Бразде

Живот и ја смо ривали стари,

седимо стално за коцкарским столом,

Ја рушим ,а он то још више квари,

ударце лечим,са новим болом.

Путеве своје сам бирао сам,

да мрзим,научен ја нисам,

Све то ћу платити кад тад

знам,па зато сам ту ди сам.

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

Смех твој ми одзвања у глави,

у постељи самујем,као по казни,

милујем јастук,лежим у тами,

а кућа и душа остају празни.

Једина светлост,ти си ми била,

за опрост Бога,ја и не питам,

све док те опет не сретнем,

по овом свету,сам ћу да скитам.

Знаш боље ја нисам умео,

за тугу лек још нисам изумео.

Сад бих другачије,ја то не кријем,

знам рекох ти да нећу,али ипак пијем.

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

Аутор: Dušan Lukić

Ја сам Душан Лукић из Остојићева. Писањем се бавим аматерски од детињства, и као дете сам освајао неке школске награде и имао част да ми се песма објави у локалним новинама у Суботици у којој сам некада живео. Пишем песме, кратке приче и надам се да ћу у неко скорије време почети са писањем романа који дуго разрађујем у глави. Имам спремну збирку дечијих песама коју на жалост још увек нисам издао, јер средстава за самофинансирање немам а издавачке куће баш и нису заинтересоване за дечију поезију. Поред дечијих песама пишем и љубавне, родољубне, шаљиве као и песме за музику. Види све чланке од Dušan Lukić