Добродошли!
Немој да се жалиш,
Бог све чује
и кад ћутиш,
он те разуме.
Попни се на прсте,
испружи руке,
помоли се тихо
из дубине душе.
Што те боли
њему предај
што те радује
са њим дели.
Живот час спушта,
час подиже,
али те никад
самог не оставља.
Немој да се љутиш
кад не разумеш,
сваки корак
има свој разлог.
Што из срца даш,
то ти се врати:
мир, светлост
и благослов.
Шапат по кожи
као да ми прича
да срећа уме
тихо да дође.
Шапат по кожи
не уме да крије
да још верује
у бајке и снове.
Шапат по кожи
нежно се спушта
и својим додиром
говори колико вредиш.
Шапат по кожи
милује ти душу,
као да љубав
зна где треба
да пронађе срце.
Tvojom lepotom
zagolicah maštu
na nebu i zemlji.
Tvojom lepotom
poljubih usne
i probudih strasti.
Tvojom lepotom
zaustavih suze
i nasmejah lice.
Tvojom lepotom
pronađoh ljubav
koju sam čekala.
Povedi me tamo
gde ću postati tvoja,
u srce tvoje koje će kucati
za nas oboje.
Povedi me tamo
gde se ćutanje razume,
gde jedan pogled
vredi više od hiljadu reči.
Povedi me tamo
gde se dani ne broje,
već ljubav raste
kao svetlost na prozoru.
I ne puštaj mi ruku,
dok nas vreme tiho prati,
jedino kraj tebe
znam gde pripadam.
Мртва су ми слова у души,
узвик трепери у жељи,
питање_где си?
Нећу и не могу да те оставим,
нећу да кукам ни да наричем,
нећу да те питам за срећу
јер знам,без мене је тиха.
У магли назирем твоје очи,
као да ме још увек дозиваш,
а ја без гласа стојим.
Само ми недостају слова
да склопим твоје име-
и да те вратим из тишине.
Ником ништа нисам веровала
сама сам себе изгубила
у нежности душе која је волела
и бирала да у љубави живи.
Сад сам спремна да одлетим
и нестанем у срцу слободе
које тражи да га чувам
и да верујем-победићу.
Сама себе више не познајем,
сваки дан је неко ново лице,
далеко од оног што срце жели
и што душа тражи да учиним.
Ал’ негде дубоко, тиха искра,
чува моје право име,
и води ме кроз таму и тишину
до светлости где опет постојим.
Као мога ја
без тебе не зна
ни како да се радује,
ни како да заплаче.
Кап мога ја
тихо тече као река
у себи носи цветање
и мирис твоје љубави.
Кап мога ја
увек је спремно,
да умре од чежње
и оживи у твом погледу.
Кап мога ја
више не жели да чека,
хоће да се склони
у твој загрљај
и тамо остане.
Песма се рађа
у тишини срца,
кад сузе проговоре
без гласа.
Кад бол постане светлост,
кад радост научи да ћути,
тад се у души
запали искра.
Из једне мисли,
из једне молитве,
никне стих
као цвет из камена.
И онда пишеш
не главом,
већ душом,
и песма постане ти.
Ружо, ружице
лепото,дивото
семе красно
и прекрасна бојо
замириши ми срце
лепотом твојом
о’ како ћу ружо
ја без тебе….
кад душа моја
крене далеко
семе да ми је
из душе да никне
мирисом замирише
и ружа почне да дише,
да ме прати и кад ме нема,
да у тишини остане траг,
јер где је љубав
та ружа вечно цвета,
и смрт јој ништа не може.
Све ваше
нека буде
у љубави,
јер без ње
реч је празна,
дело немо.
Нека корак
не жури мимо душе,
нека рука
не узме више
него што може да благослови.
У љубави
и терет постаје лак,
и ноћ се учи светлости,
а човек
смирењу.