Пријатељи моји,
да ли сте некада видели
реку која спава?
Која је утонила у своје снове?
Е, па ја јесам.
Отац ме је давно, врло давно,
одвео на Дунав.
На пецање.
Знао је колико волим пецање.
Устали смо рано, врло рано,
ноћу , око три.
Спаковали штапове,
термос пун кафе
и флашу домаће ракије.
Возили смо се у тишини.
На обалу Дунава стигли смо око четири.
На сплав који смо. доболи на употребу истоварили смо штапове и мамце.
Тамо беху две столице и сто.
Сели смо.
Запалили цигарете.
Сипали кафу
и по чашу ракије.
Тишина.
,,Сада ћути уживај гледај
река спава”, рече ми отац
Загледали смо се у реку
која клизи без звука.
Рибе не искачу.
Птице се не чују.
Чак ни досадних комараца нема.
Рајска тишина.
Тако , пола сата.
А онда пуче зора.
Зашуми река.
Рибе поскакаше из воде.
Галебови се разлете изнад реке.
Ја укочен.
Отац повика:
„Ајмо,
време је да нахранимо рибе.“
И тако…
Дунав још у
век тече
Оца већ одавно нема
На небеској реци је .
