Добродошли!
Као мога ја
без тебе не зна
ни како да се радује,
ни како да заплаче.
Кап мога ја
тихо тече као река
у себи носи цветање
и мирис твоје љубави.
Кап мога ја
увек је спремно,
да умре од чежње
и оживи у твом погледу.
Кап мога ја
више не жели да чека,
хоће да се склони
у твој загрљај
и тамо остане.
Песма се рађа
у тишини срца,
кад сузе проговоре
без гласа.
Кад бол постане светлост,
кад радост научи да ћути,
тад се у души
запали искра.
Из једне мисли,
из једне молитве,
никне стих
као цвет из камена.
И онда пишеш
не главом,
већ душом,
и песма постане ти.
Ружо, ружице
лепото,дивото
семе красно
и прекрасна бојо
замириши ми срце
лепотом твојом
о’ како ћу ружо
ја без тебе….
кад душа моја
крене далеко
семе да ми је
из душе да никне
мирисом замирише
и ружа почне да дише,
да ме прати и кад ме нема,
да у тишини остане траг,
јер где је љубав
та ружа вечно цвета,
и смрт јој ништа не може.
Све ваше
нека буде
у љубави,
јер без ње
реч је празна,
дело немо.
Нека корак
не жури мимо душе,
нека рука
не узме више
него што може да благослови.
У љубави
и терет постаје лак,
и ноћ се учи светлости,
а човек
смирењу.
ЦРВЕНО ВИНО
Ако љубиш, љубав нек буде црвено вино,
опиј се и пусти страст да те води
и преузме власт у теби.
Нека вино буде молитва усана,
и тиха ватра што срце буди,
у свакој капи по једна рана
и једна радост да се опросте људи.
Нека вино памти шта ми ћутимо,
и каже ноћи оно што не смем,
да с њим се ломим, да с њим се мутим,
ал’ чисте душе ујутру да устанем.
Страх
спусти завесе.
Ја
их не померам.
Страх
позове ивицу.
Ја
останем.
Страх
љуља тишину.
Ја
дишем.
Страх
говори истину.
Ја
ћутим
и живим.
Како је лепо
имати исти крој срца
и веровати у љубав и срећу
што тихо светлуца у твом и мом оку.
Како је лепо
делити срце на двоје, троје и још више,
па из прикрајка учити да волиш,
да би ти срце порасло до самога неба.
Како је лепо
научити себе изнова
и разумети да није ништа лако
у животу који стално поставља замке.
Како је лепо
никад не одустати од себе
и снагом љубави и доброте
стати у одбрану човека.
Запис моје душе
мора да ћути,
да пребира по лажима
тражећи мрвицу истине
која ће се скрасити
крај мог срца.
Запис моје душе
разапет је
између онога што јесам
и онога што сам се бојала да признам.
Запис моје душе
лута, кривуда
не зна шта је теже
признати истину
или слагати
сопствени мир.
А ја тако сигурна
у част својих емоција,
да понекад осетим
како ми разум
клизне у бездан.
Има ли у твојој души
бар мало светла,
осим цинизма у речи
и вечите потребе
да поквариш све
што срцу припада?
Има ли још жеље
трептаја страха,
или тихог марша
истине што лаже
јер се боји
да прозбори?
Има ли нечег
што је у теби
криво никло,
па сада тихо
моли да се исправи?
Међу длановима
грејем самоћу,
покривам очи
и играм се жмурке.
Стежем тугу
да јој очи поплаве
берем љубичице
и стављам их у недра.
Летим по небу
и скупљам жеље,
цртам дугу
што ми се у рукама игра.
Међу длановима
чувам звечку
и правим се
да сам дете.