ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА
Кад ме притисне туђина и тама,
кад ми је тешко и снага ме изда,
ја склопим очи, а преда мном сама,
изрони стаза од снега и звезда.
Лукова се сетим, мог скривеног села,
што к’о гнездо спава у недру планине,
тамо где су некад наша дивна села
грејала душу сред ледне тишине.
Око нас Копаоник, суров и бели,
ветрови носе мирис дивљине и бора,
док вук са вуком тајну зиме дели,
а мећава силна снег на врата гура.
Нема тамо народа, опустела брда,
само ветар пева песму пустошије,
ал’ у том камену, где земља је тврда,
моје се срце и данас још крије.
Остала ми душа на сеоском прелу,
уз пуцкетање ватре и приче стараца,
док снегови круну кроје мом селу,
а вукови стражаре врх густих кланаца.
Ал’ чуће се опет песма и звона,
вратиће се деца на дедовину стару,
оживеће село из снежног заклона,
чувајући груду к’о на светом дару.
Драгојло Јовић