rađati se i živeti
iz reči u reči
kao crna senka
pod vodom u mislima
samo sam dečak
bez vremena
i sa previše želja
korak nekog
drugog sveta
kroz umove
i vene umirenja
naposletku
mesec je ostavio
bled obris pred vrata
tvoj dah
pomerio je granice
samo sam čovek
ljubavi
iznikao iz vatre
НЕБА ТАЈНА
Када отвориш очи од неба,
скренеш на себе сву светлост света,
зауставиш зуј пчела у пољу,
вртњу у Свемиру, немир планета.
А кад прстима Месец дотакнеш,
наљутиш Сунце, да и дрвеће тад полуди,
птице престану да се гнезде,
постану шашаве као људи.
Немој да се играш са косом просутом својом,
осмеси су твоји невраћени дугови,
трг Navonе ти си a не Ponte Rosso,
због тебе квадрати, постају кругови.
Остави ту твоју дрскост радости,
нека је скупљају они надмени,
ја идем некуд, себе да оставим,
дубоку плавет да заборавим.
Настави са читањем “НЕБА ТАЈНА – Андреја Ђ. Врањеш”