Слике

Сви те лажу земљо моја
И снагу ти вјетри ломе,
Неуморни проклетници
Да те сруше родни доме.

Све се у зло претворило
Земљо моја племенита,
Мало добра тобом ходи,
Само гордост силовита.

Грми, сијева из облака,
Громови ти поља пале,
Изгорело класје златно
Оплакују ластавице мале.

Пљачкаши се запатише,
Док светима очи склапа
Што те крвљу напојише
И тропрст се с тобом стапа.

Остали су трагови бојева ,
Ратнике си сахранила,
Ал’ ти понос ови кваре
Нови што си изњедрила.

Ране су ти у заборав пале,
Свуд царују јад и незнање,
Појави се кукавичлук и зло,
Надолазе пакост, отимање.

Лажу те драга отаџбино моја
Рођена дјеца без срама стида,
Туђину би лако опростила
Али своме што ти душу кида

Само Господ може да опрости
Пред иконом миле Дјеве наше,
Када падну да му опрост траже
За гријехе што земљу издаше.

 

 

 

За вас што се никада
Нисте вратили са пута
Прерано отргнути
Испод мајчиног скута

Нека тамјан мирише
И вјечно опијело траје
Над сјенима вашим,
Које жутим ореолом сјаје.

Нека вам над узглављем
Воштанице свјетлости горе,
За част бесмртних душа
И чисте истине Христове

Прерано увели пупољци,
Туђинском ногом згажени,
Могли сте груди радост бити
Да нисте на путу сатрвени.

 

Ту у сјенци багремова
Сваког дана дуго стојиш,
Ко рањено мало птиче
Пролазнике сретне бројиш,

И гараве пружаш руке,
Очекујеш милост знану,
Неко динар, неко више
Да зазвечи на твом длану.

И кад златно сунце сија,
Вјетар шиба, киша туче,
Каљав, бос и рашчупан
Сваким даном као јуче.

Све док сутра у свитање
Кренеш гдје те срце вуче,
Да се смуцаш и да скиташ
Црн као црни мрак увече.

Ново мјесто, нови људи,
Да бијели гвоздењаци лете,
Да те као свата наџиџају,
Ти си слатко циганско дијете.

 

Да ли је твоје вече као моје чисто
И хиљаде звијезда на небу се роје,
А брижне мисли комешају се исто,
Да ли је твоје вече наранџасте боје?

Осјећаш ли док врео дан измиче,
Да душом плови безброј нових нада
И жеља њежних као цвијеће ниче,
Док мјесечинна низ кестење пада.

И вечерас моје руке само теби хрле,
Љубавни пламен запали ми тијело,
Од ватре топле, тебе би да грле,
А дрхтаво срце из груди би хтјело

Да свему пркоси ове љетне ноћи,
До тебе божанственог да стигне,
Кроз громолике бокоре ће проћи,
До неба да бијелу голубицу дигне,

Моје среће сјај испод њених крила
Што је теби шаљем до вјечности
Да би те исконским мирисом опила
Да миришеш све до бесконачности.

И да враћаш мени слатку чаролију,
Да ме у сновима не остављаш саму,
Док сјајне звијезде своје свјетло лију
На заласку сунца кроз уморну таму.

 

Мој тата је увијек био благородан,
Све што бисмо зажељели би знао.
Мени је кошарице за школу правио
Од танког прућа свијао, преплитао.

Кад би кроз прозор воза испала лутка
Вриштала бих да зеленог ћиру заустави,
Из џепа би извадио плишаног меду
замјену за лутку са очима свјетлуцавим.

Када би мама танким житковим прутем
По голим ногама шибала млађег брата
Што се једном офарбао глумећи црнца,
Љутито би јој отео прут из руке наш тата,

Јунак и сила у дјетињим очима је био,
Задатке из математике је лако рјешавао,
Крлетке за птице би на воћке стављао,
Све што је очима видио он је стварао.

Тек увече кад се под лампом окупимо,
Горски вијенац је напамет рецитовао,
О Лазару и Милошу и девет Југовића
Из Косовског циклуса уз гусле пјевао.

