Pesma miru; Jovana Živković

Pesma miru

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

od nas nek se sklone,

sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Nek naše ruke postanu tople,

Nek naša srca postanu mila,

Nek dodiri tvoji budu poput svile,

Nek budu nam reči pune tišine.

 

I sve tišine nek se skupe,

I sve patnje i sva bol,

Sve sreće što ne mogu da se kupe…

 

Neka stanje potpune bezgraničnosti,

Bez straha od promena i stalne nestalnosti,

Donese blagostanje!

 

Taj večni mir želim da mi pruže!

Taj večni spokoj da se ustani u naše duše,

te prljave ruke da postanu čiste

Kao kroz staklo da vide se iste,

Što prepletene drže nepobediv u nama sklad,

Što ruše sve slabosti, sve tajne strahove!

 

Nek se tad popune sve praznine,

Nek svaka pora te sadrži u meni,

Jer tada znam da mi smo spokojni,

jer tada znam da bude se te miline.

 

Nek vesnicima do naših srca,

Putevima krhkim zazvone zvona,

Nek svako korakom svojim mirovnog borca,

Dodirne ulice vrelog betona.

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

Od nas nek se sklone,

Sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Jovana Živković

KAD NAPUSTIŠ MOJE PESME – LJILJANA TAMBURIĆ

KAD NAPUSTIŠ MOJE PESME

Dolaziš mi u stihove, kao mesec mladi,
u noćima, kad me čežnja, bez milosti lomi,
kad na misli, koje rastu, želja se okomi
da opevam, šta osećam, u tihoj baladi…

Bez tebe bi, strofe bile, poput gorkog vina,
natočenog, pa prosutog, preko lica naših,
ta mogućnost, da se desi, dosta me uplaši,
nestala bi tad iz duše i poslednja rima…

Svaku pesmu, opevanu, tvojom bojom bojim
Iz svake me, tvoje lice, zaljubljeno gleda,
tvoje ime, iz pesama, da nestane ne dam,
iza svake lepe reči, svojom dušom stojim.

Kad napustiš moje pesme, pa ostanu same
nek’ to bude, onog dana, kad ljubav zaboli,
kad prestaneš da mi pričaš, koliko me voliš,
a ja tebi, zaboravim, da poljupce šaljem.

Kada odeš, moje pesme, umreće od tuge,
pa umesto da raduju, postaće žalosne…
Pesme moje – neću znati, ni šta ste, ni ko ste,
bez vas i bez njega, noći, postaće mi duge.

Ljiljana Tamburić

Анђелија Н. Петровић~НА КРИЛИМА НОСТАЛГИЈЕ

 

 

 

ХОМОЉУ НА ДАР

 

Завичају ти си, моје небо плаво

 и све моје, тобом обојено,

на шта имам, чини ми се право

 да те зовнем, моје вољено!

 

Жељна твојих ливада у цвету

зеленила најлепшег на свету,

 твога мира воде и тишине

твојих врела твоје хладовине –

 

опрости ми, што не знам сакрити

колико те, воли срце моје,

ако некад’ претерам у томе

ти разуми, ово дете своје!

 

Ево поноћ, ситне сате ниже

сребрн месец звезде пробудио

 сви спавају, а ја одлутала

 не би ли те, привукла што ближе!

 

 Шта сам била, знам да нисам више

 ни латица, а камоли ружа,

 срећа није несташица слика

 где се зелен, видиковац пружа

 

 да те могу, у машту дозвати,

 кроз твој прозор, широм отворен,

 где твој поток, кроз жубор певуши

 да се жедна, напијем за трен;

 

и кажем ти, заслужено хвала

за лепоту коју сам понела,

из раскоши твога окружења –

и колевке најдражега села!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 

 

 

 ЈЕДНОЈ БРЕЗИ

 

 На брдашцу званом Чачалица,

 у алеји покрај споменика,

 да л’ си жива времешна старице

 засађена из рука војника.

 

Од војника зелених очију

као што су Хомољске ливаде

које красе источну Србију

више него велелепне зграде!

 

Међу стотинама руских бреза

засађених тога истог дана,

нико не зна да је једна од њих

зближила двоје, нас младих горана!

 

Да ли она још увек шумори,

или можда задње дане броји

у алеји покрај споменика,

њено место нико не прекроји!

 

Старост стиже, не баш за похвалу,

она шушти још у мојој глави

зато песму ову њој поклањам,

нек се нађе када град мој слави!

 

Тамо где ми оста девовање,

и они први снови мастиљави,

из вољеног града крај Мораве

никог више о њој да дојави.

 

У пролазу према завичају,

бацим поглед, све ме живо дира,

 нема више ни нашег Буцића –

да поздрави старог бригадира!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 СЕЋАЊЕ НА РЕЧИЦУ ДО

 

На карти је нигде нема, а у души живи.

Још од ђачког доба за њом ухвати ме туга!

Окруженој брдима плавих јоргована,

свака већа река би јој могла бити слуга!

 

Деценија већ је прошла од задњег сусрета.

Ја решила у кратку шетњу до речице Дола.

Док упитах може ли се даље брдским путем,

рекоше ми пут је лош, требају ти кола!

 

Шта је, ту је, сеоско ми гробље дође близу.

На обали свог детињства стајала сам дуго,

где ораси као џинови расту из корита,

у растињу набујалом, чега нема туго!

 

Да заграбим шаку воде, не видех ни кап.

Да накупим каменчиће као некада,

нагомилан отпад не да ни корака напред,

не усудих се да сиђем, а била сам рада!

 

Болест данашњице свуда очигледно иста.

