Добродошли!
Успаваћу жеље обојене кишом
Потопити бриге да ми мирно спаваш
И бићу ти нада кад те мучи туга
И бројаћу искре у твојим очима
Обрисаћу сузе сјајем ока
И постаћу мета злобних људи
Да ми нећеш никад оздравити
И да ћу те излечити заборавом
Затроваћу речи и нећу те оставити
И донети радост на крилима ветра
И исплести жеље од јесењег цвећа
Да ти ране пропевају и замладе!!!
Све се свело на:
ко шта има
толико и вреди.
Нигде душе,
Нигде вере.
Сам се смејеш,
плачеш и певаш,
и ни са ким не желиш
да се дружиш.
Изградио себи
олтар среће,
па се бојиш
да га делиш.
Помоли се
и спаси се
од самоће,
која не зна
и не уме
да прича.
Молила сам сунце
да прескочи зору
и да постанем лила,
да горим за љубав,
и сијам у жељи,
и живим за срећу.
Још ти се чудим
и стално се питам,
како твоје срце
без мог куца,
кад је љубав
умрла у теби.
И сад ћутиш
и сам себе тешиш:
да си погрешио
кад си пожелео
више од сунца.
Недостајеш, причо,
у гранама ветра,
накапана сузом,
испричана жељом,
осушена сунцем,
награђена речју,
испевана стихом
и послата од Бога.
Жеље да се споје
и заплешу у души.
Саткана од боли,
у којој се патња
преврће у гробу
и не може више
да издржи сама.
У којој је тишина
потекла од лажи
и језика оштрог,
и све у мени
претвара у казну.
Ја ходам
по сенци твојој
и сваку стопу
твоју пратим.
Ја се у сенци
твојој кријем,
бојим се да те
не уплашим.
Ти си сенка
и злато моје,
по сунцу
те ваљам.
Сенке наше
скривене иза облака
почињу да светле.
Ти си моја
суза и лек,
и тајна и грех,
и ружа у срцу,
и радост у оку.
Ти си моја
бајка у пољупцу
и страст на уснама,
и рука око врата.
По
Ти си моја
мелодија у стиху
и пречица до сна,
љубав која игра.
Ти си моја
љубичица у трави,
лептир шарених крила
и загрљај који се са
сунцем рађа.
У срећи која жури
никад не дочекаш крај
и сазнаш истину и лаж.
Трепериш у души
и срце хоће да искочи,
кад ти кажу да ти мало фали.
И никад не научиш
да чекаш и ћутиш,
а увек негде журиш.
У сузи пронађеш
све што ти треба,
и радост и срећу.
И никад ти није доста,
и никад ти не падне на памет
да је искреност опасна и ретка.
Просветли
онај део мене
који не зна
где припада.
Отерај
ђаволе мисли
и закопчај срце,
нек остане мало
радости и среће.
Не зови ме
да те лечим,
морам излечити себе
од бола, туге и патње,
што си донео у моје срце.
Не питај ме
да ли те волим,
кад видиш да сваку твоју
црту лица упијам у себе и
твојим осмехом будим сунце.
Неко те разуме,
иако ти не зна име,
иако за тебе никад
није чуо и не зна за
твоју животну причу.
Неко те не разуме,
иако су му дао срце,
иако за њега живиш,
иако си му пријатељ,
иако знаш како дише.
Неко те разуме
и неко те не разуме,
идеш својим путем
и сањаш своје снове
и није те брига
шта други мисли
о томе коме се твоја
душа свиђа.
Кад ми дођеш,
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.
И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.
Загреби по души
ко пуповац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.
И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети,
како моја душа
вене усамљена.