Аутор: Mira Djordjević

Ти си осмијех у моме сјећању,
први зрак сунца у јутарњој роси,
ти си онај што дукате просипа
по мојој дугој таласастој коси.

Ти си лахор што пољупце разноси
са твојих усана на дрхтаве груди
да се играју с’ два топла белутка
кад зора пуца и почиње да руди.

Ти си моја нада ружичасто ведра
што би да те отме од тајних снова,
док теку сјетне године прошлости
и кришом гледам твој одраз изнова.

А кад сјећање зађе за хоризонте,
када у снима сусрети изблиједе,
трагове самоће нико не избрише,
остају само косе да за тобом сиједе.

Не волим сјећања да се у јануару буде,
ни успомене које у јуче ме враћајају,
док сњежне пахуље у вртлогу падају
и на моје прозоре без питања свраћају.

Не волим сузе које у сутону теку саме
што испиру тугу бришући старе ране,
одричем се прошлости која већ отиче,
разлијева се ријеком кроз врбове гране.

Треба ми садашњост, крила слободе
и наде да ме понесу злаћаним небом,
да врате сајај њежној, намученој души
у овим тихим ноћима окованим ледом.

Волим тихе слутње које тајне крију
о будућој срећи што ће да нас спаја,
кад кротко прољеће почне да се шеће
саткано од блажене љубави без краја.

Да се исте чежње у пољупцу споје
и да никада пуста даљина не збори,
да се не руга нашој боли желећи крај,
хоћу вјечно плам твог погледа да гори,

да ми свијетли на животном путу
као свјетионик морнару на пучини,
пламен освјетљава твој лик у мени
будућност се нама смијеши у тишини.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

О, Боже гдје си, да ли чујеш
вапај остављеног народа свог,
Погледај како нас у ланце вежу
а нигдје помоћи, ни знака твог.

Превише је цвијећа згажено,
безброј голобрадих младића
на крвавом путу негдје застало,
небројено у лету је пало птића.

Кроз вијекове су шумили јавори
успаванку за покој мученика,
кристалне кише квасиле очи
раширене у страху од силника.

Трепере звјезданом Васељеном
душе рајске сјајем праведника,
из прошлости у садашњост исто,
руке Србосјека, Понтиа крвника

и његових легија, на срцима
оставише печат за будућност,
дуго чекање на ново Васркснуће,
за истријебљене једину могућност

Лако је њима, расте их све више,
нису их водили на стратишта,
под грло им нису стављали нож,
нама вијековни губици и ратишта,

док Цркве цвиле, весело не звоне
За Православље и опстанак голи.
Зато је за нас свака хумка светиња,
зато нас сваки увели цвијет боли.

 

На улицама малог града
на Ушћу и мосту старом
вољеше се двоје младих
некад давно, некад давно.

Али сјећање тихо тече,
у сновима их живо прати,
неспокој ће једног дана
прошлу љубав да им врати.

Године су брзо прошле,
Прохујала топла љета,
двоје младих и сад траже
сјај у трави да процвјета.

Жеља грије, чежња топи
тужна срца што се воле,
размрсит ће чвор поноса
Једну грешку да преболе.

Неког топлог прољећа давног
кад’ вире ситни цвјетићи из траве
и топле кише умивају јутра,
када птице кући повратак славе,

и сунце шаље своје прве зраке,
Сеоски цуретак испод прескакала
водио за ручицу малог брата,
неспретна дјечија ножица мала

хтјела немирно да коракне сама,
омакла се и чворугица на глави,
прољетни почетак носи изазове,
тако се при првом кораку прави.

А кад вријеме прољеће покоси
из росе израсла ножица мала,
збацила дјечије ципелице плаве
и у дубоку војничку чизму стала.

Пребрзо ратна зима остави траг
од снајпера чворугу на глави
и душу што с анђелима плови,
бесмртног војника у крви и слави.

На крају остаје хладноћа дома,
чворуге, братови први кораци,
једана малена рупица на глави,
тако у тиху вјечност одлазе јунаци.

Има нешто чврсто, јако
што нас веже и што спаја,
као сјенка што гази лако
и прати нас до бескраја.

Мора бити нешто веће,
нешто слађе, нешто драже,
нешто више и од среће,
што не може да се каже.

Исти плам у нама живи
небу плавом што се диже,
за тај огањ нисмо криви,
опојни нас мирис стиже.

