Kad mi nedostaješ

Kada mi nedostaješ
volim najjače što mogu,
volim vasionu cijelu
i svako biće i svakog čovjeka.

Voleći tako gušim nedostajanje
voleći najjače u sve te
ljubavlju utkam
i evo, mogu da se zakunem,
dah tvoj u sobi osjećam.

Kada mi nedostaješ
volim beskrajno, jako
i stvaram te ljubavlju
kao što slikar bojama
oživi platno.

Volim sve, jer ti si sav Ljubav
od nje se rodio, od nje živio.

Vjerujem, tako da ćeš,
ako volim i samo volim
od Ljubavi da oživiš,
ponovo se rodiš, ponovo i zauvijek,
da mi nikad više ne nedostaješ.

Настави са читањем “Kad mi nedostaješ”

Молитва за Снежану

Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца

Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам

Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму непребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима

ТУГА – Ђорђе Врањеш


Ђорђе Врањеш, Гламоч – Камен

ТУГА

Пред споменицима
старице гледања празне
међу записане смрти у камену.
Једна по једна
нијемо се издвајају
из црних сусрета
и мекани одласци
постају ужи
за два ногостопа.

Кад и посљедња
више се не појави
иза окуке вида
да ли ће костурнице
боју друкчије тишине
умјети запамтити?

Настави са читањем “ТУГА – Ђорђе Врањеш”

PJESMU KOJU OSLUŠKUJEM ŽELIM PREBOLJETI – Mirko Popović

 

To kad me tumači melankolija
Sve dublje bdi žutilo mjeseca
I sve ukočenije boli. U oku tražim
Počinak krajolika i nepokošene
Trave što svijetle

Настави са читањем “PJESMU KOJU OSLUŠKUJEM ŽELIM PREBOLJETI – Mirko Popović”

Mleko i kosti

majko
tvojoj zemlji je prah
mog kamena s temena
vatra tvog bića
ti si kao munje strah

tvoja je utroba trava
i cvet što se rađa
naopak iz mrtve nade
mojim snom
tvoj sin spava
majko
duhovi noći
krvlju se slade

sa latica tvojih dojki
zadojeni vekovi
u davno stalom satu
na vetru
mog oka
ti koračaš maglom
sopstvenog daha

majko
suza ti kao
reka duboka
tvoje zemlje
tvoga praha

ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец

Дечаче малени што живиш у мени
тек сад си сазнао за болне тренутке
и за нетакнуте немире што сени
доносе са сузом која креће ћутке.
 
Одрасти и разбиј видокруге ружне.
Летом ластавице похрли ка југу.
Кад те опхрвају неке мисли тужне
пробај дохватити недостижну дугу.
 
Не дај да ти срце буде кондир бола
и да свака суза буде нема пратња
прохујалом дану. Знај, тугу на пола
поделити нећеш, јер пристиже патња.
 
Кад умор те стигне од животног пута
похрли детињству што те себи зове,
јер срце би опет могло да одлута
непознатом стазом у поразе нове.

Настави са читањем “ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец”