Šta god da se desi –
U sreći ili nesreći,
U slavlju ili tuzi,
U radosti ili žalosti –
Ne daj na brata!
Ne daj na svoje,
Jer ne znaš
Šta nose na duši,
Šta kriju u srcu,
Jer nisi u njihovim cipelama.
Oni znaju zbog čega nose svoj krst
Kao što i ti nosiš svoj,
Koji, neretko, nije lagan.
Često je težak, najteži –
Poput najveće stene.
Veliki je –
Poput najveće planine.
Gorak je –
Poput pelina.
Svoju čašu žuči
Svi katkad pijemo.
I, zato –
Ne daj na brata!
Ne daj na bližnjega svog!
Nisi kadar da sudiš bilo kome,
Jer, ti nisi Bog!
On je gore
I na njega drugima pokazuj prstom,
I to onda kada se na pravdu pozivaš,
Kada mu u tišini molitve šalješ –
One iskrene,
One čiste,
Za bližnje svoje,
Za svoju sestru,
Za svoga brata!
Svako bira svoj put
I zna zašto je baš njega izabrao.
Možda je nekad bio i pogrešan,
Ali, to su odluke –
Koje moramo prihvatiti,
Koje moramo poštovati,
Sa kojima se pomiriti moramo.
Ne daj na svoju krv,
Ne daj na brata i sestru,
Jer vi ste jedno –
Od iste majke,
Od istog oca.
Bez njih
Nećeš biti ni
Srećniji, niti
Spokojniji.
Naprotiv.
Gola smo sirotinja,
Gladni ljudskosti
I svega što nas čini
Poput najlepšeg anđela, tvoja duša leti;
Na visinama, ka nebu, iznad samih oblaka.
Čak i preko mora, okeana, pustinja i goleti,
Nakon svih tvojih poraza, pobeda i bitaka!
Iako je telo umorno, duša je uvek radosna,
I ništa je u namerama pokolebati ne može.
U tom svom letu, ona je nimalo zla i pakosna,
Dok se njena putovanja neprestano množe!
Iako je biće usporilo, duša ubrzava svoj hod;
Ona ne poznaje klonuće i uvek stremi ka sreći.
Čak i kada napusti telo i ovozemaljski brod,
Raduje se novom letu, većim plamenom goreći!
U svojoj besmrtnosti, ona zauvek ostaje večna,
Jer sve, poput jave i sna, dođe i najzad prođe.
Ali, ne i duša. Ona ista, bezgranična i čelična ‒
Utkana u ove zvezde, plavo nebo i nebeske lađe!
Gledam u daljinu, na ovom otvorenom moru,
Zamišljen, jer je u glavi pregršt nekih misli.
Dok je voda nalik nekom mastilu i mramoru,
Srce u seti skita, iako su dušu i telo bolovi stisli.
Nakon tebe mi je ostalo samo jedno sećanje,
I sva lepa mesta na kojima smo zajedno kisli,
Gde smo ljubili jedno drugo, dajući obećanje;
Ono obećanje, koje osta samo deo ovih misli!
Prebrzo smo potrošili sve ono u šta smo se kleli,
Iako smo mislili da imamo ljubavi za dva života.
Venac naših nada i strasti prerano smo raspleli,
Dok sa brodovima odlaze svi naši snovi i divota.
More boje mastila, pozdravi mi najdražu moju,
I na svojim talasima joj prenesi setne reči moje,
Jer još uvek maštam i nadam se samo njoj,
Tom mirisnom i radosnom životu, udvoje!
Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.
У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.
Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?
Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!
У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,
Saša Milivojev, Intervju, Ekspres Magazin, o5.06.2024. Objavio Srećko Milovanovič
Književnik Saša Milivojev, autor romana “Dečak iz Žute kuće“, čiji su literarni radovi prevedeni na dvadesetak jezika, vraća se na srpsku književnu scenu posle više od decenije, kako sam kaže, “izuzetnog stvaralačkog lutanja“.
