Lice bez naličja

Ti se Vjetre ne zadržavaš
na istom mjestu dugo
ne ostaješ i ne gradiš gradove
ne zaklinješ se na vječnost
a ona ti je saputnik
ne pominješ kobnu riječ – zauvijek
a zauvijek si upleten u zvjezdanu mrežu
uhvaćen u zagrljaj mjesečeve sjenke
a opet slobodan i sasvim svoj
talase lomiš o sprud
čas lomiš čas miluješ
čas dahom svojim toplim
neprisustvom o prisustvu svom
cijelom svijetu kazuješ.

Ti se Vjetre ne zadržavš
tragove ostaviš pa obrišeš
rijeke bez mosta prelaziš
na sve četri strane svijeta putuješ
svugdje prođeš a nigdje ne dođeš.
Dođeš da prođeš
da prašinu podigneš do Neba
da je počistiš kad treba
da raniš pa da liječiš
pustiš pa spriječiš.

Ti se Vjetre ne zadržavaš
odlazeći iza sebe ne gledaš
sa sobom doneseš i odneseš
ne donoseći i ne odnosoći
ni košulje ni prtljaga.

U tebi je sve što je bilo
sve što jeste i što će biti
niti kriješ niti možeš skriti
niti djela nit’ zlodjela
niti zagrljaja nit’ šamara
kad miluješ a kad na koljena bacaš
kada voliš a kad mržnjom pustošiš
da li ti je dah melem ili otrov sipaš
da li ljubiš il’ proklinješ
sve se Vjetre vidi kud nevidljiv prođeš
sve Istina biva u nagoti svojoj
pred očima odvajkad nam stoji
a mi slijepi kod očinjeg vida
od koljena do koljena
od čovjeka do čovjeka
na naličja svikli i privikli
tvoje lice Vjetre nit’ osjetili nit’ vidjeli nismo.

Gradove gradimo pa ih rušimo
rane pravimo pa ih trujemo
u riječima vjeru nevjerujuć’ djelu
tražimo da ne nađemo
od bljeska Zemlje sjaj Neba
odavno se u oku zagubio
Isina se u nagosti svojoj
postidjela i sakrila
u okrilju tvome divljem
pitoma zaspala
u toplome dahu tvome
suzu je jednu tešku i slanu
u amanet za Sutra ostavila
da spominje i opominje
da moli prašta i voli
za sve ono što zapeče i zaboli
za sve ono što se okom ne vidi
i riječju ne izgovori
za sve što zapisano nije a postoji.

Ti Vjetre nigdje prošao nisi
a prolazio si
tragom bez tragova
gradom bez gradova
odjeven bez odjela
pozdravljao se nisi
i nisi se na povratak obavezao
a vraćao si se
i nisi se na Vječnost kleo
a zauvijek si se u njenu mrežu upleo
kroćen neukroćen vezan nesvezan
slobodan rob a zarobljen gospodar
nevidljiv a neskriven
bez velova i bez maski opet tajna ostaješ
tamo gdje si prestao ne prestaješ
tamo gdje si prošao ne prolaziš
odlazeći ti samo ponovo dolaziš
licem bez naličja ne postojeći postojiš.

Visits: 151
Today: 4
Total: 361279

БРАНКО МИЉКОВИЋ – ПРИНЦ ПОЕЗИЈЕ

“Бранкова похвала свету”
https://brankomiljkovic.com/konkurs/

Извињавам се, свима овде присутним, колегама, што нисам раније поделио ову вест са свима. У питању је песнички конкурс, поводом 60 година од смрти нашег великог песника.
С поштовањем Милоје Ђорђић

Овде је такође, мој рад на конкурсу, ко је вољан да гласа нека изволи.
Унапред захвалан!
https://brankomiljkovic.com/konkurs-pesma/ceznja-se-peva-sama/

Visits: 120
Today: 18
Total: 361279

Ђурђевдански књижевни конкурс – Књижевно друштво „Раде Драинац“ И КОП

Visits: 55
Today: 7
Total: 361279

I beše čudna ljubavi moje

I zaista je nekad čudna,
ona razbarušena vila niotkud
kad svi spavaju,
ona je budna.

