Добродошли!
Pesma ljubavi
Otvori vrata kad praporci
zvukom ogole tišinu.
Otvori srce da ljubav
nađe put u daljinu,
da budućnost obriše prašinu.
Kroz niti sunčevog sjaja
otvori muzičku kutiju –
nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,
nek’ strune u prostoru
zablistaju blizinu,
a praporci svojim zvukom
nek’ ugase tišinu.
Ne lomi korakom led,
ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,
tamo gde je toplo,
i jutro u trenu srećom
zameni tišinu.
Узалуд ме будиш, песниче!
Узалуд ме будиш,
Јер моје Сунце не објашњава
Себе
Биљкама.
Моје птице одавно су одлетеле,
И млади сад певају друге песме.
Узалуд ме будиш, песниче!
Јер ћу се уистину
Пробудити
Другачија и Нова.
Песниче!
Нису моје зоре за твоја Сунца,
Нити је моје Небо за твоје птице,
Одавно слетеле.
Моје су сузе за моја свитања
И моје је Небо надути бисер
Од плакања.
Јер оне што живот ми даше
Оплакати не могу у својим сузама…
Не буди ме, песниче!
Тијана Рапаић, посвећено Бранку Миљковићу
Prazne duše gledaju pad
jedu patnju gutaju bol,
pakost im je srca rasad
kolač muke, podsmeh im simbol.
Lutaju svetom traže plen
grabe suze gase nadu,
buše snove kao moljci goblen
kupaju se u ljudskom jadu.
Slušaju muziku patnje i plača
zagrljaj paklen a reči otrov
želje ambis čoveka, slomljena grbača,
igraju tango kad završe lov.
Zavist staza kojom hodaju
kada vide nevolju likuju,
dolaze tiho raširenih ruku
spremaju zmijarnik i oštre kuku.
Опет ми мисли мори она чудна сјета,
До срца ће из болног осјећаја стићи
Несвјесна да морам бити ја поета
Да ће из ње можда некад пјесник нићи
Дуго ми срце обијесни вјетар вије
У којем срећа без престанка губи
Побједник је туга, никад радост није,
Она нема милост за оног који љуби.
И ова чудна сјета дијете моје туге
Немирно са мном лута по свијету,
Пролазећи ноћи хладне, топле дуге,
Тражећи божанствено мјесто за поету.