Добродошли!
Мој кревет није ћелија, али је хладан попут ње –
међутим, ја као на пакленом жару да лежим
Ваљам се, са врелом утробом и обезглављеном фантазијом
Охладила се и пуста ноћ, а ја не могу да мрзим ову постељу
Сачињена је од моје крви, зноја и снова
И кад клизим низ зид, сва омамљена, усијана, плачљиво блудна и сетна, помало увијена
Ти срљаш право код ње, месечина ти завиди
То ти је узалуд
Јер ја, мој кревет и ова постеља смо као сунчева маглина
МРТВО МОРЕ
Другог понедељка августа
уз свитање и плитко певушање,
док су одбљесци боје зреле кајсије
играли на твојим јаким грудима,
занемаривши морска сујеверја
тонули смо у љубави.
Знала сам да не смемо ићи дубље,
моје море је тако уморно од олуја.
Десило се, стигла је бура,
као што су немирни таласи
који се бију о стене све јачи и јачи,
тако је и моје срце од тад
разбијено у парампарчад.
Драги, да ли си се запитао онда:
Када се прекрше правила мора,
зашто све што је вредно – потоне?
Само желим да знаш:
да је неко од нас коначно морао ухватити колут за спас.
Спрам поморца који је чудом преживео буру,
и ја сам преклињала за мирну луку!
Да у животу више не осетим исто,
да у животу више не осетим ништа!
Али због тебе није ми ишло…
Да ли је то била казна?
Не, благослов је!
Али сад је већ касно, прекрших,
окренух се и од тад је све празно…
Судбина Лотове жене задесила ме је —
моје море је само стуб соли.
Сада знам зашто кажу
да може бити и горе!
Моје сузе за тобом су постале
мртво море.
А та мајушна птица, паперјем обасута,
Ушушкала се у крило незнанца, као у свој дом.
По њој, као по платну, сунчева пут је просута,
А она тражи топлину, незнанцу том.
Ни лице му не виђе, али му своје повјерење даде,
Док у оку јој се скупља киша хладна,
Док у срцу цича, љубави је гладна,
Зато на скуте незнанца, она и стаде.
Шапат повјетарца исприча му о тананој птици,
Која своме јату ни мало не сличи,
Чије се невоље само сријећу у причи,
Чији пој није пјесма, већ тужни су крици.
Да отпјева јој успаванку,
Замолила би птица, два бадема туђа,
Да помогне јој да скине кринку,
И големи терет са малих леђа.
Дај, отпјевај ми успаванку,
Као дјетету у колијевку,
Које ријечи могу да пригрле,
Ријечи, које би срце додирнуле
Голуб надлијеће обалу,
бистре воде што искри.
Занос даје сваком валу,
варку шапти, исту скри.
Златна складно разливена,
плавом вјешто разводњена,
те загрљено струје
и вали водни брује.
Низводно су раслабљени,
у сјету и тмину преточени,
те загрљено струје
и вали водни брује.
Тихо и полако,корак по корак,
одлазила си неприметно
нестала си попут сенке на сунцу
за собом остављаш траг зимске росе и повлачиш се,предајеш се али си победник,људи ћуте,зидови говоре.
Чинило се као да твоја књига има још страница,а заправо остају празни листови са једном дубоком тачком.
Пуштам те,руке ми остадоше осушене,
језик нем док ћутање изједа као црв због жеље да чујем глас,негде у недрима остаје празнина,неке пукотине не можеш закрпити,ни данас,ни јуче,а сутра не дође никад.
И сада кад Дунав постаје прозиран,
а маслачак краси башту,
у авлији на дну осети се траг зимске росе,и у ваздху једно питање без одговора,дан по дан,а минут и даље је као година.
У светлости дана чујем ти шапат,
у мрклом мраку током ноћи
угледам те као сенку
вечног дивљења победнику који се предаје.
Спуштам поглед,одајем почаст јер и без мача постоје хероји које славити треба,
не плачем,гласно се смејем из гордости
јер си предају прославила осмехом
без речи,и тако постала вечни победник.
