Слике

Мјесечина баца свјетлост ове вечери
Сликам те кистом сјећања, румене боје се
Разлијевају испод лампињона жеља,
Летећи у мени пламте, сагоријевају.

Ипак, узалуд се надам у овој ноћи.

Да сам добила цвијет кад сам сањала о теби
Заувјек бих могла мирисати на љубав
Која је далеко, а ја тужна чакам њен повратак.

Између нас садашњост, а прошлост боли,
Тек видим да нас превари вријеме,
Не можеш га видјети ни чути, а опет
Долази и пролази и оставља у души трагове,
Дубоке мисли и бјежање од безброј питања,
Ко зна гдје је, са киме бере плаве зумбуле,
Тулипане, најљепше дарове, анђеле чуваре.

Или можда љуби самоћу која му ломи дух,
И болног га жели вратити у садашњост
Док ја пребирам по сјећањима која нас дијеле
И разбацујем успомене незаборавних тренутака.

 

Једног ми брата узе рат

Старица мајка писнула

Од туге сам се сломила

А ипак нисам вриснула

 

Једног ми брата узе рат

Отац ми за њим свиснуо

У камен да сам се створила

И тврди камен би вриснуо

 

Једног ми брата узе рат

Постеља му је  ледина

Остаде ми још један брат

сестрина заклетва једина.

Не кваси око вољена земљо

Долазили су ти многи освајачи

Дрско кварили љепоту твоју

Мрски туђинци злобнији и јачи.

 

Не страхуј најдража моја

Недај сузи из рањеног ока,

Твоја туга силника срамота,

Пучина морска бескрајно дубока.

 

Не тугуј пресвета земљо,

Сваки њихов корак је клет,

Овакве чека коначан суноврат,

А тебе до Васељене часни лет.

 

 

Године сам своје
Поскитала многе
Зарад земље ове
Несрећне, убоге,

Искапала очи
Сузом безгрешника,
Свака откинута
Праху праведника.

И није ми жао
Прве ни девете,
Ни свих безнадних
Што сулудо лете

Да пауци мреже
Проклете не плету
Око мога рода
Расутог по свијету.

Туђинци горди
Што у крв се свете
Круже ко’ гаврани,
Гракћу и пријете.

И није ми жао
Прве ни девете,
Ни свих убудуће
Што ће да пролете,

Да незнани и знани
Моје снове скупе
Силом не отимају
Кад не могу да купе.

 

Ако вам кажу нису ту

И кажу вам да су пали,

Вјеровати им немојте

Нису вам зборити знали.

 

Синоћ сам видјела брата

При трептају звијезде

И сву његову сабраћу

Небеском кочијом језде.

Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.

Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.

Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.

Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.

Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.

Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.

Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.

 

Ти знаш да нисмо одсањали снове
Јутра су нас у несну пресрела,
На грудима нам се умориле звијезде,
И на јастуку хризантема свела.

Куда су искре чежњи одлетјеле
Када још нисмо испратили тмине
И проживјели слатка страховања,
А како очајна да чекам мјесечине.

Ти знаш да желим са тобом сањати,
У твојим очима препознати бескрај,
само кад би за праштање порасли
Да никада више не дочекамо крај.

Прошло је много љета Господњих
И када полако долазе времена боља
ко лептир с усана полијеће питање
Гдје ли је несташни добровољац Тоља?

Да ли тамо негдје кроз бескрајне степе
Гдје вјетри таласају зрела житна поља,
Гдје су Милошеви сњежни врхови Урала
Попоијева руски добровољац Тоља.

Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин
Онако млађан без мудрости кротке,
Како разуздано јури низ улице стрме
на крилима раштимане старе самохотке.

И лице строгог војног старјешине
Што у кампањоли да га стигне жури,
Како су то били весели тренутци
Док Тоља испред њега као вихор јури.

Да ли су му године украле осмијехе
и боре скриле округле рупице,
да ми га је бар још једном срести
Да видим дјечачаке мале смијавице.

Или је онако млађан остао у беспућу
Тешко проходних босанских врлети,
Или му тиху пјесму с’ усана украде
Душманин бездушни тај рат проклети.

Лудило у мени,

Распомамљена страховања

Раздиру ме.

Како да растјерам магле

Што око мене круже,

Пријете сивилом да

Обоје моју душу.

Жељна сам те до бола,

Али срце дрхти испод јабланова,

Док оплакујем будућност.

Има ли наде?

Моја да је препознала бих је.