2.10.
Šta to imaš i kad nemaš;
Da li sanjaš kad’ ja spavam?
Nikada, znam, mene ne snevaš.
Šta je to čudno rasuto, po tebi,
prekriveno vlasima, talasima, penom,
ars longa vitae brevis.
Ima nešto u tom tvom oku,
u tvom srcu, dobro skrivenom.
Postoji neki put, u ćeliju duboku;
Do tvog jezika, zenicom umivenom.
U svakoj tvojoj reči,
ne tražim sebe, niti svoje osmehe,
pa da ih i nađem,
šta više, neću ni da se bojim,
jer znam da smo večni, da postoji
iskra, koja miluje svaki trzaj usana
koji na tvojoj koži stoji.
Držiš i nebesa zaljubljena,
kao da ni do čeg’ ti nije.
Učiniš da svako moje sunce,
nad tvojim krevetom bdije.
Imaš predivne noge, to znam,
poput bagremovog cveta,
nežne i detinjaste, klesane kao
od mramora i žada.
I da me nestane, ni na kraj sveta,
znam, znam i da moja kiša za te pada.
Išao bi’ u smrt, samo da ih dodirnem.
Tvoje oči, pupoljci antike;
Beskrajno prostranstvo boja,
nikako da pretočim, da dokučim,
sve, te, tvoje parfeme.
Kojima svemir zavodiš,
i nekako kao da istorije su neme,
zastanu, baš, kad te najviše imam.
Ti nisi kao druge.
Ti si kao niko, niko si kao ti;
Ti si uopšteno ti, vetar odbeglih
svetova, kićanka prazničnih cvetova.
U mislima odlazim slikom,
daleko nazad, na gole plaže
gde ne daš se nikom,
i kad te najviše traže.
Ti si ipak samo, kao, mudrost,
jedne knjige svete,
na čije čitanje, osuđen
još kao nevino dete.
A zbog tebe, čak, i prognan
skitam, pevam, pomalo otuđen.
Znam! O, i te kako, znam!
Da uklešem u kamen,
sve izvore i vrela,
pa i da se pretvorim u plamen
tačno kako bi ti htela.
Taj, taj plamen, jedan plamen,
nikako, znam, ne bi, ni smela
da sa našeg neba, rumenog kutka
baciš dole, pod jedan devojački pramen;
Na sve smrtnike, kopije ovog blesavog lutka.
Od tebe sam naučio i astronomije;
Svog života, sivog vranoluga,
shvatio da sve što imam, baš i nije
zabava, zvezdani put il’ pruga.
Nije ono, što te više volim,
onaj način, na koji se borim.
Da proživim večnost, da odolim.
Slivam se tvojom kožom,
čak i kad spavaš, nema-
Sanjajući, moju, ljubav večnu.
Preko grudi, sve do pupka.
Čovek u meni, počinje da ludi,
srce, kao kasom, ubrzano cupka.
Celivam ti bedra,
drhtavo dodirujem pleća,
budiš se umivena i sveža,
sve, dok spavaju, vatra i sreća
ja sam, tvoja, paukova mreža.
Ti, samo jedna, nemoguća i divna;
Moja pesmo, mojih grudi,
pomiluj bar jednom zvezdom
senke, nedostojnih i praznih ljudi.
čiji glas od suza sazdan,
pokušava ti reći, stani, avetna i setna
pesmo, pevaću te, Bog zna, povazdan!
Kao i sve pesme, što o ljubavi
prema tebi, pevaju vekovi;
Zla je sreća, da neumorno pišem,
o nebeske svode, suze ti niz dojke, brišem;
Ispred rajskih vrata, tebi stihovima dišem,
opustele, zaboravljene lađe, iza duše moje,
sudbine da se skupe, pod krilo tvoje,
malo ih je, malo, poput svake kiše;
Ne može se oprati proleće,
dok moje reči, ljubavi, pogibije, pred tobom
ponosno stoje !
Visits: 92
Today: 0
Total: 361347
