Svedočanstvo

SVEDOČANSTVO

Čovek je stvoren od krvi i mesa ,
drži u ruci jarbol života ,
prašta i voli, mrzi i čeka,
čovek je otrov u obliku boli.

Borba srca i uma je česta,
savest je nekad daleki sprud,
gde ne dostigne priziva Sveca,
čovek je dobar, čovek je lud.

Napišite mi svedočanstvo
da sam u bitku sa sobom pao,
htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam i dao.
Izgleda da sam previše lud,
kad sam od samog sebe krao,
ja sam u bitku sa sobom pao,
sad nemam kome, sad nemam kud.

Čovek je biće, voli i mašta,
greška je uboga slast i obmana,
zakletvu daje da neće ikad
da ga obori suza slana.

I opet greši i opet prašta,
popušta lanac na zadatu reč
i opet samog sebe vara
čovek živi zbog ljubavi slep.

Htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam dao,
izgleda da sam po svemu lud
kad sam od samog sebe krao.
Napišite mi svedočanstvo
da nemam kome, da nemam kud,
napišite da živeo je
za druge dobar, za sebe lud.

AUTOR; Vesna Jakovljevic ©️®️

Мој деда није песник- Веселин Мандарин

Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.

Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.

Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.

Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.

Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.

Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.

Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.

Веселин Мандарин

Prašina

Kada bih ti rekla šta mi leži na duši

Zgrčilo bi se nebo, progutalo bol

Rasprštalo po zavičaju celom svu slutnju

Svu težnju i tugu iz dubine srca mog

 

Zato ćutim. Pričam ti o osmesima retkih ljudi

O sreći koju čupam iz sveta, monotonog i tupog

O onome što nekada činilo te srećnim

Dok si bio rob ropstva kojem služim

 

Guši li te zemlja? Kost po kost stiska

Tako teška, maljem zamahnuta, boli li?

Čuješ li rec, bilo koju dok ti pričam

Dopire li vetar do mesta gde ti duša sniva

 

Zato ćutim. Podamnom skelet, a sećam se hoda

Koraka teškog pod kojim zemlja zaleluja

Ista ona koju sada gutaš, ista prašina pršti

Živi retko, a svi smo pomalo mrtvi

 

Kada bih ti rekla šta mi leži na duši

Ubila bih iskru deteta što senku ti prati

Ne bi bilo vise ruže, očevog cveta

Tog malog princa što pati za rukama jakim

 

Zato sedim pred tobom, tako slabašna

I ne znam za bolje, sem da ćutim.

 

 

GORA DOBRINA – Nadežda Gajić

GORA DOBRINA

O mojoj majci ovo je saga.
Na Krstovdan, jedne zime,
umrla moja staričica draga.
Često je se setim,
to me razgali i to me teši,
samo su ostale uspomene
i ona na slici kako se smeši.
U ormanu je ost’o, njen suri komplet,
nedovršene popkice plave,
igle za pletenje
i heklica jedna, broj pet.
Ostale još i neke sitnice,
list na kome drhtavim slovima piše,
recept za štrudlu, gransle i salarice.
Ostala i njena  tašna neka,
u njoj je čuvala pare od mleka
I dukat što joj je majka dala,
još kad se udala.
Bile u tašni i slike, jedva stale,
na njima sestre i ja kada smo bile male.

I. . . nepravda je ostala jedna,
uvek je bila nečija ćerka, majka i žena,
ko kuća velika. . .
a samo po drugima  bi čuvena.
Čak i kad se upokojila dušica njena,
pre nego što je svanula zora,
pročulo se onda po selu,
“umrla, Dobrina Gora”.
Nije umela da mazi i tepa,
malo povijena i. . . mnogo lepa.
Volela me a nikad mi sine nije rekla
i sad se sećam lepinja njenih,
na kraju plotne što mi ih pekla.
Još pamtim blago lice njeno
i sećam se kako krhka i mala,
na vrhu stoga dene seno,
u zaprege kako upreže vrance
i razjarene bikove  kroti,
kad’ pokidaju ulare i lance.
Jedna životna doajenka,
kad’ zatreba gorštakinja,
a kad’ treba senka.

