Марија Божовић – МОЈ РАКИТА

Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.

И ја сам ти ноћас кô фасада на кући, мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.

Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.

Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви некако најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.

Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.

 

 

°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића

 

Изнад хоризонта  (Песма посвећена Блаженој Ксенији)

Ово ме сунце тако лепо греје
Душа се, тако, смирено смеје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Светло ликује, спомен, једног града,
Хладног, а сјајног Петрограда.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај небо, чуј, птице што поју
Свака нам,  пева  песму своју
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај пупољак, цвет што одважно стоји,
Ничег се, чини ми се, он не боји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај мајку, што се, свом силом бори,
Оца ,што са њом заједно све би да створи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај дете, што се , радосно смеје,
Није му хладно, напољу снег веје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај двоје, што се, под капутом грле,
Једно ка другом, с љубављу, очима хрле
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај мрава, што би, вредно да ради,
Баштована, што своје, замисли сади.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Нађи ме тамо, где се, људи моле,
За све ове људе, што земљом плове
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај реку, море, таласи душу додирују,
Недостижни хоризонти, невидљиви, али умирују.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај луталицу, што се, свом снагом тражи,
Живот му је, ипак, гле, постао дражи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај Божији храм,  и он, изнад хоризонта стоји.
Слави Бога, док човек, све његово, мало и велико броји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

УГАЉ И КРВ – Милица Дрндаревић

Отац је морао попити кафу

То је разумљиво

Али зашто је морао пролити

младу крв дечака који се

случајно нашао у рударском копу.

 

Тако уморан и необријан, црн и неокупан

лупао је главу комадима угља

Сироти дечак ошишан

на кеца

Је плакао тихо, а болно.

 

А отац? Он је потурио белу, гараву шољицу и скупљао крв са детињег чела и образа.

 

Снажно сам ударала оца

песницама и шутирала га у леђа,

грлила дечака,

али моје га руке нису спречиле да умре у мом загрљају.

Отац је морао да попије кафу.

СЛИКА ЖИВОТА – Нађа Симић 

Нагон је воља када свест одлучи

Игра почиње са појавом чари

Нејасна клица јасан облик ствара

Суза срећу на зденцу оствари

 

Почетак је ведрина са доста хладноће

На путу се стиче смисао живота

Притоке чисте реку мисли шире

Снагом и бистрином стиче се лепота

 

Што је река шира снага мање зрачи

Токови мирни дно небом најаве

Слика живота постаје све блеђа

Светла је линија пут до вечне славе

ДЕЛИМ СЕ – Тања Вучићевић

Ја сам киша па сам суша;
топла реч и хладна душа.
Латица сам ал’ и коров,
неком серум, неком отров.

Ја сам жеља па сам страх,
ја сам ватра ал’ и прах.
И слуга сам и краљица;
ја богата сиротица.

Ја сам горе па сам доле,
смејем се док ране боле.
У мени је гласна вика,
а споља је мирна слика.

Ја сам трошак и добитак,
ја сам вода и пламичак.
Делим се на све и ништа;
на станишта и згаришта.

НЕПОГОДА – Тања Вучићевић

 

Под окриљем тмине,
распета у ноћи.
Устрептало бринем
дал’ ће освит доћи.

Пуцкетају наде,
варнице се дижу.
Звиждуци из таме
проламају, стижу.

Дах за дахом, горак,
олује су крепке.
Јасно чујем помрак
муњевите сенке.

Подрхтава стаза,
зарежало куче.
Пуцам од очаја,
невреме док туче.

МОРЕ ТУГЕ – Милица Томић

Савијам се од болова на поду,
пући ће ми срце, починити злочин.
Као да сам на лелујавом броду,
На ивици сам да у Мртво море скочим.

Тргнем се на сваки његов помен,
на трен оживим, али убрзо опет умрем.
Измучена и насукана на морски гребен,
зашто само не потонем и не нестанем?

Све дубље тонем у понор очаја.
Стрепим од поновног сусрета,
а њему као да је страна свака емоција
заувек сам избрисана из његовог живота.

Цркла ја дабогда
кад сам допустила да ми постане све,
мислила да никада неће да ме изда,
да ће заувек држати, сад већ озебле, руке

Пун месец обасјава пучину.
Некада су нам очи баш тако сјале,
присећам се наше љубави, испијам горчину
и бришем сузе да ми лице не би обасјале.

