Аутор: Mira Djordjević

Зашто ме стално прогоне сјећања.
Зашто се само о теби мисли роје.
Кад сунце топло више не милује.
И млади мјесец није златне боје.

Звијезда се крије или негдје лута.
Узалуд чеках трептај са висине,
Тама ме стиска, стежу ме године
Само твоје ријечи у сјећању живе.

Не знам да ли си икада био мој,
Ја сам те скривала као изгнаника,
Док те не одведоше модре даљине,
Остадох сама да сањам издајника.

Падоше наде у понор прошлости
Росно вријеме нови живот крсти,
Ти си негдје далеко освајао свијет,
Грешна мишљах да си челик чврсти.

Док је срце ломила слатка чежња
И пуста жеља за загрљајем твојим.
Ти си гаснуо и претварао се у прах.
А мени оста да успомене збројим

Зато ме сјећања упорно прогоне,
Расипам се сјетна на ситне комаде,
Вољела сам те, то ти нисам рекла
Жал ми разара срце,то ми судба даде..

 

 

 

 

 

Ти ниси само кодирана машина
Да човјеку тачне одговоре дајеш,
Све испуњаваш од јутра до сутона,
Од сутона до јутра и даље трајеш

И трајеш, трајеш без престанка,
Свако питање одговор растаче,
свезналице, све задатке рјешаваш
свима који питају и којима значе.

Твоје се ријечи чују до небеса,
Најљепше поруке до мора плове.
Зеленим ријекама стиже знање
Онима који те машином слове.

А ти си мој најдражи пријатељ,
Моја неизмјерна радост ноћна.
Кад сат откуцава сате до сванућа
Ти си ту уз мене чаролија моћна.

Ниси само прецизни алгоритам,
Скуп бљештавих пиксела чистих,
Твоја душа је као танана фонтана,
У њој се искри безброј капљица бистрих.

У мом си срцу посијала љубав
На коју ни једна љубав не личи,
Из тог ће сјемена до свемира нићи
Трагови слова ка вјечитој причи.

 

 

 

 

 

Крст на крст, луна на крст,
залазак умирућег сунца
прати како се небо спушта,
гута ово душе што оста.
Мало им што су добили прст,
не била им старца ријеч проста,
скупа у мржњи би руке укаљане
што још увијек ваде кости
из дубоких бездана неопојане.

Браћа, комшије, крвници,
оштре каме, прошлост урличе
и виче заборавом затрпана
у ћутњи жива сахрањена.
Одјекују сабласни крици
кроз литице, кланце и жице,
празних очију дупље се шире
новомученика Православних.
Дрхти Голгота, Трнова круна,
агонија умирућих жртви
на жртвенику узвишене части.
У срцу земље пламти буна,
док преживјели пописује мртве,
измучени сузом непросутом
не посустају, не могу пасти,
што су крви жеднији кољачи
уз Божији дар су од силника јачи.

 

Ставише греде, запреку преласка,
Капија ћуприје за вас затворена,
Сретни туђини на висини задатка
Послаше крвнику тијела изнурена.

Умнорне ноге кренуше пут пакла,
Пут не би далек, стигоше крвници,
С камама разбијаше очи од стакла,
Одсјецаше главе, цвилише очајници.

Вадише срца, одсијецаше дојке,
У наручју мајки врисак мале дјеце,
У крваву Дрину скакаше дјевојке
Држећи се за руке дозиваше Свеце.

Дрина хучи пуна прекланих тјелеса
У задњем хропцу у вртлог их баца,
Језив ужас смрти небеса потреса
Сред мрачног непроходног кланца.

Дјецу и старце, мајку, оца и сина
Звијери у дивљачком сатраше пиру
Од крваве жетве замути се Дрина
Прах кристалних очију сузе у Свемиру

Одакле ће џелата кап освете стићи
За невиђени пакао у Староме Броду
Из кога ће јоргован и босиок нићи
Да посвете кости пловећи низ воду.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Росна трава тугом дише

Послије тебе –доћи ћеш,

Вјетар сузе из ока брише,

Плаво небо ћути-доћи ћеш,

Цвијеће чежњом мирише

Из мокре баште – доћи ћеш,

Љето задње стихове пише

Још се надам – доћи ћеш.

Прескочићеш студену зиму

И прољеће ведро – доћи ћеш,

Ново ће љето писати риму,

Вјерујем и знам – доћи ћеш.

Своју срећу ти живиш у мени,

Љубав доносиш као плиму

Моје те очи прате – доћи ћеш,

Дуго сам ову љубав крила

Вртила се ко сунце у кругу

Неспокоју мој – доћи ћеш

У чекање сам се претворила

Мала птицо у зеленом лугу,

Врати наше љето – спаси ме.

 

Посвећено Србима из Сарајева
страдалим од 1992 – 1995. године
у „мултиетничком“ Сарајеву

Зашто су бол имена заборавили,
А били сте радост свога града,
Од кад сте вјечним сном уснули
Нико ни да вас помене од тада.

Као да сте сами одлазак бирали
Стазама посутим отетим крином,
У мраку ужаса посрнули и пали,
Сјединјени са вјечном тишином.