Bude me ponekad slike iz mog sela,
otac sa šeširom, majka na pragu
a ispred kuće. . . jela.
Od kad’ umre staričica draga,
niko meni više ne maše sa praga.
Prazan ost’o podrum i opustele štale,
nekada su tu njištali konji,
jagnjile se ovce i telile krave.
Sad’ je ispred kuće odsečena jela,
jorgovan mi fali i muškatla bela.
Odsečen je i naš stari ora’. . .
Nije ovo moja avlija, ni kuća
od kad’ umreše Dobra i Gora.
Nadežda Gajić

Блажена Ксенија – Снежана Поповић

Блажена Ксенија

Ради спасења и љубави према ближњима,
са смирењем претпела си поруге злих.
По жеги и мразу, Петроградом лутала си ти.
Ниси страховала за бол дубоку и немаштину,
нити се плашила оних што ти се смејаше и ругаше,
јер љубав си Христову спознала и њоме заштитила.

Твоја незлобивост и кротост,
чудна одећа и неразумљив говор,
изазиваше подсмех лоших људи.
Ма лако је бити луд ако си луд,
ал ти си подвижница у вери била,
свесно си се лудаком за живота правила.

Бескућница згажена, зими и лети у истој одећи
пут страдања изабрала си, гордост победила,
чудним просјаком што бескрајно лута, постала.
Сва гоњења и увреде претрпела си,
мир у души  пронашла кроз молитве, постове.
Верујућима несебично делећи дарове.

Од Господа Бога, велики дар добила си.
Чуда да чиниш, за све нас да се молиш.
Заступница молитве пред свевишњим да будеш.
Они који ти новчић искреног срца даваху,
као благодат, она им се вишеструко враћаше.
Радуј се јуродива, небеска царице за душе наше!

Снежана Поповић

НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

Ноћас бих да лутам трагом месечине,
покупим све мрве оних прошлих дана;
кад у јутро рано ново Сунце  сине,
залечим сва места незараслих рана.

Опет бих да палим погашенe свеће,
са свицима ока обиђем сва поља;
песма као ласта на руке да слеће,
к’о молитва душе, искрена и гола.

Волела бих сада као некад давно,
док веровах лудо у љубав и снове;
да ми срце ово пространо и равно,
на друмове личи и плаветне зоре.

За скуте да вежем сјајну месечину,
као морнар храбри затегнем сва једра;
да ветрови песму пучином расплину
и жеље што крију моја бела недра.

Срп месеца младог да отпочне жетву,
на небеској њиви дозрелога класја;
да сачува речи за још једну сетву,
у светој тишини песничког безгласја.

Драгана Миленковић

ZAHVALNOST

Zahvalan sam udruženju Pesnika Srbije – PoezijaSRB na nagradi koja mi je uručena.

Želja mi je da u budućnosti svojim angažovanjem doprinesem da udruženje Pesnika Srbije – PoezijaSRB bude visoko uzdignuto u našem društvu, kao i vrednosti koje širi.

                                  nagrada

Pesma miru; Jovana Živković

Pesma miru

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

od nas nek se sklone,

sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Nek naše ruke postanu tople,

Nek naša srca postanu mila,

Nek dodiri tvoji budu poput svile,

Nek budu nam reči pune tišine.

 

I sve tišine nek se skupe,

I sve patnje i sva bol,

Sve sreće što ne mogu da se kupe…

 

Neka stanje potpune bezgraničnosti,

Bez straha od promena i stalne nestalnosti,

Donese blagostanje!

 

Taj večni mir želim da mi pruže!

Taj večni spokoj da se ustani u naše duše,

te prljave ruke da postanu čiste

Kao kroz staklo da vide se iste,

Što prepletene drže nepobediv u nama sklad,

Što ruše sve slabosti, sve tajne strahove!

 

Nek se tad popune sve praznine,

Nek svaka pora te sadrži u meni,

Jer tada znam da mi smo spokojni,

jer tada znam da bude se te miline.

 

Nek vesnicima do naših srca,

Putevima krhkim zazvone zvona,

Nek svako korakom svojim mirovnog borca,

Dodirne ulice vrelog betona.

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

Od nas nek se sklone,

Sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Jovana Živković

KAD NAPUSTIŠ MOJE PESME – LJILJANA TAMBURIĆ

KAD NAPUSTIŠ MOJE PESME

Dolaziš mi u stihove, kao mesec mladi,
u noćima, kad me čežnja, bez milosti lomi,
kad na misli, koje rastu, želja se okomi
da opevam, šta osećam, u tihoj baladi…

Bez tebe bi, strofe bile, poput gorkog vina,
natočenog, pa prosutog, preko lica naših,
ta mogućnost, da se desi, dosta me uplaši,
nestala bi tad iz duše i poslednja rima…

Svaku pesmu, opevanu, tvojom bojom bojim
Iz svake me, tvoje lice, zaljubljeno gleda,
tvoje ime, iz pesama, da nestane ne dam,
iza svake lepe reči, svojom dušom stojim.

