POGLEDAJ NAS GOSPODE

Pogledaj Gospode Srpski narod
kako besciljno luta
ne sluša hiljdugodišnja zvona
skrenuo sa tvoga
utabanog puta,
ali čuje laži zmija
i ljubi krune truloga trona.
Truju nas Bože sa zemlje
i sa neba
mi slavimo grobara koji
nas vodi do groba.
Gospode nebo prekrili lešinari
a svetu Srpsku zemlju
pojedoše strvinari,
duše naše lažni proroci
hoće u adskom podzemlju.
Opet nam spremaju logore i žice
a mi trčimo kao ovčice
iako pastiri srce traže
pelcuju slobodu oko nas
stavljaju đavolje straže.
Zamenili smo litije i liturgije
za judine dukate i govore
otrovne partije,
zaboravili tebe Nebeski
Care.
Ali te molimo pogledaj
hram Svetog Save
čuj zvona bisera Ravanice
mučeničke Lazareve glave,
jer ima Srba koji slave tvoje
zavete i ponosno nose
pravoslavlja perjanice,
Mileševo,Dečane,Tumane,
kuće koje krst ljube i
pravoslavlje brane.
Smiluj se Gospode vrati nas
na Hrišćanski put
da sejemo ljubav i budemo
uz nebeski skut
da nestanu uz tamjane i molitve
škorpije i zveri bezglave,
moli te Svetosavski rod
vrati nas pod svetla svod
napoji nas svete vode
molimo te pogledaj nas
Gospode.

ke

Visits: 206
Today: 3
Total: 361347

Sedam godina mog Proleća

                                                        2.10.

Šta to imaš i kad nemaš;
Da li sanjaš kad’ ja spavam?
Nikada, znam, mene ne snevaš.
Šta je to čudno rasuto, po tebi,
prekriveno vlasima, talasima, penom,
ars longa vitae brevis.

Ima nešto u tom tvom oku,
u tvom srcu, dobro skrivenom.
Postoji neki put, u ćeliju duboku;
Do tvog jezika, zenicom umivenom.

U svakoj tvojoj reči,
ne tražim sebe, niti svoje osmehe,
pa da ih i nađem,
šta više, neću ni da se bojim,
jer znam da smo večni, da postoji
iskra, koja miluje svaki trzaj usana
koji na tvojoj koži stoji.

Držiš i nebesa zaljubljena,
kao da ni do čeg’ ti nije.
Učiniš da svako moje sunce,
nad tvojim krevetom bdije.

Imaš predivne noge, to znam,
poput bagremovog cveta,
nežne i detinjaste, klesane kao
od mramora i žada.
I da me nestane, ni na kraj sveta,
znam, znam i da moja kiša za te pada.

Išao bi’ u smrt, samo da ih dodirnem.

Tvoje oči, pupoljci antike;
Beskrajno prostranstvo boja,
nikako da pretočim, da dokučim,
sve, te, tvoje parfeme.
Kojima svemir zavodiš,
i nekako kao da istorije su neme,
zastanu, baš, kad te najviše imam.

Ti nisi kao druge.
Ti si kao niko, niko si kao ti;
Ti si uopšteno ti, vetar odbeglih
svetova, kićanka prazničnih cvetova.
U mislima odlazim slikom,
daleko nazad, na gole plaže
gde ne daš se nikom,
i kad te najviše traže.

Ti si ipak samo, kao, mudrost,
jedne knjige svete,
na čije čitanje, osuđen
još kao nevino dete.
A zbog tebe, čak, i prognan
skitam, pevam, pomalo otuđen.

Znam! O, i te kako, znam!
Da uklešem u kamen,
sve izvore i vrela,
pa i da se pretvorim u plamen
tačno kako bi ti htela.

Taj, taj plamen, jedan plamen,
nikako, znam, ne bi, ni smela
da sa našeg neba, rumenog kutka
baciš dole, pod jedan devojački pramen;
Na sve smrtnike, kopije ovog blesavog lutka.

Od tebe sam naučio i astronomije;
Svog života, sivog vranoluga,
shvatio da sve što imam, baš i nije
zabava, zvezdani put il’ pruga.
Nije ono, što te više volim,
onaj način, na koji se borim.
Da proživim večnost, da odolim.

Slivam se tvojom kožom,
čak i kad spavaš, nema-
Sanjajući, moju, ljubav večnu.
Preko grudi, sve do pupka.
Čovek u meni, počinje da ludi,
srce, kao kasom, ubrzano cupka.

Celivam ti bedra,
drhtavo dodirujem pleća,
budiš se umivena i sveža,
sve, dok spavaju, vatra i sreća
ja sam, tvoja, paukova mreža.

Ti, samo jedna, nemoguća i divna;
Moja pesmo, mojih grudi,
pomiluj bar jednom zvezdom
senke, nedostojnih i praznih ljudi.
čiji glas od suza sazdan,
pokušava ti reći, stani, avetna i setna
pesmo, pevaću te, Bog zna, povazdan!
Kao i sve pesme, što o ljubavi
prema tebi, pevaju vekovi;

Zla je sreća, da neumorno pišem,
o nebeske svode, suze ti niz dojke, brišem;
Ispred rajskih vrata, tebi stihovima dišem,
opustele, zaboravljene lađe, iza duše moje,
sudbine da se skupe, pod krilo tvoje,
malo ih je, malo, poput svake kiše;
Ne može se oprati proleće,
dok moje reči, ljubavi, pogibije, pred tobom
ponosno stoje !

Visits: 92
Today: 0
Total: 361347

NEČITKA MELODIJA – Mirko Popović

 

budi se
budiš se
u sedmu melodiju sklizneš
snatreći osvrćući  se

Настави са читањем “NEČITKA MELODIJA – Mirko Popović”

Visits: 51
Today: 0
Total: 361347

nikada neće biti bolje

i nikada neće biti bolje
a opet sa nadom dočekujem zore
uvek je muka zalud je trud
ovde je ostao samo ko je lud

nama je život odavno strepnja
mnogi su ovde postali meta
boriš se plivaš grabiš ka cilju
nikad da narod ostave na miru

skočile cene računi sve veći
šta ćemo ostaviti mi našoj deci
ćuti i trpi odavno je tako
sa mrtve tačke ne kreće se lako

i dokle tako živote brate
nas u životu samo brige prate
crveni žuti a sada plavi
svaki političar radi nam o glavi

ako i jednom svane nam sunce
neće nas ostati ni celo tuce
nismo junaci ni u jednoj priči
jer ovo životu uopšte ne sliči

© Goran Podunavac

Visits: 94
Today: 0
Total: 361347