И у селу, и у граду уста су нам пуна

о лепоти природе у свом завичају,

а о природи нажалост, ко води рачуна?!

 

Та речица беше некад оној деци море,

у плићаку када себи базен озидамо,

и без бриге док се сунце иза брда не сакрије,

са парчетом проје сити, цели дан купамо.

 

Шта учини људски немар, за похвалу није,

нестадоше јорговани као искрчени,

а кад крену према селу депоније к’о планине,

биће онда свима нама: Леле, куку мени!

 

 Анђелија Н. Петровић

 

 

 

 

Кажи ми ко си – нова књига

Зборник Кажи ми ко си можете наручити по цени од 500,00 RSD. Наруџбине на ivanazajic@yahoo.com

Зборник Кажи ми ко си можете наручити по цени од 500,00 RSD. Наруџбине на ivanazajic@yahoo.comproduct_thumbnail

ZELJE ~ milka vukic v.

. Postoje zelje razne… neke se ispunjavaju neke ostaju nepregladane.. Mnogi bi pozeleli luksuzna putovanja dragulje uz zlatne poluge.. vile I jezerske okucnice… tvornice, nobelovce…. Ja zelim mir dusevni, Bogorodicu za zastupnicu, cistu Gospodnju molitvu… zdravlje za sve svoje … sebe… blagodatnu unucad blagoslovenu, da ih odgajam po Isusovom predanju…. . Pogledaj me Gospode, Uslisi I podupri molitve … Настави са читањем “ZELJE ~ milka vukic v.”

.
Postoje zelje razne…
neke se ispunjavaju
neke ostaju nepregladane..
Mnogi bi pozeleli
luksuzna putovanja
dragulje uz zlatne poluge..
vile I jezerske okucnice…
tvornice, nobelovce….
Ja zelim mir dusevni,
Bogorodicu za zastupnicu,
cistu Gospodnju molitvu…
zdravlje za sve svoje … sebe…
blagodatnu unucad blagoslovenu,
da ih odgajam po Isusovom predanju….
.
Pogledaj me Gospode,
Uslisi I podupri molitve moje…
Ti samo znas sto je najbolje.

ВАРЉИВО ЛЕТО Срећко Симић

ВАРЉИВО ЛЕТО   Опчинило ме је једног обичног априлског јутра на осунчаном пропланку њено весело пролећно цвркутање. Из дана у дан док је маслачак шарао пропланак њено се весело цвркутањеи парком мирисао плави јоргован, претварало у наше неспретно гугутање. Лето је увелико жарило и пропланак је сунце жестоко палило, када је све ближе и јасније … Настави са читањем “ВАРЉИВО ЛЕТО Срећко Симић”

ВАРЉИВО ЛЕТО

 

Опчинило ме је

једног обичног априлског јутра на осунчаном пропланку

њено весело пролећно цвркутање.

Из дана у дан

док је маслачак шарао пропланак

њено се весело цвркутањеи парком мирисао плави јоргован,

претварало у наше неспретно гугутање.

Лето је увелико жарило

и пропланак је сунце жестоко палило,

када је све ближе и јасније гугутање

у дубоким сенкама кестенова

прерасло у наше врело шапутање.

Пропланак је сада од лишћа жут,

и птица се не чује цвркутање,

већ неко време на гранама кестенова

престало је голубова белих гугутање.

Пропланак је пуст и сам

и све је даље наше шапутање.

док у снегу првом трагове остављам

све је постало само бескрајно ћутање.

 

zora – Kristina Simic

Zora, predivna, mlečnobela hladnog zimskog jutra kao nastavak noći, njenih zvezdanih talasa. U mojim ušima muzika, pred mojim očima ljubav uzbudjujuća i smela kao avanturizam nekog sutra, kao pogled u tvoje oči…. Zora sveža i magličasta, kao plavičasti dim cigare koja sagoreva sasvim polako, i dašak vetra u kosi donosim ti da osetiš ukus čarolije … Настави са читањем “zora – Kristina Simic”

Zora,
predivna, mlečnobela
hladnog zimskog jutra
kao nastavak noći,
njenih zvezdanih talasa.
U mojim ušima muzika,
pred mojim očima ljubav
uzbudjujuća i smela
kao avanturizam nekog sutra,
kao pogled u tvoje oči….

Zora
sveža i magličasta,
kao plavičasti dim cigare
koja sagoreva sasvim polako,
i dašak vetra u kosi
donosim ti da osetiš
ukus čarolije u nozdrvama,
magični zvuk gitare
u zori koja vidi
i nestašluk u tvojim obrvama

TAMO ~ milka vukic vujnovic

Suza zvijezde i mjesec podupire Nocas noc ne govori Tamo ni duga vodu ne pije Sjenka se sjenci kroz kost sakrila . Tamo uzdasi tuge s suzom putuju; Zgarista I groblja se ne odrzavaju, Pomen precima se ne daje, Tuga nasa od Svevisnjeg se ne odvaja. . Ne mirise ni hljeb ispeceni, Nema laveza, ni kukurikanja… … Настави са читањем “TAMO ~ milka vukic vujnovic”

Suza zvijezde i mjesec podupire

Nocas noc ne govori

Tamo ni duga vodu ne pije

Sjenka se sjenci kroz kost sakrila

.

Tamo uzdasi tuge s suzom putuju;

Zgarista I groblja se ne odrzavaju,

Pomen precima se ne daje,

Tuga nasa od Svevisnjeg se ne odvaja.

.

Ne mirise ni hljeb ispeceni,

Nema laveza, ni kukurikanja…

Tamo sam ja… tamo me nema,

tamosnja zbivanja su moja otvorena rana.