Дан: 17. фебруар 2021.

Lan, šaš i mak

U vremenu što mi kune vreme,
stari životi o glavi mi rade.
Oblaci u stanju da zaneme,
radi sunca kojim se slade.

U mojim kostima pesak li je,
što otvara oči nežnim strujama.
Da zalud ljubav vatru mije,
Kroz reči blagoslovenim olujama.

Ljubav u vatri što se zbiva,
zarad pesme pesnika što mre.
Večno rečita, lepa, večno živa,
kao cveće svetlosti ljubavi od pre.

ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец

Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
 
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
 
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
 
Врхови Велебита трепере невесели
Јер падинама снежним лију ледене кише.
Несташе у  „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.

Још као девојчурак дала је себи завет,
огњишту вратиће се, ту је обасја пламен.
Ту рајске зоре свићу, руди најлепша плавет.
Из шкрте земље ничу реке, драча и камен!
  Настави са читањем “ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец”

ШЉАМ – универзално појмовно – Андреја Ђ. Врањеш

ШЉАМ – универзално појмовно.

Увек је било оних непријатно – пријатних, мизерних, главом климајућих, са сваким што су добри, који ударају по рамену, тетоше, где си , мацо, мићо, вештачких осмеха, иза којих се крије неискреност. Кад устану одмах се клањају, ДОБРО ЈУТРО ЧАРШИЈО НА СВЕ ЧЕТРИ СТРАНЕ, што у мутном лове. Улизице, љигавци, због којих би честити живот напустили да их никада не сретну. Издајници су то махом, кукавице, шпијуни, дрек, протуве, злих трајања, ружно срећних, без начела, смрдљивих трагова, голих од лажи и када носе одела.

Настави са читањем “ШЉАМ – универзално појмовно – Андреја Ђ. Врањеш”