su oči suncu,
odjavite život, jer me nervira.
Rođen sam da živim na vrhuncu; 
Ne činite ustupke formi, zato
što je voda najhladnija u noći.
kad postanem ptica i zavolim blato
postati čovek, nikad neću moći.

Visits: 115
Today: 2
Total: 361397

Ružo onog vremena

Ljubavi živa, usno uspomena,
misli pustinjom,
golotinjom se hrane.
Za život večni,
ko je vredan pomena,
kroz vodopad tvojih nogu
na one druge strane.

Usnio sam tri vatre,
trojstvo muka.
Na planini oblaci,
histerije, nade lake.
Od bluda preko noći,
do čvrstog zvuka
tvoje ljubavi kao plitke rake;

Visits: 73
Today: 0
Total: 361397

Ne sluteći Sunce

Previše je utopljenih reči,
što u slutnji nemo plaču;
Posvađane misli ko ih preči,
da srećno, po nebu skaču.
 
Trošili smo zvezde, s’ našeg praga,
i slobodi, ptice, s’ ljubavlju krali.
Prevarom života, od vraga do vraga
našu patnju, stihove, suncu slali;
 
Voleti smrt, šta to znači;
Kraj prazne humke, u praznoj formi,
kad ti svevišnja sila, oreol prikači
raduješ se čežnji, toj pesničkoj borbi.

Visits: 42
Today: 1
Total: 361397

Breze

Pokušavam ukrotiti olovke,
horde papira,
dok hodam obalom;
Osvrćem se za brezama,
mutnog pogleda
kao na čezama.

Stolica je u pesku,
na promaji, kao, da stoji
okupana mirisima,
vode, porcelana
za brezama, osvrću se
i snovi moji.

Lete slike mog dana;
Ptice nazdravljaju
suvim granama,
parkovima, večnih rana.
Čak se i ti, okupana
kabezama,
kao u snu
osvrćeš za brezama.

Visits: 34
Today: 1
Total: 361397

Hamletova zakletva

Ne zapinji, da plačeš ti pali
anđele sa setnim cvetom,
već oči tuđeg neba u kruh
pretvori i razgali,
istinu i pepeo, ovim divljim letom.

Zari svoje zube u stablo, ti stari
kovaču stranih zvezda,
zlatom izlij strah i ne mari
za smrt na vratima gnezda.

Jedan je đavo pogrbio se, ti pali
učeniče snova od stakla,
suzom se vatri, na svemu zahvali
i spavaj šupljim očima
kojima te sreća takla.

Visits: 38
Today: 0
Total: 361397

Lan, šaš i mak

U vremenu što mi kune vreme,
stari životi o glavi mi rade.
Oblaci u stanju da zaneme,
radi sunca kojim se slade.

U mojim kostima pesak li je,
što otvara oči nežnim strujama.
Da zalud ljubav vatru mije,
Kroz reči blagoslovenim olujama.

Ljubav u vatri što se zbiva,
zarad pesme pesnika što mre.
Večno rečita, lepa, večno živa,
kao cveće svetlosti ljubavi od pre.

Visits: 205
Today: 1
Total: 361397

Zemlja – Miloje Djordjić

Ono što reka izbaci,
jesu nežni, nakeženi zubi.
I onako te, simbolično uzeh,
za onu, da me večno ljubi.
 
Kad bi drveće ljubavi htelo,
ne bih te morao bacati u vir.
Već u toplini, kapaka očnih
za tebe, na njima, ispevao mir;
 
Znam da, lažeš kobno, kao list.
Kad nasmeješ se grubo i lako.
To je vreme kad jesen, odlazi
tamo, gde zvezde, noktima sam tak’o.

Настави са читањем “Zemlja – Miloje Djordjić”

Visits: 266
Today: 0
Total: 361397

Loša elegija

Sporo oduzimane časti,
dalekih noći;
Kraljevstvo me čeka
u nepovratu gde ću pasti.

Zapalite mesec, jer se smeje,
njemu je drago kad se ljute;
Oči, što nemaju sudbinu
koje nesalomiva reč greje.

Meni brzo muzika deluje,
kad gluv i nečastiv,
diriguju pohlepom, a trn
je moje srce što ne čuje.

Iskoči, ozeblo, iz kože,
dijaloga, jer biće
ne postoji dok ne izgori.
Bez ljubavi izgoreti ne može.

Visits: 119
Today: 0
Total: 361397

Pesak i tišina

Pod kopitima meseca,
moje arterije galopiraju
čežnjom, sruši pesmu ‘tica,
i spusti ruke do zemlje,
do njenih, usana i lica.

I kreni uz guste zrake,
jutra, što u krilu leži.
Pod zubima vremena, puštamo krv,
mlazeve mlake,
na koži strahova, tragove –
od poezije, zaneseno ureži;

Moje se želje, skrivenih lepota,
lepe za sunce u podnožju grudi.
Svirepo, keze se na osmeh,
na moju noć,
Jer vole zvezdama,
kad pesnik se budi.

Visits: 85
Today: 0
Total: 361397

Mesečev san

Blagi su dodiri u mom krvotoku;
Zaglušenog cveta, što se ori.
Za pobedu nad životom u mom oku,
istrajno se, ova, pesma bori.

Odneguj, nežne kiše što svrbe,
dok koračam i poslednji metar;
Spavaj golo, podno moje grbe,
šaputanjem, pokriće te vetar.

Moje oči, uprte u zemlje sive;
To je reč što, nam, udove spaja.
Na dobrom glasu dok su žive,
ušećerene uši, konačnog kraja.

Ja nisam pesnik, već rečima pravim;
Od dece zagrobnog, cveća i šale.
Hvala vatri što umem da stavim,
pesmu u život i zvezde mu pale.

Visits: 68
Today: 0
Total: 361397

Ab initio

Molim sve, one uzvišene, za milost,
neka mi vrate prava i arete;
Da u večni smisao, pretvorim pticu,
i da u sebi, nikad, ne usmrtim dete.

Kamenim tabanima, za temelje svoje;
Plamti oganj, jedinog roda.
Uklesan sam u večne istorije sveta,
grešne su misli, kao plitka mi voda.

Zašto sve, mora biti tako crno;
Kad crno je, boja krvi.
Simboli ruže, trnovite nam istine,
u starome pismu, ko je ubijen prvi.

Visits: 94
Today: 0
Total: 361397