ПОЕЗИЈА – POETRY – Љубодраг Обрадовић

ПОЕЗИЈА

Поезија је опсена, илузија.
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни.
Лавиринт који у нама сија.

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба.

Поезија је спас, за све нас!
И за оне друге, што само
у стварности љубе
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!

Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје.
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
зло у нама убија, и цветни тепих
ка звездама открива.

Поезија нам отвара очи и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња…

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена…
Поезија, ех, живот бољи, срећа…
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати и све наде
у јаву стихом допрема.
Поезија…
Ти и ја

POETRY

Poetry is a wile, illusion.
No truth in it, only the dreams for
a brand new life, unreal.
A labyrinth that shines within us.

Poetry is our bridge into the world
with no spite, into the world of joy,
Into the world in which one
is always a guest,
Entertained with strawberries,
And in which the rest of the fruits
transitoriness pecks up.

Poetry is a salvation, for all of us.
And for the other ones who only
in reality make love
And do not know for the zeal of rhymes,
When the heart wobbles about,
In the zeal of adultery,
Of trick and of verse.

Poetry is air which we lack,
Which the very life gives.
It defies nihility
And the drabness of misery
it skulks with colour,
it murders the evil within us,
And unfolds the carpet
of flowers all the way to the stars.

Poetry opens up our eyes
And tells us fairy-tales.
Ice melts before it, glaciers thaw,
Titanic emerges…

Poetry, oh, dreams, illusion, wile…
Poetry, oh, better life, happiness…
Poetry, eternal shadow
Following closely behind,
The abundance of life
And all of hopes it conveys into
a sober reality via a verse.
Poetry… 
You and me!

Настави са читањем “ПОЕЗИЈА – POETRY – Љубодраг Обрадовић”

Visits: 1128
Today: 5
Total: 361386

Повратак – Жељко Поштић

Давно, угашени сузама моје мајке
једино наши прозори не светле,
док озвездало село, ко из бајке,
чека на зору и прве петле

У прах и пепео огњиште згасло,
опустелом дому затро се праг
и увео венац ђурђевданског цвећа
На поду срча – последњег пијанства траг,
а болну душу и ову кућу,
одкад те нема, није походила срећа

И нема више, пољубаца кише,
ни осмеха – Сунца,
ни ведрине из твог ока
Испуцало ми срце ко земља,
а било је, уз мало љубави
човек из њег да роди

Самоћа ми оста једини друг
Путеви моји трњем су посути,
док те тражих у осмеху других жена
Песмом о теби, ето затварам круг,
јер сваки стих и суза о теби ћути
и не живи се, већ мре од успомена

Visits: 60
Today: 3
Total: 361386

Ne sluteći Sunce

Previše je utopljenih reči,
što u slutnji nemo plaču;
Posvađane misli ko ih preči,
da srećno, po nebu skaču.
 
Trošili smo zvezde, s’ našeg praga,
i slobodi, ptice, s’ ljubavlju krali.
Prevarom života, od vraga do vraga
našu patnju, stihove, suncu slali;
 
Voleti smrt, šta to znači;
Kraj prazne humke, u praznoj formi,
kad ti svevišnja sila, oreol prikači
raduješ se čežnji, toj pesničkoj borbi.

Visits: 42
Today: 1
Total: 361386