Сњежна зима охлади ми чежње,
Заледи сјећања у мислима мојим,
Ја више немам, ни жеље ни тежње
Кораке до љета тек онако бројим.
Отегли се мјесеци као помрчина
Дуга и тешка што ми душу стеже,
Узалуд си ме тјешио у сновима
Да ће доћи љето весело и свјеже.
Не чекам оловна да сунце гране
И растјера хладну ноћну таму,
Да као некада топла зора сване
Рањено сунце оставља ме саму.
Само се чује бат корака спорих,
Љето у мени одавно не шуми,
Нити чујем птице у зеленој гори,
Смрзнуто срце ништа не разуми.
Ни ти у мени не постојиш више,
Нити ја пишем пјесме тебе ради,
Смирена ћутим док падају кише
Студен без ријечи љубав ми охлади.
(Прочитано: 22 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.103.204 пута)
Хвала мој господине Јовићу, помало покушавам да пискарам,
за разлику од мене ви пишете, заиста дивно пишете.