Категорија: Zdravka Pap

Ја не идем путем
који стазу има
живот у себи мењам.

Љубити исто
нисам знала
само другачије
смејала сам се свему
за чим су плакали они.

За мене је небо
море плаво са звездама
које светлуцају по води.

За мене је сунце
киша која добује
по души тужној.

За мене је гром
из ведра неба
добра вила
деци која
поклоне дели.

У долини мира
станује душа
са пуно немира.

Мисли моје
ноћи се боје
нећу да сањам
хоћу да живим
са птицама да летим.

Таласи да ме носе
срце да сунце обасја
и покажем Богу
како је чисто.

Све ноћи за леђа да бацим
са светлошћу да се дружим
време нећу,да губим
остало је још мало!?

Ако желиш
Да будеш птица
Полети душом
И нећеш пасти

Ако желиш
Да љубиш и грлиш
Подели срце на двоје

Ако желиш
У љубави да цветаш
Заливај срце срећом

Ако желиш
Да лечиш и тешиш
Насмеј се сузом

Ако желиш
Да живиш у бајци
Измисли нас за почетак!?

У погледу
кајање и туга
и нема наде.

У погледу
нема сјаја,
мир и тишина.

У погледу
истина и лаж
немају краја.

У погледу
ноћ и тама,
светлост и душа.

Бременита душа
и мелодија срца
болују и певају
о истом трошку.

Бременита душа
скида се до пола
и плива у лажима
претрпљеног бола.

Бременита душа
тражи пристаниште
да истера из срца
оно што јој смета.

Бременита душа
иде испред људи
и захвата успомене
са кашиком пуном меда.

Никад боље
и никад горе,
све у лажи
ништа у истини.

Летиш од немила
до недрага
и тражиш осмех
који ће те сачувати
од увреда и злобе.

Луташ повређен
у разлици која плаче
и не умеш да се снађеш
да си здрав и жив.

Саткана од оног
теби непознатог
и даље се чудиш
како издржиш
сам у себи.

Мене је косом
Косила тишина
И узела под своје
и радила шта хоће

Мене је косом
Косила тишина
и скидала се гола
и чекала срећу

Мене је косом
Косила тишина
И крпила тугу
Сузом из ока

Мене је косом
Косила тишина
И знала је
Да је oна
За све крива..!?

Међу длановима
грејем самоћу,
покривам очи
и играм се жмурке.

Стежем тугу,
очи да јој поплаве
берем љубичице
и стављам их у њедра.

Летим по небу
и скупљам жеље
цртам дугу
и рукама играм.

Међу длановима
чувам звечку
и правим се
да сам дете.

Жеђ је моја
опака и врела,
и сита и гладна,
у срцу искрености.

У борби за живот
све је наопако,
у грабежу који те тера,
да прескочиш савест.

У жеђи опстанка
треба ти искрена душа
која ће угасити немир
и певати у надахнућу.

Жеђ је самосвесна
и није ни мало лако,
у њој је пресушило
све оно што желиш.

Затреперим често
ко јасика на ветру,
умрем по сто пута
и поново се родим,
и све испочетка,
трчим по глави,
журим да живим
и бојим се да нећу стићи,
бриге да решим,
погледам у сунце
и оно се љути,
пусти све крају,
немој да журиш
у кошуљи од свиле
-напољу је хладно.