НИКО КАО МАЈКА
Ништа лепше ни вредније, није могао Бог нам дати
него под ребрима живот, кад’ се чека месецима;
па у деветом ти не да, ни седети ни спавати
док не видиш то мајушно, биће пред својим, очима.
Мама доји, мама мази, мама купа, грли, тепа.
Мама бира успаванку за миран сан свом’ детету.
Мама и кад грди буде, увек иста мама лепа
којој сличне нигде нема, на целоме, овом свету!
И кад’ трпи, она зна да, лављим срцем се избори!
Сиромашна ил’ богата, она звезде зна да скида,
чим донесе на свет мали, живот који тек жубори
па удахне му доброту, из зеница очног вида.
Мајка воли, мајка прашта, њено срце бунар има
за све бриге које се код, њене деце гомилају,
ал’ нажалост многи нису, свесни туге у очима
која зна да се појави, како све је, ближа крају!
Анђелија Н. Петровић