Добродошли!
Песма се рађа
у тишини срца,
кад сузе проговоре
без гласа.
Кад бол постане светлост,
кад радост научи да ћути,
тад се у души
запали искра.
Из једне мисли,
из једне молитве,
никне стих
као цвет из камена.
И онда пишеш
не главом,
већ душом,
и песма постане ти.
Duša od snova
Moji snovi su od suza,
moje su suze okeani.
Moje su tame od samoće tkane,
oblaci kišom okupani.
Ne želim da delim hladne zore,
ni sa tobom, ni sa pticama.
Sve što želim jeste topla reč,
duše…
Reč koja topi led,
reč koja goni oluje,
reč koja se u večnu ljubav kune.
Moji snovi su od suza,
a moje noći bez svitanja.
Od tebe tražim samo jedno —
pogled blag
i toplu reč
da duša od snova ne ostane sama.
Slušam kako vetri nad dolinom huče
mesec nemo senke po livadi ganja
uplašena eja u tami jauče
ogrnuta plaštom od trnja I granja
I brezu u gaju prekrila je tama
tiha majska rosa krošnju joj zaliva
podno stabla srna uplašena,sama
ophrvana bolom mladunce doziva
Samo noćni leptir crnilu se divi
nad dolinom pleše kao dobra vila
raduje se što će noćcu da preživi
pre no što mu sunce sprži nežna krila
O milosti Božija što bih poriv krio
celim svojim bićem vilama se divim
da se opet rodim ja bih leptir bio
samo jednu noćcu srećan da prożivim.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
21.02.2026g.
ТАМО ГДЕ КРОВОВИ МИРИШУ НА ДЕТИЊСТВО
Тамо где сунце кроз шљивик се краде,
и јутром роса стопала хлади,
остале су моје најлепше наде,
у оном сокаку што душу ми слади.
Још чујем ехо кофе и бунара,
и шкрипу капије што госте зове,
тамо где је мајка погачу месила,
месећи у њу све моје снове.
Мирис тамјана и старе дуње,
са ормара трошног што чува тајне,
јаче од грома и сваке муње,
вуку ме очи завичајне, сјајне.
Далеко сам телом, ал’ срце је тамо,
где поток бистри кроз камен вришти,
ту се слобода удише само,
ту се и туга песмом поништи.
Земља је тврда, ал’ рука је мека,
кад дотакне грумен очевог прага,
тамо ме иста она бистра река,
чека да врати се душа јој драга.
Драгојло Јовић
Умирем са осмехом док гледам
твоје покушаје да разумеш.
Иако се трудиш да то остане тајна невреди
Умрећемо, изгледа, заједно,
умишљајући да је то љубав,
иако знамо да није.
То је лаж овога времена,
уоквирена у свилу и кадифу,
лаж својствена теби
и твојим сатрапима новог света,
којима мислиш да поразиш и затреш
све оне лепоте
које убија
твој велики его ,
манијака који хоће да пороби
свет створен Божијом вољом,
великом љубављу
према самим људима,
свеснима да је права љубав
покретач времена,
својствена
само себи и ником више
Сњежна зима охлади ми чежње,
Заледи сјећања у мислима мојим,
Ја више немам, ни жеље ни тежње
Кораке до љета тек онако бројим.
Отегли се мјесеци као помрчина
Дуга и тешка што ми душу стеже,
Узалуд си ме тјешио у сновима
Да ће доћи љето весело и свјеже.
Не чекам оловна да сунце гране
И растјера хладну ноћну таму,
Да као некада топла зора сване
Рањено сунце оставља ме саму.
Само се чује бат корака спорих,
Љето у мени одавно не шуми,
Нити чујем птице у зеленој гори,
Смрзнуто срце ништа не разуми.
Ни ти у мени не постојиш више,
Нити ја пишем пјесме тебе ради,
Смирена ћутим док падају кише
Студен без ријечи љубав ми охлади.
Пријатељи моји,
да ли сте некада видели
реку која спава?
Која је утонила у своје снове?
Е, па ја јесам.
Отац ме је давно, врло давно,
одвео на Дунав.
На пецање.
Знао је колико волим пецање.
Устали смо рано, врло рано,
ноћу , око три.
Спаковали штапове,
термос пун кафе
и флашу домаће ракије.
Возили смо се у тишини.
На обалу Дунава стигли смо око четири.
На сплав који смо. доболи на употребу истоварили смо штапове и мамце.
Тамо беху две столице и сто.
Сели смо.
Запалили цигарете.
Сипали кафу
и по чашу ракије.
Тишина.
,,Сада ћути уживај гледај
река спава”, рече ми отац
Загледали смо се у реку
која клизи без звука.
Рибе не искачу.
Птице се не чују.
Чак ни досадних комараца нема.
Рајска тишина.
Тако , пола сата.
А онда пуче зора.
Зашуми река.
Рибе поскакаше из воде.
Галебови се разлете изнад реке.
Ја укочен.
Отац повика:
„Ајмо,
време је да нахранимо рибе.“
И тако…
Дунав још у
век тече
Оца већ одавно нема
На небеској реци је .
У његовим очима море се таласа,
Плима и осјека разигране среће
Негдје у њима у круг се окреће.
Гледам их насмијешене плаве
Цијела се душа у њима огледа,
У модрој дубини скрити се не да,
И ја сам нашла у очима чистим
Своју крепост и свој одраз прави,
Немире срца које чежњу вришти
Ипод бијелих витих багремова
Који свуда шире лахор мирисова.
Свој одраз сам нашла на пучини
Тог погледа што се с небом спаја,
Одјсај њежне љубави без краја.
Да ли ће нам време које живимо продужити тикет љубави?
Или ћемо остати доступни у свету лажи стално?
Да ли брзина којом идемо слепо гази праве животне сокаке који можда чекају само нас?
Нека остане вечно уписано у нама и времену.
Године пролазе, наоштрене,
туробне,
саме,
као сећање.
Лепо.
Понекад болно.
Кисело и млако,
као вино на сунцу,
Оног тренутка
када схватиш да га губиш,
у теби се рађа нада
Умиреш
као човек,
са неком надом.
Нада.
То је све?
што ти остаје
у твојој пуној књижици
живота.
Сањаш, молиш Бога
за још
лепог живота,
оног
што га проживе
Молиш ?
А знаш да је касно
Свећа ти је догорела