Молим се да прихватим стварност,
да прихватим да нисам била посебна,
да нисам жена коју је немогуће заменити.

Док сам од коже правила ожиљке,
од грла вапаје, од очију море,
живела сам у илузији
да се само претвара
како му није стало,
а истина је била
једноставнија
од свих мојих оправдања: НИЈЕ.

Било је лакше кривити околности,
него прихватити да ти једноставно
није било довољно стало.

Од тада ме прогони један исти страх:
да ћеш се једног јутра пробудити,
отворити очи поред мене
и схватити да нисам све
што си желео, да ће ти
увек фалити још нешто.

Можда старије,
можда мршавија,
можда са дужом косом,
можда са тамнијим очима.

Сваки пут када уђеш у мене,
сетим се да си улазио
и на друга врата и од тада
њих поредим са својим.

° Настави са читањем “НЕИЗАБРАНА – Анђела Ранђеловић”

Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.

И ја сам ти ноћас кô фасада на кући, мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.

Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.

Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви некако најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.

Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.

°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића

Ово ме сунце тако лепо греје
Душа се, тако, смирено смеје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Светло ликује, спомен, једног града,
Хладног, а сјајног Петрограда.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај небо, чуј, птице што поју
Свака нам,  пева  песму своју
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај пупољак, цвет што одважно стоји,
Ничег се, чини ми се, он не боји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај мајку, што се, свом силом бори,
Оца ,што са њом заједно све би да створи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај дете, што се , радосно смеје,
Није му хладно, напољу снег веје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај двоје, што се, под капутом грле,
Једно ка другом, с љубављу, очима хрле
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај мрава, што би, вредно да ради,
Баштована, што своје, замисли сади.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Нађи ме тамо, где се, људи моле,
За све ове људе, што земљом плове
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај реку, море, таласи душу додирују,
Недостижни хоризонти, невидљиви, али умирују.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај луталицу, што се, свом снагом тражи,
Живот му је, ипак, гле, постао дражи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај Божији храм,  и он, изнад хоризонта стоји.
Слави Бога, док човек, све његово, мало и велико броји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Отац је морао попити кафу

То је разумљиво

Али зашто је морао пролити

младу крв дечака који се

случајно нашао у рударском копу.

Тако уморан и необријан, црн и неокупан

лупао је главу комадима угља

Сироти дечак ошишан

на кеца

Је плакао тихо, а болно.

А отац? Он је потурио белу, гараву шољицу и скупљао крв са детињег чела и образа.

Снажно сам ударала оца

песницама и шутирала га у леђа,

грлила дечака,

али моје га руке нису спречиле да умре у мом загрљају.

Отац је морао да попије кафу.

Нагон је воља када свест одлучи

Игра почиње са појавом чари

Нејасна клица јасан облик ствара

Суза срећу на зденцу оствари

Почетак је ведрина са доста хладноће

На путу се стиче смисао живота

Притоке чисте реку мисли шире

Снагом и бистрином стиче се лепота

Што је река шира снага мање зрачи

Токови мирни дно небом најаве

Слика живота постаје све блеђа

Светла је линија пут до вечне славе

Под окриљем тмине,
распета у ноћи.
Устрептало бринем
дал’ ће освит доћи.

Пуцкетају наде,
варнице се дижу.
Звиждуци из таме
проламају, стижу.

Дах за дахом, горак,
олује су крепке.
Јасно чујем помрак
муњевите сенке.

Подрхтава стаза,
зарежало куче.
Пуцам од очаја,
невреме док туче.

Савијам се од болова на поду,
пући ће ми срце, починити злочин.
Као да сам на лелујавом броду,
На ивици сам да у Мртво море скочим.

Тргнем се на сваки његов помен,
на трен оживим, али убрзо опет умрем.
Измучена и насукана на морски гребен,
зашто само не потонем и не нестанем?

Све дубље тонем у понор очаја.
Стрепим од поновног сусрета,
а њему као да је страна свака емоција
заувек сам избрисана из његовог живота.

Цркла ја дабогда
кад сам допустила да ми постане све,
мислила да никада неће да ме изда,
да ће заувек држати, сад већ озебле, руке

Пун месец обасјава пучину.
Некада су нам очи баш тако сјале,
присећам се наше љубави, испијам горчину
и бришем сузе да ми лице не би обасјале.

Нисмо се срели случајно.
Слушала сам о теби још у раним годинама мог детињства.
И знала сам да ћеш доћи…
Јер и ти си мене познавао.
На дан мог рођења твоја срећа
и моја несрећа
дисале су као једно.
Светлост мог сунца сагорела је
твоју прошлост и сећања
која су ти усне ломила тугом.
Одронила сам своје планине
и попут пса верно те чекам
док настањујеш његове снове
и течеш његовом крвљу.
И онда бивам остављена
у инат својој верности.