Добродошли!
maj 2016.
Čučala bi na tremu,
u letnje vreme ponajviše.
Krivog pogleda u nebo,
čekajući ljubičaste kiše.
Krao sam joj snove;
Zalivajući ih vinom žutim,
u ritama odbeglog duha;
Čije snoviđenje sa njom slutim.
Umela je i da plače,
kao dete ubodeno na trn.
Krivudala je mislima vazda,
da prizove mi dan crn.
Samo je zaboravila da ljubi;
Komad mesa preplanule krvi.
Na drugi svet sa nevestom,
čije kosti melodijom mrvi.
РЕЦИ…
Реци.. Колико те је бoлeо сваки
онај корак који те није бoлeо?
Реци.. Колико суза си пролио док
ниси плакао?
Реци.. Зашто си тајновито ћутао
док је други сузе моје брисао?
Реци.. Зар је било тешко да
пригрлиш у мени себе?
Реци.. Колико си заиста ти био ти?
Реци.. Зашто ме остави?
Настави са читањем “РЕЦИ… – Даница Димитријевић Петровић”
Лију ме кишом априли и бризну сваког пута
кад повечерјем мамним заруди неспокој благ
у оку из ког суза, та рана прва, љута
још пече због корака којима губи се траг.
Проноси осаме муку с кипа распети лик
који врхунцем славе охолих постаде плен.
Поистовећен са њим вапајем призивам крик.
У завришталој души разбудих покоја сен.
Никада више она коју тишина љуби,
што неста као задњи, прерано изгубљен сан
пренути неће овде појутарје ког губи
издахом тмине рођен, сунцем тек обљубљен дан.
Испијам као вино чаше жучи каменац
да туга нема, дуга проходи чемеру пут,
јер мами из дна душе бол дубок као зденац.
Жели да скупа са њим, безнађу љубим скут.