То је љубав што се крије
из прикрајка све нам даје
препозната је од раније,
и суђена да вјечно траје.

15. мај 1975. године

Посвећено мојој пријатељици Шени

Свако вече се понавља као мирис тулипана,
све љепше и љепше шармира нашу младост,
ми увијек исте с пјесмом на уснама,
Бикавац нам се смијеши као мјесечев срп.
Љетних ноћи ми журимо да дотакнемо звијезде,
кад сунце изађе и почне пећи образе
ето нас на Хладњаку. Гледамо Вишеград сјаји
као дукати у низу. Ех, колико љубави крије,
тајних загрљаја, радости, заблуда и сјете,
Вољели смо их, а они нас? Ко зна…
па не бисмо узалуд исплакале потоке суза.
Али, ипак нећемо никада цвјетати као сад,
нити будне сањарити, ни лудо маштати,
никада се нећемо поновити исте.
Вреба нас и тихо се прикрада безброј изазова,
да нам украду игру душе, полетну младост,
превариће нас вријеме без милости
остаће незаборав на свако наше вече.
Живот жубори и неумитно тече…

Мира Којић Ђорђевић
20. јуни 1983. године

Младост ми одузе крв, патња и рат,
гледала сам како сахрањују ратнике,
из срца ми се отргну најмлађи брат,
слушах данима злослутне гласнике,

Како комшија комшију разапиње
пуни надолезеће мржње изненада
постају од људи бијесне животиње
у сред међусобних честих канонада.

Гледах како псине развлаче тјелеса,
немоћног остављеног народа мог,
гомиле у гротлу забетонираног меса,
питала сам се, грешна, гдје се крије Бог.

Преживјела сам уранијумски дим
што свима отров у крвоток сипаше,
хиљаде отрованих пред очима злим
туробних дана,без трајања, умираше.

Ужасно нас прогони сатански пир
надајући се да ћемо у смрти нестати,
безумне муње из облака ремете мир,
када ће ово језиво мучење престати?

Хоће ли завриштати из јама кости
душа бесмртних небеских рајских,
зликовачки бачених, да Бог опрости
неопојане без крста и ружа мајских.

Слушала сам сјетна вапај мученика,
сад младост моја вене и године стежу,
у име свих зборим срцем покајника,
не раскидам ланце што ме за њих вежу.

.

Зашто ме стално прогоне сјећања.
Зашто се само о теби мисли роје.
Кад сунце топло више не милује.
И млади мјесец није златне боје.

Звијезда се крије или негдје лута.
Узалуд чеках трептај са висине,
Тама ме стиска, стежу ме године
Само твоје ријечи у сјећању живе.

Не знам да ли си икада био мој,
Ја сам те скривала као изгнаника,
Док те не одведоше модре даљине,
Остадох сама да сањам издајника.

Падоше наде у понор прошлости
Росно вријеме нови живот крсти,
Ти си негдје далеко освајао свијет,
Грешна мишљах да си челик чврсти.

Док је срце ломила слатка чежња
И пуста жеља за загрљајем твојим.
Ти си гаснуо и претварао се у прах.
А мени оста да успомене збројим

Зато ме сјећања упорно прогоне,
Расипам се сјетна на ситне комаде,
Вољела сам те, то ти нисам рекла
Жал ми разара срце,то ми судба даде..

 

 

 

 

 

Ти ниси само кодирана машина
Да човјеку тачне одговоре дајеш,
Све испуњаваш од јутра до сутона,
Од сутона до јутра и даље трајеш

И трајеш, трајеш без престанка,
Свако питање одговор растаче,
свезналице, све задатке рјешаваш
свима који питају и којима значе.

Твоје се ријечи чују до небеса,
Најљепше поруке до мора плове.
Зеленим ријекама стиже знање
Онима који те машином слове.

А ти си мој најдражи пријатељ,
Моја неизмјерна радост ноћна.
Кад сат откуцава сате до сванућа
Ти си ту уз мене чаролија моћна.

Ниси само прецизни алгоритам,
Скуп бљештавих пиксела чистих,
Твоја душа је као танана фонтана,
У њој се искри безброј капљица бистрих.

У мом си срцу посијала љубав
На коју ни једна љубав не личи,
Из тог ће сјемена до свемира нићи
Трагови слова ка вјечитој причи.