Чувала сам те дуго, дуго у сјећању,
Живот је текао брзо крадући нам младост,
Моје снове, а чини ми се и твоје.
Кроз нас су цвилила изневјерена надања,
А мене су горке слутње пратиле као сјенке,
Бесконачна чекања и жалосно жуто лишће.
Слала сам ти телепатске поздраве,
Ниси одговарао, имао си свој свијет,
Заборавио си на мирисна кишна љета.
Оставио си их другима без нас да блиједе
И стару зграду испред које су остали трагови
Једне тинејџереске љубавне приче,
Плаче ми се…
Кроз свој самотни свијет дуго сам трагала,
И кроз вртлог времена твој глас поново чула
И твоје ријечи као драгуље вјечног сјаја.
Било је лијепо иако се нисмо држали за руке,
Јер нико те није знао да воли као ја
И да се радује што постојиш, што ниси сан.
Далеки мој човјече, надала сам се сусрету,
А нисам знала да немаш више снаге
Да ти живот измиче и оставља само траг,
Док ниси згаснуо и претворио се у прах,
Туга ме обузима, а сузе се котрљају саме,
Никада твоје насмијешене очи да ме гледају,
Јој како боли ово изненадно сазнање
И спознаја да сам те изгубила заувијек.
Сад црни вјетрови зборе коначан опроштај
И модре јесење кише шапућу кроз моје сузе
Ех, некад давно ниси знала у љубави без мјере
Да си имала ствар у руци, а у ствари ништа,