Добродошли!
Као мога ја
без тебе не зна
ни како да се радује,
ни како да заплаче.
Кап мога ја
тихо тече као река
у себи носи цветање
и мирис твоје љубави.
Кап мога ја
увек је спремно,
да умре од чежње
и оживи у твом погледу.
Кап мога ја
више не жели да чека,
хоће да се склони
у твој загрљај
и тамо остане.
Pesma ljubavi
Otvori vrata kad praporci
zvukom ogole tišinu.
Otvori srce da ljubav
nađe put u daljinu,
da budućnost obriše prašinu.
Kroz niti sunčevog sjaja
otvori muzičku kutiju –
nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,
nek’ strune u prostoru
zablistaju blizinu,
a praporci svojim zvukom
nek’ ugase tišinu.
Ne lomi korakom led,
ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,
tamo gde je toplo,
i jutro u trenu sremа
zameni tišinu.
Upisana u proleće
Danas sam se upisala u knjigu
usamljenih proleća.
Danas mi je bio let u prazno jutro.
Ne sećam se svojih smrtnih grehova —
kao da ih u mislima nije ni bilo.
A sve od juče me je godinama mrvilo.
Čula su mi vrela
kao letnji dan što treperi nad asfaltom.
Zamisli kako je biti usamljena u proleće.
Zamisli – sasvim sama.
Da me ništavilo nije mrvilo,
da nisam letela u prazno —
kakva bih gorda bila?
Je li gordost greh
ili samo odbrana?
Često mi razum mute sećanja –
treperenja, praštanja, maštanja,
crnilo i belina u istom dahu.
Setim se – pa zaboravim.
Zaboravim -pa se rodi nada.
Let bez krila,
i baš tako znam da sam živa.
Danas sam se upisala u knjigu
sebičnih proleća.
Proleća žive sama,
a ja ne živim u njima.
Živim u svojim snovima –
i osećam da sam živa.
Има дана када речи нису довољне ,када живот контролише све оно што човек неможе да контролише својим умом . Све што долази из самог срца , везује причу наших живота за оно што смо хтели а нисмо урадили , или смели . После патимо и тражимо начин да покушамо поново . Да покажемо да знамо да волимо , да нисмо нити можемо да заборавимо . Све приче испричане поводом тог догадђаја падају и воду јел су лаж , настале у тренутку сурове стварности , свих мојих снова да покушам поново да ти кажем да те волим . Да свака реч тада изговорена сушта истина . Да сам тада , можда био мало луд , да нисам на време схватио истину .Та животна глупост ме и даље боли . Када год видим лепу девојку сетим се тебе и глупости коју сам направио , и знам да ће ме још дуго дуго болести
.
Pesma ljubavi
Otvori vrata kad praporci
zvukom ogole tišinu.
Otvori srce da ljubav
nađe put u daljinu,
da budućnost obriše prašinu.
Kroz niti sunčevog sjaja
otvori muzičku kutiju –
nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,
nek’ strune u prostoru
zablistaju blizinu,
a praporci svojim zvukom
nek’ ugase tišinu.
Ne lomi korakom led,
ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,
tamo gde je toplo,
i jutro u trenu srećom
zameni tišinu.
Узалуд ме будиш, песниче!
Узалуд ме будиш,
Јер моје Сунце не објашњава
Себе
Биљкама.
Моје птице одавно су одлетеле,
И млади сад певају друге песме.
Узалуд ме будиш, песниче!
Јер ћу се уистину
Пробудити
Другачија и Нова.
Песниче!
Нису моје зоре за твоја Сунца,
Нити је моје Небо за твоје птице,
Одавно слетеле.
Моје су сузе за моја свитања
И моје је Небо надути бисер
Од плакања.
Јер оне што живот ми даше
Оплакати не могу у својим сузама…
Не буди ме, песниче!
Тијана Рапаић, посвећено Бранку Миљковићу
Prazne duše gledaju pad
jedu patnju gutaju bol,
pakost im je srca rasad
kolač muke, podsmeh im simbol.
Lutaju svetom traže plen
grabe suze gase nadu,
buše snove kao moljci goblen
kupaju se u ljudskom jadu.
Slušaju muziku patnje i plača
zagrljaj paklen a reči otrov
želje ambis čoveka, slomljena grbača,
igraju tango kad završe lov.
Zavist staza kojom hodaju
kada vide nevolju likuju,
dolaze tiho raširenih ruku
spremaju zmijarnik i oštre kuku.
Опет ми мисли мори она чудна сјета,
До срца ће из болног осјећаја стићи
Несвјесна да морам бити ја поета
Да ће из ње можда некад пјесник нићи
Дуго ми срце обијесни вјетар вије
У којем срећа без престанка губи
Побједник је туга, никад радост није,
Она нема милост за оног који љуби.
И ова чудна сјета дијете моје туге
Немирно са мном лута по свијету,
Пролазећи ноћи хладне, топле дуге,
Тражећи божанствено мјесто за поету.
У сну, или на јави,
можда у некој магли,
разговарао сам ,
не знам с ким.
Али памтим речи:
,,Године нису важне.
Ако дајеш
или примаш љубав ,
у души си млад.
Оно што после остане
јесте твоје Ја,
твоја истина.”
И све ми се у трену разбистри.
Цео живот био сам
добар брат, син, муж, отац.
Давао сам. Примао.
А на крају пута
остаде само
моја љуштура.
Моја истина