Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!
Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!
Знам ти све “три сестре”, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Исидору, која хрлу Јесењину,
Ермитаж што блиста у златној сјајноћи.
Знам ти белу гарду у врећи без рога,
пуцањ с Ауроре у свитању зора
и “Цркву на крви”, због распетог бога!
Знам за тугу нему скамењног двора.
Знам ти тајге, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!
(Прочитано: 7 пута, 7 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.268.722 пута)