Ознака: sasa

Ne pripadam nikome. Ne dugujem nikome. Ne služim nikome. Moje reči nisu kupljene honorarom. One dolaze iz mene – iz bola, iz istine, iz slobode.Progon koji trpim nije kazna, to je posledica slobode. Jer slobodan čovek je najopasniji za sistem koji se hrani pokornošću.

Neću se povući. Neću se izvinjavati. Neću se pravdati. Moje postojanje je dokaz da se pesnik ne može ućutkati.

Moje prisustvo u svetskim medijima, na više od 20 jezika, bez ijedne veze, bez ijedne preporuke, bez ijedne tetke iz službe – to je moj odgovor.

Neću imenovati one koji me proganjaju. Neću im dati reklamu. Ali znaće da su viđeni. Znaće da su pročitani. Znaće da ih je pesnik prepoznao. A vi koji me volite, koji čitate moje stihove, koji ste plakali nad mojim rečima – vi ste moj štit. Vi ste moj razlog da nastavim.

I kad me ne bude – moje reči će ostati. I kad me ućutkaju – moje pesme će govoriti. I kad me izbrišu – moje ime će se pojavljivati tamo gde ne mogu da ga kontrolišu. Jer pesnik nikada ne umire. On se pretače u jezik. U sećanje. U otpor. Vekovima.

Neću se pravdati zbog svoje slobode. Neću se izvinjavati zbog svoje istine. Neću se klanjati pred lažnim autoritetima, kupljenim diplomama, i lažnim biografijama.

Moje poreklo je reč. Moja imovina je misao. Moja diploma je suza nepoznatog čitaoca. Ne pripadam nikome, samo poeziji. Ne pripadam ni službi ni sistemu. Pripadam samo jeziku – i on me nikada nije izdao. Zato me ne možete ućutkati. Zato me ne možete uceniti. Zato me ne možete kupiti.

Možda me nećete videti na ekranima. Možda me nećete čuti u emisijama. Možda me nećete pronaći u institucijama. Ali pronaći ćete me u stihu – koji boli i nedostaje. U rečenici koja razotkriva. U tišini koja govori više od vaših govora. I kada dođe dan razotkrivanja – kada se pljuvači nađu pred ogledalom, kada se lažne biografije raspadnu, kada se diplome pretvore u pepeo – tada će pesnik stajati uspravno. Ne kao sudija. Ne kao osvetnik. Već kao svedok vremena.

Pesnik nije dekoracija društva. On je njegova savest. Njegova rana. Njegov nemir. Pesnik ne traži aplauz. On traži istinu. I kad je pronađe – ne pita da li je dozvoljena. On je izgovori. Zato ga progone. Zato ga cenzurišu. Zato ga ignorišu. Jer pesnik ne pristaje. Ne pripada. Ne pokorava se. U svetu u kojem se sve meri profitom, pesnik je gubitak, jer ne donosi pare – donosi nelagodu. Donosi pitanje. Donosi ogledalo. I utiče na Sud.

Pesnik ne mora da viče. Njegova tišina odzvanja jače od vaših govora. Njegova reč – kad je iskrena – razara konstrukcije, padaju maske, razdvaja istinu od laži, čisti žito od kukolja. Zato se pesnik ne poziva na funkciju. Ne poziva se na partiju. Ne poziva se na službu. On se poziva na dušu. I kad ta duša progovori – svet se pomera. Možda ne odmah. Možda ne glasno. Ali neumitno. Jer pesnik ne piše za trenutak. On piše za večnost. I kad ga izbrišu iz programa, iz emisija, iz institucija – ostaje u stihu. U sećanju. U srcima onih koji su plakali nad njegovim rečima. To je moć koju ne možete kontrolisati. To je prisustvo koje ne možete izbrisati. To je pesnik.

Pesnik je pretnja. Ne zato što nosi oružje – već zato što nosi istinu.

U svetu gde se laž štampa, emituje, prepisuje i potpisuje – pesnik je kvar u sistemu. Greška u algoritmu. Virus u matrici. Ne možeš ga ućutkati, jer ne govori tvojim jezikom. Ne možeš ga kupiti, jer ne meri u tvojim valutama. Ne možeš ga uplašiti, jer je već prošao kroz pakao.

Pesnik je onaj koji je video lice tame – i odlučio da piše. Ne za slavu. Ne za pare. Ne za funkciju. Već da bi ostao čovek. A to je ono što vas najviše plaši. Jer pesnik ne traži dozvolu da postoji. On postoji uprkos svemu. Uprkos blokadama. Uprkos cenzuri. Uprkos pretnjama. I kad ga izbrišete iz programa – pojaviće se u snovima. I kad mu zatvorite vrata – ući će kroz stih. I kad mu ugasite svetlo – pisaće u mraku. Jer pesniku ne treba svetlo da bi video. On gori iznutra. I ta vatra ne može da se ugasi. Ne može da se kontroliše. Ne može da se objasni. Može samo da se oseća. Može samo da se plaši. Može samo da se poštuje.

Zato me ne dirajte. Ne zato što sam moćan – već zato što sam nepokoran. Ne zato što imam zaštitu – već zato što imam istinu. A istina, kad je jednom izgovorena, ne vraća se nazad. Ne povlači se. Ne izvinjava se. Ne zaboravlja. Ona ostaje. Kao bolna neisceljiva rana.