Milivojev se vraća sa novom zbirkom poezije “Svetski bol“, koja predstavlja kreaciju na tri jezika – srpskom, arapskom i engleskom.
Autor je proveo godine po svetu stvarajući ovu zbirku, istražujući duboke emocionalne i egzistencijalne teme kroz svoje lično iskustvo, ali i kroz širi društveni kontekst. Recenzije za ovu zbirku napisali su profesor emeritus dr Rade Božović, nekadašnji dekan Filološkog fakulteta, i profesor dr Mila Alečković, čuveni stručnjak iz oblasti psihijatrije i psihologije.
U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Saša Milivojev otkriva detalje tematike knjige “Svetski bol“, priča o svom stvaralaštvu i putovanjima po svetu i otkriva da li ga je svet današnjice promenio.
Kako biste okarakterisali novu zbirku poezije “Svetski bol“?
“Iako je depresivna, strašna, teška, horor priča, nadam se da će čitaoci pronaći svoje mesto u ovim stihovima, da će ih emotivno pogoditi i inspirisati da razmišljaju o širim društvenim i filozofskim pitanjima, da razmišljaju o tome šta svako od nas može da uradi da promenimo svet u kakvom živimo. ’Svetski bol’ je delo koje teži da poveže ljude i da podstakne dijalog o univerzalnim temama koje nas sve dotiču, bez obzira na naše različite životne okolnosti. Želim da ’Svetski bol’ bude iskustvo koje će ostaviti trajni utisak i inspirisati ljude da sagledaju svet iz različitih perspektiva.“
Zašto je naslov knjige “Svetski bol“?
“Ne samo zato što je svetski bol bitna tema u istoriji književnosti, moja prijateljica pokojna Isidora Bjelica govorila mi je da i ona i ja bolujemo od veltšmerca, i da tu leka nema. Pošto je u mojoj percepciji sveta – svet ravnodušan prema svetu ovakav kakav zaista jeste: užasan, i lep i odvratan, i divan i jadan, i okrutan, zloban, ljudima treba servirati sve te slike užasnog sveta, u nadi da ćemo posmatranjem takvih slika poželeti nešto da promenimo, da postanemo bolji ljudi. To je način da se izazove empatija i saosećanje prema svim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke. Pojam Weltschmerz označava osećaj melanholije i tuge koji proizilazi iz svesti o nesavršenostima sveta i nespojivosti između stvarnosti i idealizma. Naslov ’Svetski bol’ reflektuje osećaj duboke patnje i razočaranja zbog stanja sveta. Ukazuje na dubinu emocionalnog iskustva koje čitaoci mogu očekivati u knjizi. ’Svetski bol’ sugeriše na teme koje se tiču trauma. Moja poezija nije samo lični vapaj, lični bol, nego kolektivni, vapaj svih ljudi na planeti koji osećaju žalost, bespomoćnost i bes zbog nepravde ili patnje koju svet doživljava. Koncept ’Svetskog bola’ podseća nas na našu međusobnu povezanost i odgovornost prema drugima te na važnost solidarnosti i aktivnog angažmana u rešavanju problema koji utiču na ljude širom sveta. Ovo je univerzalni čovečanski ep o stradanjima ljudi.“
Kad se malo istraži o čemu govori Vaša knjiga, nailazi se na stravične prizore. Zašto ste imali potrebu da pišete poeziju o takvim ljudskim patnjama, stradanjima, o jezivim monstruoznim ratnim zločinima?
“Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost, nego da bude pošten svedok vremena. Lako je pisati o divnoj prirodi, o šumu mora, o pticama na grani, o bajkovitim plažama i ljubičicama, ali… Život nije bajka. Ako prećutkujemo stravične zločine, oni će se u budućnosti ponavljati. Kao pesnik, osećam se dužnim da istražim i izrazim stvarnost onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja ili izbegavanja onih delova koji su bolni ili neprijatni. Moja poezija nije samo refleksija stvarnosti, već i poziv na akciju – poziv na saosećanje, razumevanje i angažovanje u stvaranju boljeg sveta za sve nas.“
Saša Milivojev – SVETSKI BOL
O kojim ratovima je tačno reč i da li su slike u Vašoj poeziji inspirisane istinitim događajima?
