Materi na poklon

Za sve, bolne noći, što Si propatila;
Ostajala budna, kad bi me ispratila;
Majko, o kako to milo zvuči,
kad kroz uobražene, ušu slušam:
one grozne reči -idi uči!-

Majko, o zanavek znam,
da Tvoja ljubav iznedrila je sve.
Čak i onda kad lutam sam.
Znam. Nervozno, Ti, misliš na me.

Obuzdavaš svoje strepnje, nemire;
Kroz reči pažnje i suzne oči.
Ljubav, Tvoja nikad ne umire,
i kad si tužna što pijane noći-
provodim sa kojekakvima i kojekude.

Znaš da praštaš čak i kad boli,
ono vreme, kafane, pa kad me i ne bude.
Imaš razumevanja jer voliš.
Za ono, Tvoje je, divlje i mlado;
Što me uznemireno nosi,
htela bi da znaš vrlo rado-
gde sam bio i kud sam stig’o,
ali nevin i nežan, Tvoj dodir po kosi
oprašta i dopušta.

Iznova, iznova gluposti, o iste.
Od njih živim;
Kao vidovita, ja Te ne krivim,
što pogađaš, stalno, savesti čiste.
Gde sam…
Evo me dobro sam. Dovoljno je, molim.
Da nemir ublaži, da splasne.
O, ja Te volim!
Kao što Tvoje ruke,
već stare, jake, znaju da vole,
kao što su tukle;

Majko, o kako snažno zvuči,
k’o juče bejah
od kilo mesa u Tvojoj ruci.
Majko, o znaću da sam u raju,
kad do mene dopru, kao sa nebesa
topli, strogi, tvoga glasa zvuci!

Visits: 191
Today: 1
Total: 376786

КИША БИСЕРА – Душан Комазец

Запловио је месец, пара тишину ноћну.
Љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.
 
Као врли векови прохујало је време.
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.
 
Све је ко’ некад исто, сан летње ноћи руди,
само јутарњу песму заборавили петли.
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
милује траву росну, разгони таму, светли.
 
Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике.
 
Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због туге твоје тада облак бисерје просу.
 
На старом месту опет странац у селу родном,
презрен од људи, тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене.
 
Киша бисера сјајних прави завесу моћну
између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра, што таму густу ноћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам.

(C)Душан Комазец

Visits: 138
Today: 0
Total: 376786