Дан: 7. фебруар 2026.

LJUBAV – Snežana Popović

LJUBAV

Čokoladu, ružu on joj dade
Te je sad i prositi on stade
Na Dan Zaljubljenih se ta veza
Uz čašu vina prstenom sveza.

Za drugim stolom vidim vino
I to Metohijsko crveno
Od oca i sina, posle rata
Sada ovde stoji kraj vrata
I o stradanju, ljubavi priča
Metohijsku Toskanu veliča.

Za trećim stolom vidim i župu
Župljanka i pitko vino belo
Za uspeh, za društvo baš veselo
Diplomirala je devojka mlada
Roditelji, svi su srećni sada.

Sećam se kako kad moja ćerka
Pobedila i diplomirala
Otvorila se i flaša vina
Godinama stara imovina
Za ovu priliku i čuvana.

Ima nešto čega ovde nema
Vinarija ne ume da sprema
Vino jeste, al’ vino i nije
Zavisi u kom se oku vije.

U oltar se ka’ vino unosi
Iz njeg’ se ka’ svetinja iznosi
Zajedno sa hlebom belim
Kao dar prima se bićem celim.

Nema veće ljubavi od Hrista
Nema veće žrtve od tog krsta
Neka bude jednom u stihove
Novo vino, u nove mehove
Besmrtna mladost i Hristova radost.

(C) Snežana Popović

Kategorija: Odrasli pesnici

Вино као живот – Драгица Трајковић


Вино као живот

Ој лозо винова међу изданцима живота
рађаш се изнова и изнова дишеш
у вечни живот настањена
Богородна винаријо Богом дана
крепиш душу, срећом саткана.

И кап што потече
оснажи тело радошћу новом
на том путу се срећу разум,
душа и тело.

На св. Трифуна лоза се сече
да рађа, буја и бриди љубав
никада не пече
она се са свих страна види!

Љубав животу даје моћ
и снагу из капи вина што теку
ој лозо винова
напоји душу меку.

Бујаће лоза и живот вечни
и љубав што се из ње рађа
на св. Трифуна се увек сече
и срце радост погађа.

Та кап живота вредна
из зрна дарове носи
и једна чежња чедна
вековима радост доноси.
Настави са читањем “Вино као живот – Драгица Трајковић”

Ти и ја – Данијела Јевремовић


Ти и ја

Твоја рука ми треба
и твој додир изненадни,
да ме окрзне твој поглед
у пролазу
и твој смех у безизлазу,
па да полетим ко птица
сломљених крила
до сна и бескраја
и недокучивог зрна
људског постојања.
Да се ко немир уселим
у твоје тамне зенице
и као ватра разгорим
утихле и покисле снове,
заруменим зоре
и распламсам страсти.
Да ми уз чашу црног вина
шапнеш две, три речи благе
па да их утиснем у сећање
да ме чувају од свакодневице.
Да се распе јато звезда
по хаљини боје меда
и зашуште по њој цветови златни
ко у пољу сунцокрети.
У смирај дана
само желим да сам жена
са расутом косом
на твом рамену
као месечина изнад мора
као плима и осека
као ти и ја
овде и сада.

Настави са читањем “Ти и ја – Данијела Јевремовић”

GUSTUS AMORIS – Ана Гленџа


Усне су ти зрели гроздови пред брање,

дах ти разноси листове виноградом.

Предајеш се, као зрно пред гажење

које у овом плесу налази свој дом.




Поглед твој, разоткрива ми тајне старе – 

тајне које године не могу да покваре,

о слаткоћи што се гнијезди у чаши вина,

о гутљају у којем сакрила се истина.




Цакле се очи, као празни кристал поред нас,

румене се образи пошто испили су свој спас,

преплићу се прсти као гране винове лозе,

поред истине, љубав једно у другом налазе.

Тражим да се казне- Нина Симић

      ТРАЖИМ  ДА  СЕ  КАЗНЕ

 

Како је било лепо писати писмо.

      И добити, шушкаво и мирисно.

      Ко је измислио мејлове

Тражим да се казни.

Писмо се могло  чувати у кутији

Везано машницом

И за следећу генерацију.

Могли су и унуци да читају.

Љубавна, из заробљеништва,

Са путовања, из далека,

Округла слова и поштанске марке.

Тражим да се казни

Ко је то укинуо.

Разгледнице, које су путовале

Дуже некад од оног ко их је послао,

Али су се могле држати

На креденцу месецима.

Од  детета са екскурзије

А сад  „мобилни претплатник

Није доступан.“

Честитке за Нову годину

Руком писане, красна слова,

А сад „блокирај  овај контакт“.

Могле су се извадити

И после много година

И писма и разгледнице и честитке

Мирисати, привити на груди,

Држати у рукама.

Немају ту душу мејлови

Ни поруке на виберу.

Ко их је  измислио

Драж нам је одузео.

 

Нина Симић

Бунар – Нина Симић

БУНАР

Нигде није било такве воде

Као на нашем бунару,

  Поред старих борова.

  Кад извучем кофу

И захватим плеханим лончетом

Мало се испљускам по врату,

Седим на пању и гледам кошнице

Пчеле около бунара пију воду

Капија отворена

Сваки ратар или дрвосеча

Може да сврати да се напије  и наточи.

Стоји још тај бунар

Обновио га нови власник

Али и оградио

Снимају камере и укључују се аларми

И нико више не пије воду са њега.

E H O

Sa planine svete proderah se glasno
na pogani živalj bezbožan i truo
da se vapaj krotkih svetom čuje jasno
al’ eho se vrati nerazuman, tmuo

Što pade tišina na pleme nam gluho
zar glad nas ne uči što razum ne znade
da l’ poljima niče trulo seme suho
da gladnima tanku koru hleba dade

Sada zemlja stenje pod teretom greha
pusto polje naše oganj pratnje guta
ukorenjen mržnjom a ne salvom smeha
izgubljeni eho mutnom vodom luta

Do poslednjeg daha u sebi sad žalim
što ne viknuh jače snažnije i grublje
da planine svete rečju ja zapalim
da probudim ljudima čovekoljublje.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
07.02.2026g.

ТРАЖИМО ПОКАЈАЊЕ

Нема више оне љепоте којa нас изњедри
И земље што нас отхрани тврда, ал чиста,
Занијемиле птице, мали црвчци не свирају,
Претопла им љета, ужарено сунце не блиста,

Већ пече све јаче, све је мање љетних киша
Зато јесен сива плави и пустош оставља свуда,
А зимски сметови прекрише градове и села
Дубоки и страшни, мегалополиси, гле чуда

Заробљени, док немоћни умиру од студени,
Ето, послије много година зима показа зубе
Глобално отопљавање, какав лет ка безумљу,
Мене ријечи нису обмануле, знала сам губе

Разни теоретичари што тјераше у бездан
Њихових тврдњи против Божије промисли,
Све то бјеше бесмисао која збуњује душу,
Док они који владају свијетом несувисли

Огрезли у пакленој перверзији и неморалу
Послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова невина крв,
А они су се радовали мирису црвене лале,

Нису имали времена, ни снаге да одрасту
Од проклетника бијесних са острва страве,
Ужасних моћника отуђених од себе самих
И од праведника што траже путеве праве

Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
отрова и бола, и поганог разврата и блуда
ни пупољка цвјетног да вирне кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда

И такви демони на нас слаше бомбардере,
Преврнуше свету земљу, замутише воде
Отеше малену Милицу и хиљаде живота
Нећемо грешницима опростити Господе?