“Naravno, sve je istina, ništa nisam izmišljao, nije reč o fikciji, ideje sam crpio direktno iz optužnica Tužilaštva za ratne zločine i iz policijskih izveštaja, i te užasne slike, opise zločina, pretočio u stihove. Do detalja sam opisao zločine u Internatu u Gnjilanu, posledice upotrebe hemijskog oružja u Siriji, i kako deca u Jemenu umiru od gladi. Smatram da je važno da se ovi užasni događaji ne zaborave i da se o njima govori kako bi se osvetlile tamne strane ljudske prirode i podstakao dijalog o njihovim uzrocima i posledicama. Sigurno ću napisati i stihove o genocidu u Palestini. To je moja moralna obaveza, u Srebrenici nije bilo genocida, pravi genocid je ovo što se danas dešava u Gazi, 7000 mrtve dece!“
Stradanje i bol obeležili su i Vaš roman “Dečak iz Žute kuće“. Kako upoređujete jugoslovenske ratove i trenutna svetska dešavanja? Da li pesnici mogu nešto da promene?
“To što je preživeo srpski narod – nije nijedan drugi na planeti. Žuta kuća je po meni najstravičniji zločin koji se dogodio u istoriji čovečanstva. Pred očima celog sveta, više od 2000 nestalih ljudi, civila, kojima su vađeni organi! Odrana koža srpske dece letela je po celom svetu. Sa tim patnjama ništa nije uporedivo, tu je kraj, nema dalje. A kao što su jugoslovenski ratovi ostavili duboke ožiljke na društvo i pojedince, tako i trenutni svetski sukobi ostavljaju dugotrajne posledice, uključujući traumu, podeljena društva, nestabilnost, gubitak identiteta i kulturno nasleđe. Tu bi trebalo tražiti i pesničku inspiraciju. Pesnici mogu zagovarati mir, pomirenje i toleranciju kao odgovor na sukobe i nasilje. Njihove pesme mogu biti poziv na solidarnost, razumevanje i dijalog kao put ka izgradnji trajnog mira. Pesnici mogu izraziti saosećanje sa žrtvama sukoba i podići svest o njihovim patnjama kako bi inspirisali druge da se angažuju u pružanju pomoći i podršci. Pesnici podstiču empatiju i razumevanje među ljudima.“
Šta je za Vas smisao pesništva?
“Za mene, smisao pesništva leži u sposobnosti da se izraze duboke emocije, misli i iskustva na način koji nadilazi običan govor. Pesništvo nije samo umetnost izražavanja, već i put ka istini. Pesništvo je način da se uhvati suština ljudskog postojanja, da se istraži dubina duše i da se izraze kompleksne ideje kroz lepotu jezika i forme. Pesništvo je kao ogledalo koje odražava suštinske aspekte ljudskog iskustva i podstiče nas da dublje razmišljamo o svetu i sebi. Pesnik se bavi suštinom, tražeći odgovore na pitanja koja nas sve tište. Pesništvo je ontološka potraga, putovanje kroz kosmos ljudskog iskustva, gde stihovi postaju egzistencijalni testamenti. Ono što se kroz pesništvo otkriva nije samo fenomenološka slika sveta, već i transcendentna harmonija između duha i stvarnosti. Kao pesnik, preispitujem ontološke paradigme, zagledam se u ambis svetlosti i tame, tražeći smisao u tom kretanju. Pesništvo se može shvatiti kao hermeneutički proces, gde svaka reč postaje simbol, a svaki stih postaje hermeneutički ključ. Pesnik tumači simbole ljudskog postojanja, dešifrujući duboke strukture uma i srca. Kroz dijalektiku pesničke forme, istražujem pitanja postojanja, smisla i transcendencije, pokušavajući da osvetlim puteve ka unutrašnjoj i