Како је као славуј дивно пјевушио,
Риме су се стапале уз гусала звуке,
Ми смо се у уво претварали и упијали
Сваки стих уз струне што пребиру руке.

Причао о мрским минулим ратовима,
О Дрини, и утварама из Старог Брода
И канти масти што их је гладне хранила
Док из гротла нису видјели ни свода.

Много је знао мој тата и нама причао
Да се не заборави, да се даље преноси,
Предање незнано и знано да не отече
Низ ријеку до мора и океана, да пркоси

Времену за нека нова млада покољења,
Да уче оно што многи данас митом зову
Не знајући шта је мит и зашто сунце сија
За част, за крст, за љубљену отаџбину ову.

 

Дођи друже да плачемо скупа
Ти због ње, а ја ћу због њега,
Дођи сад кад све је изгубљено
кад је само бол остао од свега.

Дођи да патњу пијемо плако,
Да пуне туге разбијамо чаше,
Дођи друже док нас јад изједа,
Јер њих двоје срећу окончаше.

Нек отече чемер у сред ноћи,
И оду демони што се одмарају,
не желе се још увијек угасити,
желе да нас још дуго смарају,

Ал’ ипак ће пакост умријети
Што нас као привиђење прати,
Још наде тихо тињају у нама
Које ће вјеру у љубав да врате

Кристално сребренкасте сузе
Пустићемо да вријеме обрише,
Филигранске крхотине пусте
Нека однесу магловите кише

А наше ће ране дати смисао
Животу што без њих жубори
Ипак ништа изгубљено није
Све док се срца огорчена боре.

Некад је весело било моје село
Када би дјевојке ишле на чесму
Послије тешких пољских радова
Да се освјеже и оперу уз пјесму,

Напију хладне планинске воде,
Понесу ведра за уморне косце
И жетеоце на житним пољима.
За вриједну момчад или просце.

А планинке у корпама носише
Ручак што мирише на варенику,
Испод сача насушни хљеб врући
За оне што косе жуту перунику.

Што је за уво стављају момци
Да је својој изабраници дарују,
Које лагано низ откосе долазе,
Иза округлих пластова извирују.

А кад мјесец изрони иза брда
И проспу се звијезде по селу,
Настаје кикот и цика, док санак
Слатки не укроти дружину веселу.

Ех, бјеше некад кад се сијелило
И вашаровало скоро до сванућа.
Кад се вјенчавало, рађало, крстило
Кад је домаћинска била свака кућа.

Данас од свега остаде згариште,
И коров прекри поља и ливаде,
Трагове страшног и минулог рата
Што најљепше цвјетове украде.

Претвори их у трнови вијенац
Као Христову круну на Голготи,
Ништа живо под Сунцем не оста
Да васкресне опет, да се оваплоти.

Једино лијешће из пепела ниче,
Зелено као некад, ал не рађа више,
Тужно прекрива мремер и крстаче,
А љешнике очи никад не видјеше.

Недељку Гогићу Мрчи

 

Прва ратна, звижди, сијева.

Душман стеже, роду пријете

Брат до брата испод канонада

Побједнички вијенац плете.

 

Друга ратна брат без брата,

Гладна зима, завијају вуци,

Брат сам стаде пред звјериње.

С двије пушке у једној руци.

 

Трећа ратна брат до брата

Заћутале вреле радованке,

Над узглављем анђеоским

Вите брезе шуме тугованке.

Потражи ме у сјећању,
У сусрету неком знаном,
У мирису јоргована
И у неком јутру раном.

У вечерњој тихој сјети,
Потражи ме у сумраку
Кад се мјесец осмјехује
Сјајном сунцу на заласку.

Потражи ме у сновима
Гдје умире тужна јава.
Двије душе гдје се срећу,
Гдје нас љубав обасјава.

Потражи ме у пољупцу
Наше слатке успомене,
Гдје се срца не растају,
У сјећању потражи ме.