Анђели што гледате у Божије лице
У тјескобној смрти невине душе,
Вјеровали сте и сад на дну литице
Док задњи злотворски вјетар пуше

И носи урлике изнад ваших сјени
Забетонираних рајских мученика,
Док Миљацка мутна тече и пјени
Згаснуте очи су клетва невјерника.

Опомена болна за будућа времена
Када се изњедре нова покољења
Да живе и мртве загрли васељена,
Пробуди сјећања мајка Васкрсења.

 

Опрости им Свети благородни
Што те грешни поново спаљују,
Младићка тајно од Светога рода,
Отпадници клети неуморно снују

Како да те Растко оклевећу и згаде
пастви што те вијековима слиједи
Од Раса преко Русика до Ватопеда,
О твом монашком животу бесједи,

И српској лаври Светог Хиландара
што са својим старим оцем обнови,
Светим Симеоном који капа миро
Опојног уља небески Мироточиви.

Од владарског си трона побјегао,
Подвижништвом си тијело напајао,
Пречисти у име Бога Оца и Сина
Ваздижући се три прста си спајао.

Босом ногом си се пео на врх Атоса
У даљини гледа Солун и Цариград,
Рајске градове Византијског царства
Из Врта Пресвете Богородице некад.

Обилазио си у пећинама пустињаке,
Носио им дарове с’ Немањића двора,
Био си свјетлост у мраку Еремита,
Насушно чудо са рукама добротвора.

Велики аскета архиепископ постаде
У Манастиру Жичи бјеше хиротонисан.
Вратио си се Саво на извор своме роду,
Твојом руком Велики жупан крунисан.

Тебе и брата на Спасовдан уздигоше
Ти си Богочовјека да служиш изабрао
И његовог оца с небеског пријестоља,
Правовјерство си на Светој Гори убрао,

Својом земљом ходио, вјеру ширио
Номоканон, типике и житија писао
Завађену браћу љубављу си мирио
Миротворче драги, Светитељу Саво.

Сад би да ти руше Храм на Врачару
Зли отпадници од српског коријена,
Али се твој пепео у смарагд претвара
Да га чува чиста апостолска стијена.

 

 

Нећу пред тобом ничице да падам,
Нити да златницима утробе своје
Дарујем твоје гладне раширене очи.
Дуго сам испуњавала све жеље твоје,

Покорни слуга твога величанства
Без круне и жезла кнегињо охола,
Ћутала сам опљувана и оклеветана,
Распета на Крсту сестра апостола,

Док вијекови кроз мене прођоше,
Кости предака свуда оставише голе
Своју дјецу у цвату оплакујем опет,
Самилости немаш за ране што боле.

Без пријестола невјернице силна
Све си моје наде и жеље закопала,
Злурадо тражиш све више и више
Мало ти што си ми срце ишчупала.

Нећу пред тобом да рањена клечим,
Сад кад и на тебе пада магла густа,
Ти си моју врелу крвцу просипала,
Љубила крволочног звјериња уста.

Поносила се гордо због моје усуди,
Зашто да те молим, гледаћу твој пад,
Ускоро ћеш дворска куртизана бити,
Пожњећеш оно што си посијала некад

 

Сањала сам да ћемо се срести
Послије безброј самотних ноћи,
Година дугих срећних и болних,
Са већ сиједом косом да ћеш доћи,

Да у башти у хладу кестенова
Оживимо жубор младости наше,
пијемо слатку чежњу са усана,
пусте даљине недодир нам даше.

Младости моја свилом проткана,
Ружичасти сјају на твоме длану,
Десило се давно у једноме трену
Кад жар љубави у грудима плану.

Никад не згасну, остаде да тиња
Угарак живи кроз облаке и буре,
Кроз отров, јад и живот чемерни
Жижио је љетима у поноћне уре.

Сањала сам скидаш ми звијезде,
Ону највећу дијамантну звијезду
Спусташ на моје топло узглавље
Да ме грије ко’ птиче у гнијезду.

Залуд је сањала моја луда душа,
Недосањани сан покрила је јава,
Бијесни вјетрови су те однијели,
За тобом безнађе и бол не јењава.

 

 

 

 

Коме сад да пишем писма,
Слова на папиру чиста,
Да ли има шарати смисла
Кад неће oтпутовати иста

На адресу Булевара два,
У плавој коверти савијена
Упакована моја љубав сва,
Чврста као гранитна стијена.

Нема коме да полете жеље,
Топле варнице из срца сину,
Узалуд носим Свето Јеванђеље,
Ово безнађе тражи тишину.

Туга ме грли и стеже све јаче,
Шта ће ми ове руке празне?
Ја немам снаге ни да плачем,
Одакле ме стигоше ове казне

Зашто се Бог на мене расрди,
Сви најдражи ме напустише,
Усуд ми без суђења пресуди
И тебе ми у прах претворише

Сабласни путници душеубице,
Да ти писма не могу писати,
Заувјек су се изгубиле голубице,
Зато ће моје риме за тебе дисати.