spoljašnjoj istini. Pesništvo, u svojoj suštini, može se smatrati kreativnim činom metafizičke refleksije. Kroz ritam, metafore i simbole, pesnik ulazi u duboke dubine ljudske duše, istražujući temeljne aspekte postojanja. Svaka pesma postaje arhetipski pečat koji otkriva slojeve kolektivne svesti i podsvesnog uma. Pesništvo je konstantna dijalektika između suprotnosti – svetlosti i tame, ljubavi i bola, života i smrti. Pesnik je ontološki istraživač koji se hrabro suočava sa paradoksima postojanja, pokušavajući da razume beskonačnu složenost ljudske egzistencije. U krajnjem, pesništvo postaje ritual transformacije, gde reči postaju alhemija duše, pretvarajući patnju u lepotu, bol u nadu i tugu u transcendenciju. Kroz pesnički čin, težimo da dosegnemo esenciju ljudskog iskustva i da otkrijemo duboku povezanost između pojedinca i univerzuma.“
Kako postati uspešan pisac, pesnik?
“Da biste bili dobar pisac, dobar pesnik, morate pre svega biti dobar human čovek, to je prva lekcija. Što se tiče postizanja uspeha kao pisac ili pesnik, mislim da je to kombinacija talenta, predanosti i vežbanja. I biti za to rođen. Biti uspešan pisac zahteva ne samo kreativnost i inspiraciju, već i upornost, rad i posvećenost zanatu. Na poeziji pesnik mora mukotrpno da radi, krvavo, da brusi, da kroji i prekraja do besvesti, i uvek može bolje, a ne da odmah objavljuje sve što nalupeta. Na nekim pesmama sam radio više meseci. Važno je neprestano učiti, čitati, istraživati različite stilove i tehnike pisanja, kao i aktivno raditi na unapređivanju svog zanata. Takođe, važno je biti otvoren za povratne informacije i konstruktivnu kritiku, kako bi se stalno napredovalo kao pisac.“
Da li govorite i arapski ili imate prevodioce?
“Ne znam arapski. Moju poeziju na arapski prevodi Iračanin koji dobro zna srpski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta Bashar al Hadla, kom sam zahvalan na saradnji u ovom izdavačkom projektu. Pričam engleski, ali pišem samo na srpskom, moje stihove na engleski maestralno prevodi Ljubica Jentl Tinska, pesnički genije, unuka čuvenog književnika i prevodioca Aleksandra Saše Petrovića. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u stvaranju ovog dela.“
Gde ste sve putovali i da li Vas je svet promenio?
“Jeste, svet me je ipak malo promenio. Putujući, naučio sam da cenim različitost kultura i tradicija. Upoznavanje različitih ljudi i njihovih životnih priča još više mi je otvorilo um i dušu. Svako putovanje bilo je prilika za lični rast i razvoj. Čak i neka ružna iskustva mnogo vrede, na njima se uči. Bio sam u Indiji, Bahreinu, u Nepalu, u Omanu, Maroku, Iranu, Egiptu, Libanu, Jordanu, u Saudijskoj Arabiji… Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata putovao sam u Kuvajt, Katar, Pakistan, Tanzaniju, Azerbejdžan, u Keniju, Tursku, Šri Lanku, Etiopiju, Kazahstan, na Maldive… Obišao sam oko 35 država. Ukupno, svet me promenio na način da sam postao svestan svoje uloge kao građanina globalne zajednice i da cenim raznolikost. Putovanja su me obogatila na mnogo načina i ostavila neizbrisiv trag na mom životnom putu. Ponosan sam na sve što sam naučio i radujem se budućim avanturama koje će mi doneti nova iskustva i spoznaje.“
