Категорија: Zdravka Pap

Мртва су ми слова у души,
узвик трепери у жељи,
питање_где си?

Нећу и не могу да те оставим,
нећу да кукам ни да наричем,
нећу да те питам за срећу
јер знам,без мене је тиха.

У магли назирем твоје очи,
као да ме још увек дозиваш,
а ја без гласа стојим.

Само ми недостају слова
да склопим твоје име-
и да те вратим из тишине.

Ником ништа нисам веровала
сама сам себе изгубила
у нежности душе која је волела
и бирала да у љубави живи.

Сад сам спремна да одлетим
и нестанем у срцу слободе
које тражи да га чувам
и да верујем-победићу.

Сама себе више не познајем,
сваки дан је неко ново лице,
далеко од оног што срце жели
и што душа тражи да учиним.

Ал’ негде дубоко, тиха искра,
чува моје право име,
и води ме кроз таму и тишину
до светлости где опет постојим.

Као мога ја
без тебе не зна
ни како да се радује,
ни како да заплаче.

Кап мога ја
тихо тече као река
у себи носи цветање
и мирис твоје љубави.

Кап мога ја
увек је спремно,
да умре од чежње
и оживи у твом погледу.

Кап мога ја
више не жели да чека,
хоће да се склони
у твој загрљај
и тамо остане.

Песма се рађа
у тишини срца,
кад сузе проговоре
без гласа.

Кад бол постане светлост,
кад радост научи да ћути,
тад се у души
запали искра.

Из једне мисли,
из једне молитве,
никне стих
као цвет из камена.

И онда пишеш
не главом,
већ душом,
и песма постане ти.

Ружо, ружице
лепото,дивото
семе красно
и прекрасна бојо
замириши ми срце
лепотом твојом
о’ како ћу ружо
ја без тебе….
кад душа моја
крене далеко
семе да ми је
из душе да никне
мирисом замирише
и ружа почне да дише,

да ме прати и кад ме нема,
да у тишини остане траг,
јер где је љубав
та ружа вечно цвета,
и смрт јој ништа не може.

Све ваше
нека буде
у љубави,
јер без ње
реч је празна,
дело немо.

Нека корак
не жури мимо душе,
нека рука
не узме више
него што може да благослови.

У љубави
и терет постаје лак,
и ноћ се учи светлости,
а човек
смирењу.

Страх
спусти завесе.

Ја
их не померам.

Страх
позове ивицу.

Ја
останем.

Страх
љуља тишину.

Ја
дишем.

Страх
говори истину.

Ја
ћутим
и живим.

Како је лепо
имати исти крој срца
и веровати у љубав и срећу
што тихо светлуца у твом и мом оку.

Како је лепо
делити срце на двоје, троје и још више,
па из прикрајка учити да волиш,
да би ти срце порасло до самога неба.

Како је лепо
научити себе изнова
и разумети да није ништа лако
у животу који стално поставља замке.

Како је лепо
никад не одустати од себе
и снагом љубави и доброте
стати у одбрану човека.

Запис моје душе
мора да ћути,
да пребира по лажима
тражећи мрвицу истине
која ће се скрасити
крај мог срца.

Запис моје душе
разапет је
између онога што јесам
и онога што сам се бојала да признам.

Запис моје душе
лута, кривуда
не зна шта је теже
признати истину
или слагати
сопствени мир.

А ја тако сигурна
у част својих емоција,
да понекад осетим
како ми разум
клизне у бездан.