Добродошли!
septembar 2012.
Tebi koje nisam dostojan,
darivam neznanje svoje.
Spakuj me u antologiju
glupaka, da me pri dnu
stranice dodirima broje.
Tebi koje nisam dostojan,
ostavljam sve parkove u amanet.
Sve pokvarene misli
dečaka, kojima ovaj svet je zanet.
Tebi koje nisam dostojan,
zavetujem razbarušene aleje.
Drvorede, ušća, svih onih
poljubaca, naših davno.
I jednu ružu, da tebi se smeje.
ako bih ti ikad rekao
nikad te nisam čekao
i ove suze što krupno teku
samo su noćas otpor vetru
nikad te nisam voleo
zasto bih sebe boleo
i to srce što sumorno lupa
to je zbog godina i pređenog puta
ne značiš mi ništa još od prvog dana
u mom osmehu ti si izgubljena nada
još bih ti svašta u lice sasuo
da sve ovo o tebi nisam lagao
Ni glasom, ni pokretom tijela, ničim
ne trepne na moj pozdrav s kojim
zakoračih u kupe
Tek nehajno me počasti
grimasom kojom odasla
neku vrstu pozdrava, potom
svi njeni prostori srca
ponovno otploviše u daljine
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Кратак осврт на пјесму:
За пропуштеном приликом човјек ће се кајати и покуштати је замјенити вреднијом и бољом. Али, живот је кратак да би се лијепа дешавања понављала и зато се праве љубави памте и о њима пјесме пишу. Из пјесме сам одабрао другу строфу у којој истичем мисао са којом стихове почињем.
Тражити нешто то тешко и није Кад оно што тражиш поглед не крије.
У љубави није лако бити остављен, а још теже је љубав поново тражити када вријеме зацијели ране. Тада је све сувишно па чак и ријечи које су изгубиле смисао. Требале су, а нису на вријеме бити употребљене. Како сам већ негдје написао, живом бићу храна је потреба да опстане, а ријечи су питка вода у брачној вези. Зато у љубави треба преграде рушити, јер када се зид подигне иза само кајање остаје! На тему пјесме напсаћу мисао која ће можда неком од помоћи бити.
Све што понос пропусти, разум стрпљиво дочека!
Мисао одабрана за ову пјесму:
ПОНОС
Одлуку да се љутњом окрене и оде, доноси понос који је разум побједио!
КАМЕНИ ЉУДИ
Лутам у жељи да пронађем тебе,
Можда ни сада незнам те путе,
Куда би човјек треб’о да крене,
Да види, да чује камене људе.
Тражити нешто то тешко и није
Кад оно што тражиш не окрене леђа,
Вдим те тамо са пијеском се играш,
У завјеси магле некуд се шеташ.
Немоћ ме бије а глас ми се губи,
Лебдим над сводом нашега хтјења,
Погледах преко а камен се руши
И пијесак је нест’о а тебе нема!