Kad napustiš moje pesme, pa ostanu same
nek’ to bude, onog dana, kad ljubav zaboli,
kad prestaneš da mi pričaš, koliko me voliš,
a ja tebi, zaboravim, da poljupce šaljem.

Kada odeš, moje pesme, umreće od tuge,
pa umesto da raduju, postaće žalosne…
Pesme moje – neću znati, ni šta ste, ni ko ste,
bez vas i bez njega, noći, postaće mi duge.

Ljiljana Tamburić

Анђелија Н. Петровић~НА КРИЛИМА НОСТАЛГИЈЕ

 

 

 

ХОМОЉУ НА ДАР

 

Завичају ти си, моје небо плаво

 и све моје, тобом обојено,

на шта имам, чини ми се право

 да те зовнем, моје вољено!

 

Жељна твојих ливада у цвету

зеленила најлепшег на свету,

 твога мира воде и тишине

твојих врела твоје хладовине –

 

опрости ми, што не знам сакрити

колико те, воли срце моје,

ако некад’ претерам у томе

ти разуми, ово дете своје!

 

Ево поноћ, ситне сате ниже

сребрн месец звезде пробудио

 сви спавају, а ја одлутала

 не би ли те, привукла што ближе!

 

 Шта сам била, знам да нисам више

 ни латица, а камоли ружа,

 срећа није несташица слика

 где се зелен, видиковац пружа

 

 да те могу, у машту дозвати,

 кроз твој прозор, широм отворен,

 где твој поток, кроз жубор певуши

 да се жедна, напијем за трен;

 

и кажем ти, заслужено хвала

за лепоту коју сам понела,

из раскоши твога окружења –

и колевке најдражега села!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 

 

 

 ЈЕДНОЈ БРЕЗИ

 

 На брдашцу званом Чачалица,

 у алеји покрај споменика,

 да л’ си жива времешна старице

 засађена из рука војника.

 

Од војника зелених очију

као што су Хомољске ливаде

које красе источну Србију

више него велелепне зграде!

 

Међу стотинама руских бреза

засађених тога истог дана,

нико не зна да је једна од њих

зближила двоје, нас младих горана!

 

Да ли она још увек шумори,

или можда задње дане броји

у алеји покрај споменика,

њено место нико не прекроји!

 

Старост стиже, не баш за похвалу,

она шушти још у мојој глави

зато песму ову њој поклањам,

нек се нађе када град мој слави!

 

Тамо где ми оста девовање,

и они први снови мастиљави,

из вољеног града крај Мораве

никог више о њој да дојави.

 

У пролазу према завичају,

бацим поглед, све ме живо дира,

 нема више ни нашег Буцића –

да поздрави старог бригадира!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 СЕЋАЊЕ НА РЕЧИЦУ ДО

 

На карти је нигде нема, а у души живи.

Још од ђачког доба за њом ухвати ме туга!

Окруженој брдима плавих јоргована,

свака већа река би јој могла бити слуга!

 

Деценија већ је прошла од задњег сусрета.

Ја решила у кратку шетњу до речице Дола.

Док упитах може ли се даље брдским путем,

рекоше ми пут је лош, требају ти кола!

 

Шта је, ту је, сеоско ми гробље дође близу.

На обали свог детињства стајала сам дуго,

где ораси као џинови расту из корита,

у растињу набујалом, чега нема туго!

 

Да заграбим шаку воде, не видех ни кап.

Да накупим каменчиће као некада,

нагомилан отпад не да ни корака напред,

не усудих се да сиђем, а била сам рада!

 

Болест данашњице свуда очигледно иста.

И у селу, и у граду уста су нам пуна

о лепоти природе у свом завичају,

а о природи нажалост, ко води рачуна?!

 

Та речица беше некад оној деци море,

у плићаку када себи базен озидамо,

и без бриге док се сунце иза брда не сакрије,

са парчетом проје сити, цели дан купамо.

 

Шта учини људски немар, за похвалу није,

нестадоше јорговани као искрчени,

а кад крену према селу депоније к’о планине,

биће онда свима нама: Леле, куку мени!

 

 Анђелија Н. Петровић