Аутор: Dušan Stojković

Отац је морао попити кафу

То је разумљиво

Али зашто је морао пролити

младу крв дечака који се

случајно нашао у рударском копу.

Тако уморан и необријан, црн и неокупан

лупао је главу комадима угља

Сироти дечак ошишан

на кеца

Је плакао тихо, а болно.

А отац? Он је потурио белу, гараву шољицу и скупљао крв са детињег чела и образа.

Снажно сам ударала оца

песницама и шутирала га у леђа,

грлила дечака,

али моје га руке нису спречиле да умре у мом загрљају.

Отац је морао да попије кафу.

Нагон је воља када свест одлучи

Игра почиње са појавом чари

Нејасна клица јасан облик ствара

Суза срећу на зденцу оствари

Почетак је ведрина са доста хладноће

На путу се стиче смисао живота

Притоке чисте реку мисли шире

Снагом и бистрином стиче се лепота

Што је река шира снага мање зрачи

Токови мирни дно небом најаве

Слика живота постаје све блеђа

Светла је линија пут до вечне славе

Под окриљем тмине,
распета у ноћи.
Устрептало бринем
дал’ ће освит доћи.

Пуцкетају наде,
варнице се дижу.
Звиждуци из таме
проламају, стижу.

Дах за дахом, горак,
олује су крепке.
Јасно чујем помрак
муњевите сенке.

Подрхтава стаза,
зарежало куче.
Пуцам од очаја,
невреме док туче.

Савијам се од болова на поду,
пући ће ми срце, починити злочин.
Као да сам на лелујавом броду,
На ивици сам да у Мртво море скочим.

Тргнем се на сваки његов помен,
на трен оживим, али убрзо опет умрем.
Измучена и насукана на морски гребен,
зашто само не потонем и не нестанем?

Све дубље тонем у понор очаја.
Стрепим од поновног сусрета,
а њему као да је страна свака емоција
заувек сам избрисана из његовог живота.

Цркла ја дабогда
кад сам допустила да ми постане све,
мислила да никада неће да ме изда,
да ће заувек држати, сад већ озебле, руке

Пун месец обасјава пучину.
Некада су нам очи баш тако сјале,
присећам се наше љубави, испијам горчину
и бришем сузе да ми лице не би обасјале.

Нисмо се срели случајно.
Слушала сам о теби још у раним годинама мог детињства.
И знала сам да ћеш доћи…
Јер и ти си мене познавао.
На дан мог рођења твоја срећа
и моја несрећа
дисале су као једно.
Светлост мог сунца сагорела је
твоју прошлост и сећања
која су ти усне ломила тугом.
Одронила сам своје планине
и попут пса верно те чекам
док настањујеш његове снове
и течеш његовом крвљу.
И онда бивам остављена
у инат својој верности.

Чула сам  да долази, 

а нисам знала одакле, 

нити када, само сам осетила 

да стиже и да ми је све ближе;

по начину на који сам гледала у даљину,

по томе како се кожа јежила 

сама од себе на мало хладнији поветарац.

Шапат сам осетила сваки ту, 

надомак уха, где је кожа најтања,

а врела крв се најлакше баш ту намирише.

На тој линији живота,

која спаја разум и срце,

капи зноја знају бити дивље.

Близу је и на моменте се плашим

да ће ме прогутати,

гутајући прво моје искре из очију. 

Настаниће се у моје јамице на образима,

обрисаће све те старе ожиљке на мом лицу,

правећи нове, свеже, на мом срцу.

Доћи ће тихо, а гласно смејући се

ићи ћу јој у сусрет.

Можда ће се ослонити на мене

да одмори од дугог пута,

а можда ће ме ухватити за руку

и повести са собом да ми покаже, 

зашто заборављам кључалу воду за кафу,

због чега су ми капци тешки,

ко ми то тако силно недостаје,

па ноћима не спавам

и зашто се плашим да останем

онда када мирно поред некога сневам.

Можда ће ми показати да и грешна, 

могу бити вољена.

Ту је, 

испод мог ребра, јасно је осећам, 

пење се уз кичму као најгора језа 

која увек најављује опасну температуру.

Долази до мозга терајући га да отпусти тај

чувени допамин и натера ме да помислим

да је љубав то што ме прогања

и што као грозницу осећам

у својим костима, што ме упркос свему 

тера да коначно негде застанем, 

а можда и останем.

Пред њом стојим потпуно разоружана,

грешна, малаксала и смешна, без штита.

Само она и ја. Очи у очи.

Настанила сам се у њене боре смејалице

и дубоко продрла у поре.
Завукла сам се 

све до костију и грудног јој коша.

Ако јој се случајно деси да ми срцу нашкоди,

љубав ће од мене битку да изгуби.

Тамо где сам се најлепше 

настанила, прво ће заболети.

Десиће се тако да јој попуцају све кости,

и да се свака, бар по једном,

забоде у њено срце,

све у жељи да осветим своје

и да заувек из рана њеног срца, 

крв испумпава ово моје. 

Да ли ће нам време које живимо продужити тикет љубави?

Или ћемо остати доступни у свету лажи стално?

Да ли брзина којом идемо слепо гази праве животне сокаке који можда чекају само нас?

Нека остане вечно уписано у нама и времену.

​Умијеће је ово, у години зрелој,
припитомити немир и тишину дугу.
Не тражити више у свакој ријечи спас,
већ наћи снагу у сопственом кругу.

​Нису све побједе биле од злата,
и нису сви порази били крај пута.
Научиш с временом да срце не лута,
већ мирно куца, док олуја гута.

​Љубав је сада к’о вечерња кафа,
топла и тиха, без сувишне буке.
Више од ватре и лажног сјаја,
вриједе те благе, сигурне руке.

​Опрашташ себи што ниси све знала,
што си некада слијепо у ватру стала.
Зрелост је мелем на стару рану,
сунце што сине у кишноме дану.

​И док се спушта ова плава вече,
пусти нек’ живот мирно кроз тебе тече.
Све што је твоје, наћи ће пут,
мирна буди – узалуд није био ни један минут.