Onaj najlepši osmeh,
umeo je da iskvari
i sve pokvari –
to je valjda usud
vrtoglavog vremena.

Ne znam, da ona, jeste ona.
Crna i meka kao prah.
Prah taštine i tišine.
I zaista je nekad čudna,
ćutljiva, sa nemirnim očima.
Sva pričanja
dođu joj uzaludna.

Praznina i mekoća grudi.
Jesu sve one noći
u čitanju pisama –
gde jutro zvezde budi.

Zvezde iznad njenog krova.
Ko zna gde i kad
ona se iskreno smeši.
Na budalaštine mojih slova;

I zaista je nekad čudna.
Razgaljena mirisom govora,
u laži koje čuva
istina budna.
Kao mekane poljupce naše.
Omaklo se da sećanje umre,
nije šteta,
jer su ulice njene –
piste, samo njenog sveta.

Veruju ljudi, da doista je lako.
Uživati u tom osmehu,
njenom, nepoznatom,
mekom i detinjem;

Znam kad ćute impresije,
jer i ne prepoznajem
da je poznajem,
ali se čudim,
kako je nekad čudna.

Moja ljubav, njena je –
najživlja i budna.

Visits: 34
Today: 5
Total: 361279

Ругалица љубави


Прстење симболише ланце,
за снове окове – карике бола
Чаробна реч „да“, везаће странце
што гледају се преко стола

Тумарање слепог по туђем телу
додири су, а нежност значе
Бисере суза и усну врелу
љуби и када не знаш зашто плаче

А целови су издаја себе
На уснама остаје Јудин знак
Од трња љубави сплетох за тебе
мирисну круну и вео лак

Загрљај је животна коб
рашири руке Погледај сен
Стигнеш ли срећу постајеш роб
и све до смрти носиш крст њен

Љубав је душо пепео ватре
Исконски од самоће страх
временом што срца нам сатре
и смрви сне у пепео и прах

Visits: 46
Today: 5
Total: 361279

NEBESKI VRTOVI – Mirko Popović

 

 

želim zaspati ovdje
gdje su zastale kiše
unutar odbrojanih ožiljaka
i vjetrovi osušili radosne suze
na noćnom nebu

Настави са читањем “NEBESKI VRTOVI – Mirko Popović”

Visits: 40
Today: 0
Total: 361279

ЛЕПОТА ПОРОКА – Душан Комазец

Проведох ноћ на селу на састанку с женом
ћуди плахе, несталне и кад пођох њеном
улицом к’ родном крају схватих да је „бештија”
у ноћи страсног бдења била мало вештија.

Ех кад би знале снене зачетка дана зоре
тишину јутра летњег песмом да разговоре
и да чипкана блуза што нашу тајну скрива
поново залепрша крај ускласалих њива.

Неми борови знају кад си нежна до бола
песмом призвала занос и мирис свежих смола.
Време тада је стало, тихла је шума цела.
Једино свици памте лепоту нагог тела

И ветар невидљиви што ти је косу плео
хоће да прича, али и он је заволео
пој песме твоје нежне што милозвучно зове,
па ћути и креће у неке походе нове.

Прохуја неко време, чежња безмерна руди.
Пред њом сад смерно клечим, молим је да ми суди
за силне неспокоје и грешног тела хтења
и за варљиви осмех у ноћи страсног бдења.

Опет пијем  са зденца што ме жубором опи
и два пламена страсна у огањ жудње стопи.
Око нас горске виле врлетно коло вију.
Лепоту порока наших од злих погледа крију.

Настави са читањем “ЛЕПОТА ПОРОКА – Душан Комазец”

Visits: 248
Today: 6
Total: 361279