Слике

 

Посвећено малој Милици Ракић

жртви НАТО бомбардовања

Мала фреско у три манастира,
дјечија слико новомученичка,
од злих очију те чува и крије
топла монашка рука штићеничка.

Златни анђеле, звијездо падалице
из мајчиног крила рано отргнута,
криком свјетлости у ноћном сјају
твоја је дјетиња игра прекинута.

То није био бљесак мјесечине
већ оштрица од небеске птице,
тренутак сјаја у оку што згасну,
вјечни мрак што ти прекри лице.

Мала фреско неки добри људи
на спомен чесму име ти ставили,
благословом Христовим окупано
сваког прољећа име ти славили,

свједоци крвавог зла и бешчашћа,
оних што су врело гвожђе слали
недостојне с острва страве убице
због којих су многи са тобом пали.

Нека се твоје име у Црквама свети,
док овом земљом љуте хорде ходе,
разјарена небраћа кидају и гребу
исписана слова изнад хладне воде.

Бесмртна фреско што своје лице
гримизним сузама умиваш поново,
злобницима страшна анатема
што мермерну плочу шараше сурово.

 

Ја немам суза пресахле су одавно,
сјетне очи гледају гори обзорје,
пламеном се баца на наше видике,
да ли је то стварање нове историје

у којој милост у огњу сагоријева,
а пакост се рађа из људске силе,
земљом охоли злотвори проходаше,
док праведници под земљом цвиле

за крстовима што им Свети сијаше,
безбожнички без ралога сломљени.
Мистерија безакоња, урота антихриста
против оних што су сами остављени.

Бијесне псе пујдају да на њих насрћу,
на мој род од данка у крви, Ћеле кула
и вучијих погрома разјарених хорди
пред којима је свака радост потонула,

душа саткана од жада се распрсла
у парампарчад зелену се створила,
дуго смо скупљали ситне комадиће
да би се  без ожиљака поновила.

Док вијековну тугу овај народ носи
не пуштају омчу од крвавог ланца,
хтјели су проћи злослутним корацима
преко Кошара Термопилског кланца.

Камене карауле су штрчале у небо,
смрзнуте заставе се нису вијориле,
пред знамењем су крвници застали
из пркосног камена су искре говориле.

Чували су међу тек стасали младићи,
у самртној тјескоби скамењени пали,
у одсудној бици што им судба даде,
јунаштвом озарени у снијегу заспали.

У њину славу што је предадоше Богу
нека се сви грешници спасе агоније,
невидљиве руке што им крила веже
и плове у будућност током историје.

 

 

 

 

 

 

У наручју топлом

драга заплакала,

дланове је тугом

драгом покапала.

 

Затечен у трену

тјешио је њежно,

док су сузе текле

тихо, неизбјежно.

 

Сунчеве је пјега

на образу јој стала,

отета од туге

драга је заспала.

 

Нестајем у том јутру плача,
а шта бих ја још знала боље,
искре горке сузе у дну ока,
некад ме искрено неко воље.

Мисли ме воде кроз беспућа
и вјетар разноси бисерне сузе,
остаде изгубљено у даљини
сломљено срце, ко ли га узе?

Није ми жао што све прође
и што се никад вратити неће,
одлазим сама, он ми срце узе
нека је жубор његове среће,

као модре ријеке у освите
кад се буде давне успомене
мелодије дивне из младости
што ће да га прате као сјене.

 

 

 

 

Зла коб је судба које се не бојим,
путеви су моји прекривени сјетом,
дуго већ уморне кораке бројим
док лутам овим хладним свијетом.

Умјесто спокоја носе ме немири
мрцваре тијело жељно топлине
и њежности да ми душу смири,
тонем у безнађе дубоке горчине.

Спас ми не долази, само помрчина,
умјесто мјесеца фењера свјетлости,
скрива ми видике и баца тишину
док мени треба искрене њежности,

што се драгоцјена одавно сакрила
и оставила вјечне жали и празнине,
с братовим одласком није више била
његових руку додир као знак близине.

Зато увијек тражим траг у Васељени
загрљај своје најблискије звијезде,
док сјеверњача плови у вјечној сјени
скривене мисли рајском стазом језде.

.

Ти си осмијех у моме сјећању,
први зрак сунца у јутарњој роси,
ти си онај што дукате просипа
по мојој дугој таласастој коси.

Ти си лахор што пољупце разноси
са твојих усана на дрхтаве груди
да се играју с’ два топла белутка
кад зора пуца и почиње да руди.

Ти си моја нада ружичасто ведра
што би да те отме од тајних снова,
док теку сјетне године прошлости
и кришом гледам твој одраз изнова.

А кад сјећање зађе за хоризонте,
када у снима сусрети изблиједе,
трагове самоће нико не избрише,
остају само косе да за тобом сиједе.

Не волим сјећања да се у јануару буде,
ни успомене које у јуче ме враћајају,
док сњежне пахуље у вртлогу падају
и на моје прозоре без питања свраћају.

Не волим сузе које у сутону теку саме
што испиру тугу бришући старе ране,
одричем се прошлости која већ отиче,
разлијева се ријеком кроз врбове гране.

Треба ми садашњост, крила слободе
и наде да ме понесу злаћаним небом,
да врате сајај њежној, намученој души
у овим тихим ноћима окованим ледом.

Волим тихе слутње које тајне крију
о будућој срећи што ће да нас спаја,
кад кротко прољеће почне да се шеће
саткано од блажене љубави без краја.

Да се исте чежње у пољупцу споје
и да никада пуста даљина не збори,
да се не руга нашој боли желећи крај,
хоћу вјечно плам твог погледа да гори,

да ми свијетли на животном путу
као свјетионик морнару на пучини,
пламен освјетљава твој лик у мени
будућност се нама смијеши у тишини.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

О, Боже гдје си, да ли чујеш
вапај остављеног народа свог,
Погледај како нас у ланце вежу
а нигдје помоћи, ни знака твог.

Превише је цвијећа згажено,
безброј голобрадих младића
на крвавом путу негдје застало,
небројено у лету је пало птића.

Кроз вијекове су шумили јавори
успаванку за покој мученика,
кристалне кише квасиле очи
раширене у страху од силника.

Трепере звјезданом Васељеном
душе рајске сјајем праведника,
из прошлости у садашњост исто,
руке Србосјека, Понтиа крвника

и његових легија, на срцима
оставише печат за будућност,
дуго чекање на ново Васркснуће,
за истријебљене једину могућност

Лако је њима, расте их све више,
нису их водили на стратишта,
под грло им нису стављали нож,
нама вијековни губици и ратишта,

док Цркве цвиле, весело не звоне
За Православље и опстанак голи.
Зато је за нас свака хумка светиња,
зато нас сваки увели цвијет боли.

 

На улицама малог града
на Ушћу и мосту старом
вољеше се двоје младих
некад давно, некад давно.

Али сјећање тихо тече,
у сновима их живо прати,
неспокој ће једног дана
прошлу љубав да им врати.

Године су брзо прошле,
Прохујала топла љета,
двоје младих и сад траже
сјај у трави да процвјета.

Жеља грије, чежња топи
тужна срца што се воле,
размрсит ће чвор поноса
Једну грешку да преболе.