Pesma sa mojih brda

                                     maj 2016.

Čučala bi na tremu,
u letnje vreme ponajviše.
Krivog pogleda u nebo,
čekajući ljubičaste kiše.

Krao sam joj snove;
Zalivajući ih vinom žutim,
u ritama odbeglog duha;
Čije snoviđenje sa njom slutim.

Umela je i da plače,
kao dete ubodeno na trn.
Krivudala je mislima vazda,
da prizove mi dan crn.

Samo je zaboravila da ljubi;
Komad mesa preplanule krvi.
Na drugi svet sa nevestom,
čije kosti melodijom mrvi.

Visits: 227
Today: 2
Total: 361360

РЕЦИ… – Даница Димитријевић Петровић

РЕЦИ…

Реци.. Колико те је бoлeо сваки
онај корак који те није бoлeо?

Реци.. Колико суза си пролио док
ниси плакао?

Реци.. Зашто си тајновито ћутао
док је други сузе моје брисао?

Реци.. Зар је било тешко да
пригрлиш у мени  себе?

Реци.. Колико си заиста ти био ти?
Реци.. Зашто ме остави?

Настави са читањем “РЕЦИ… – Даница Димитријевић Петровић”

Visits: 318
Today: 2
Total: 361360

PUT

 

odvodi
bez misli
bijel i snen

Настави са читањем “PUT”

Visits: 41
Today: 0
Total: 361360

POKIDANE VEZE – Željko Perović

Pjesma iz niza mojih mladalačkih bisera, koje su meni posebno drage jer svaka me podsjeti na ljubav voljenu, a ova za ono vrijeme na ljubav daleku, ljubav preko dvije rijeke!

Nisu svi ljudi istih razmišljanja, istih prohtjeva, istih nadanja, a da jesu svijet bi postao poprište prepirke i nezadovoljstva. Ima ljudi koji su protkani nitima ljubavi i sreće, koji ljubav kroz život kao ličnu kartu nose, da radost i veselje na ljude  prenesu, kao vjetar mirise cveće zelenim poljem!  ŽeSP

P O K I D A N E   V E Z E

Jedna rijeka dva imena nosi
A žubori strasno možda i prkosi
Splavaru na keju što krije ga tama
Nisam tamo a ti si mi sama
Ljubavi moja šta će biti sa nama

Gledam Miljacku a žubori Sava
Lebdim noću od grada do grada
A kad čeznem tvoju sliku ljubim
Mislim ona uzvratiti može

O pogledi sjetni iz te tvrde lože
Čamite i blijedi vi budite dane
Nadanje moje skoro će da svane
Kome treba jos da vrijeme stane!

ŽeSP

Visits: 194
Today: 1
Total: 361360

АПРИЛСКЕ КИШЕ- Душан Комазец

Лију ме кишом априли и бризну сваког пута

кад повечерјем мамним заруди неспокој благ

у оку из ког суза, та рана прва, љута

још пече због корака којима губи се траг.

 

Проноси осаме муку с кипа распети лик

који врхунцем славе охолих постаде плен.

Поистовећен са њим вапајем призивам крик.

У завришталој души разбудих покоја сен.

 

Никада више она коју тишина љуби,

што неста као задњи, прерано изгубљен сан

пренути неће овде појутарје ког губи

издахом тмине рођен, сунцем тек обљубљен дан.

 

Испијам као вино чаше жучи каменац

да туга нема, дуга проходи чемеру пут,

јер мами из дна душе бол дубок као зденац.

Жели да скупа са њим,   безнађу љубим скут.

 

 

Visits: 127
Today: 0
Total: 361360