Неки тренуци трају вечност, рекла си ми једном. Нисам тада разумео шта то тачно значи, а можда се само нисам трудио да разумем. Седим у проклетом празном стану са упаљеном миришљавом свећом која је дуго после тебе остала. Упалио сам је, стан је почео да мирише на ванилу. Боже, колико волиш ванилу, мирисала си увек тако добро. Давила си се у том мирису. Јеботе, пролазе ми тренуци са тобом кроз главу, знаш оно када си рецитовала поезију у мојој мајици испред огледала? Твој глас је одзвањао овим станом, када си била весела, све је око тебе зрачило, могла си и најсјебанијег човека дигнути, али зато када си тужна, око тебе је тама, црнило и сивило. Увек си ишла из крајности у крајност. Са тобом је или одвише добро или лоше, између не постоји. Тако је и са хороскопом и вером у хришћанство. У једном периоду би читала Библију, молила се Богу пред спавање и палила свеће, а у другом гледала наталне карте и веровала звездама. Ни сама ниси знала шта је исправно, волела си оба. Често си пила црну кафу и окретала шољу, гледала у соц од кафе и прорицала судбину кроз гласни смех. Који си контраст од жене, и који лудак би то разумео? Ти ни саму себе ниси разумела, вечито си тражила инспирацију, умирала си за њом. Ти си уметност, лоло. Знаш да сам научио како да отребим поморанџу једним потезом? Коначно! Жао ми је што то ниси могла видети, било је сјајно, само са неком дозом туге, јер си фалила том тренутку. Понекад те замишљам у спаваћој соби. Сваки твој младеж на телу ми је показивао тајни пут до бескраја. Волео сам, а и даље волим сваки твој ожиљак који ти је стајао боље него њима скуп накит. Знала си да ходаш гипко, мачкасто, знала си да украдеш срце и да се увучеш под кожу. Тебе је било лако заволети, али те је тешко волети. Тешка си, лоло. Твоја лепота је твоје највеће проклетство, твој осмех, сексипил у гласу и те болесно перверзне очи…
Друге су морале да се скидају да би привукле пажњу, а ти си то радила са погледом. Могла си да имаш сваког, а ти си изабрала мене. Због тајни, мистерозног живота, тако си ми једном рекла. Еј, лудачо, од мене си створила уметност, а ја сам био све само не то. Рекла си ми кроз осмех: „Волеће те лоле, јер воле моје текстове, иначе би те мрзели“, подигао сам те и бацио на кревет. Љубио, волео, штипао, грицкао. Три девет три, рекла си тада. Нисам разумео шта то значи, а онда сам пре неки дан на твом Инстаграм профилу видео тетоважу са тим бројем између груди. Пратим те, лело, понекад, чисто да видим колико ти прија слобода, да видим колико си се улепшала, јер ти увек идеш лепша. Свећа још гори, пустио сам и Блузз, узимам телефон у своје руке, куцам твоје име, пишем поруку: „Лело, ја бих све поново“ SEND DELIVERY.
Неке ноте, немира, несреће, наде.
Нисам нико,нисам ни неко
Него нешто
Надчовек несрећних нада
Надчовек?
Ниче, немој ноћас нихилизам
Нека, нек наравученије нешто напише.
Неко ново надвреме!
Нека ништа надмаши нечовека.
Ништа, неког небеског немира наде!
ДАМА
Дрхтавом душом
Двосмисленошћу
Двори дубини..
Дама
Дражесно доминира
Дражесно дарује.
То ти је требало, заиста?
Жена за једно вече,
С којом би попио кафу,
И у диму цигарете испратио ноћ,
Она која би макар на трен била твоја,
У потпуности,
Док зора тихо не откључа дан.
То си желео?
Жену коју би волео на брзину,
И коју би с првим зрацима сунца заборавио.
То си желео?
А мислила сам да у теби има бар грам нежности,
Али не на пет минута,
Хладно и срачунато како само ти знаш.
Али ето,
Изгледа је теби само то требало,
Девојка за пет минута,
Коју можеш да одбациш и заборавиш,
Када год пожелиш,
И скинеш је са душе као стари капут.
Можда ме баш зато и не волиш,
Јер сам ти била све,
Само не пет минута,
И памтићеш ме заувек,
Као тишину после олује,
Као ветар који доноси мирис прошлог лета.
– То ти је од мене на дар.
Ти знаш како изгледа истинска
престоница ове земље.
Отћутаћу прошлост, јер си рођена
за будућност.
Демонолики ломе винограде стрепње.
Ваш дух неће сломити таква окрутност.
Свако ко удари на Свето тло.
Без сумње душу храни отровом.
Ударио је на Српство.
Нада ли се добром поново?
Јесен у теби је тако Жива ,
Сунце те обасјало, а нигде Лада ,
Ни пролеће више не зна како изгледа Весна,
Али кад зима дође ту је Морана.
Нећу дозволити да истина не угледа дана.
Крваве сузе градише мостове.
Небом се надвило јато црних врана.
Нису достојни да служе ни молитве,
ни постове.
Немају слободу ако не узму туђу.
Прогнани их прогоне.
Мајко света Василиса
под небеском капом у рај нека уђу.
Јер не постоји рај из ког неко
није покушао да побегне.
Темељи светиња, узглавље Христово.
Сви су покушали да те сруше.
Опет видим Лазара вратио нам Косово.
Заувек си душа моје душе.