Соба у којој су живели мој покојни отац и мајка још увек чува њихове трагове.
У њој и данас стоји орман од ораховине који су купили када су се венчали.
Кревет, два тањира, две кашике, две виљушке, два ножа, две чаше орман.
И, наравно, радио.
То је све што им је било потребно.
Од свих тих ствари остао је само орман.
Орман је из прошлог века.
Стар, али добро очуван.
На дну ормана стоји стари кофер.
Са њим је мој отац дошао у Београд.
Кофер као машина-времеплов.
Пун старих фотографија.
На њима су мој отац, мајка и сестра.
Ту су и фотографије моје и женине свадбе.
Слике које бележе рођења и одрастање моје деце.
Сва славља.
Цела моја породица.
Најлепша сећања, али и сузе, буде слике из старог ормана.
Поново смо их спаковали у кофер и вратили у њихову временску капсулу.
Договорили смо се да се орман не прода.
Нека лежи кофер у њему.
Нека чува оно што је прошло.
Можда га неко једног дана поново отвори.
Можда из њега изађу старе фотографије, лица, осмеси и године које су давно прошле.
И можда нас, макар на тре
нутак, поново оживе у нечијем сећању.
Можда?
