Тражим те у сновима,
док се нечујно провлачиш кроз моје мисли,
остављајући траг који се не види,
а ипак остаје
на уснулом срцу
и у измаглици јутра
која са првим светлом полако испари.
Не говориш.
Не појављујеш се.
Само тишина уме да носи
твој неизговорени глас,
онај што дуго одзвања
негде између даха
и успомена.
Пролази време.
Године се смењују
као лишће које ветар однесе,
а ништа се не догађа.
Ништа се не мења,
осим сећања
која полако бледе,
као трагови на води.
Питам се
куда одлази живот
док пролази поред нас,
без погледа,
без додира,
без једног јединог тренутка
који бисмо могли заувек да сачувамо.
Хоће ли нам се једном
смиловати време,
па укрстити путеве
који су се толико дуго мимоилазили?
Да ти још једном
украдем загрљај.
Онај у коме престају питања,
у коме се утишају сви немири,
у коме бих,
бар на трен,
нестала од света
и мирно заспала.