ТАЈНА – Милана Момчиловић

 

Нисмо се срели случајно.
Слушала сам о теби још у раним годинама мог детињства.
И знала сам да ћеш доћи…
Јер и ти си мене познавао.
На дан мог рођења твоја срећа
и моја несрећа
дисале су као једно.
Светлост мог сунца сагорела је
твоју прошлост и сећања
која су ти усне ломила тугом.
Одронила сам своје планине
и попут пса верно те чекам
док настањујеш његове снове
и течеш његовом крвљу.
И онда бивам остављена
у инат својој верности.

ЗАЛУД – Милица Митровић 

Хтједох написати пјесму лијепу,
пјесму која срце блажи.
На моју срећу и љубав слијепу.
Ал’ залуд кад душа само тугу тражи.
°
Не знам зашто, не видјех ни када,
се у моју душу ушуња туга.
И зашто сад мојим тијелом влада?
Кад желим да буду боје дуга.
°
Почех писати риме тешке.
Почех поново правити грешке.
Кренух ка дуги веселих боја.
Залуд, туга је емоција моја.
°
Хтједох направити кулу ријечи.
Ал’ вихор ме тихо у томе спријечи.
Оловком пишем, немир ме гуши.
Зашто баш сваки дјелић да сруши?
°
Пођох да пишем пјесму без ријечи,
Ал’ не може све, на хартију стати.
Па се у том трену запитаx.
Какав је то човјек, кад стално пати?
°
Кренух да пишем стихове дуге,
Ал’ немир се тежак у мени скрио.
Као кад губиш љубав у себи.
Као кад оде онај “што драг је био”.
°
Пођох у вјечне облаке риме.
Писаx о обали, стигоx до плиме.
Кренуx ка небу да берем срећу.
Ал’ тамо се скоро вратити нећу.
°
И пођоx и кренуx.
Ал’ не стигоx далеко.
Како да објасним теби то сада?
Као да је одлучио неко.
Да остарим вјечито млада.

ЉУБАВ? – Анђела Грабовић

Чула сам  да долази, 

а нисам знала одакле, 

нити када, само сам осетила 

да стиже и да ми је све ближе;

по начину на који сам гледала у даљину,

по томе како се кожа јежила 

сама од себе на мало хладнији поветарац.

Шапат сам осетила сваки ту, 

надомак уха, где је кожа најтања,

а врела крв се најлакше баш ту намирише.

На тој линији живота,

која спаја разум и срце,

капи зноја знају бити дивље.

Близу је и на моменте се плашим

да ће ме прогутати,

гутајући прво моје искре из очију. 

Настаниће се у моје јамице на образима,

обрисаће све те старе ожиљке на мом лицу,

правећи нове, свеже, на мом срцу.

Доћи ће тихо, а гласно смејући се

ићи ћу јој у сусрет.

Можда ће се ослонити на мене

да одмори од дугог пута,

а можда ће ме ухватити за руку

и повести са собом да ми покаже, 

зашто заборављам кључалу воду за кафу,

због чега су ми капци тешки,

ко ми то тако силно недостаје,

па ноћима не спавам

и зашто се плашим да останем

онда када мирно поред некога сневам.

Можда ће ми показати да и грешна, 

могу бити вољена.

Ту је, 

испод мог ребра, јасно је осећам, 

пење се уз кичму као најгора језа 

која увек најављује опасну температуру.

Долази до мозга терајући га да отпусти тај

чувени допамин и натера ме да помислим

да је љубав то што ме прогања

и што као грозницу осећам

у својим костима, што ме упркос свему 

тера да коначно негде застанем, 

а можда и останем.

Пред њом стојим потпуно разоружана,

грешна, малаксала и смешна, без штита.

Само она и ја. Очи у очи.

Настанила сам се у њене боре смејалице

и дубоко продрла у поре.
Завукла сам се 

све до костију и грудног јој коша.

Ако јој се случајно деси да ми срцу нашкоди,

љубав ће од мене битку да изгуби.

Тамо где сам се најлепше 

настанила, прво ће заболети.

Десиће се тако да јој попуцају све кости,

и да се свака, бар по једном,

забоде у њено срце,

све у жељи да осветим своје

и да заувек из рана њеног срца, 

крв испумпава ово моје.