НЕ НОСИМ РУЖИЧАСТЕ НАОЧАРЕ – Милица Јакшић

Ниси ти ништа посебно,
само си музеј најлепше
у м е т н о с т и,
само си најплоднија земља,
најбистрија вода света –
Ни не помишљај да си нешто,
само си најлепша песма птица,
најлепша нота клавира.

Ниси ти ништа посебно,
заљубљеност траје само док те
гледам кроз ружичасте наочаре.

СПАЛИТЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАЊА – Емилија Младеновић

Тамо где постоје
пет годишњих доба
пролеће,
лето,
јесен,
зима
и злоба
– живе неки чудни људи.

Хране се добошарењем,
уместо воде жеђ гасе погонским горивом,
секундарне сировине,
роне у злоби,
терет сопствених лажи на плећима носе.

Тамо мрзе
и себе
и мене
и тебе.
Сопствени страх у костима их гребе.

Ако ниси попут њих знаће све о теби,
што ни сам не знаш о себи,
тихом руком система покушаће да изврше асимилацију,
да те зграбе, обликују као глину.

Уколико не знаш да свираш виолину, искомпоноваћу ти отпор на клавиру,
а ти упамти речи:

Залуд плешете по мом животу, разиграна стада, трагате без трага,
Кораке, ноте и ритам само ја знам,
нико од вас није битан.

Љубав сам и ожиљак стари,
пад и поновно буђење,
несхваћена туга, нечија дуга,
радост на длану,
песникова мисао.

Нисам само ово тело, кости и месо,
Ја сам смисао.
Јесам и што нисам, и гори и бољи од тога.

Ко је следећи?
Немам више питања.
Спалите ме после читања.

МОЛИТВА – Кристина Јевтић

Причаћеш о мени
као да сам највеће зло,
а у себи врло добро знаш
да сам била оно најлепше
што се дозива сном.

И себи ћеш ме изговарати
као молитву
која те држи будним.
И док покушаваш да заспиш
она је у теби,
у твојим мислима.

Дајем ти слободну,
говори шта желиш,
мисли шта год пожелиш
то је твоје тло.

МОГАО БИХ… – Душан Стојковић

Могао бих да пишем о љубави
какву ни руски романи немају –
од које би се постидели и Ана
Карењина и Вронски и Толстој.

О љубави прошлога века, Лоло,
која би у теби пробудила љубав.

Могао бих је у своје руке ставити,
у љубави те сакрити и чувати од
времена твоју н е в и н о с т.

И самог себе прогласити кривим,
ја не умирем за тобом,
ја за тобом ж и в и м.
Настави са читањем “МОГАО БИХ… – Душан Стојковић”

ДА ЛИ ПОСТОЈИШ – Милана Јањичић

Никада ме нећеш видети да клечим.
Никада у мојим очима нећеш
видети жељу да побегнем.
Вековима ћутим твоје име.
У мојој соби топло је од жеља.
Посматрао ме је његовим
тешким очима.
Ко их једном угледа,
заувек их памти.
За сањање нису потребне постеље.
Лутаћу на овом путу од дуњице
до мртвачког сандука.
Дођи.
Можда се пред тобом
нећу осећати као туђа.

СТИХОВА ДИВНИХ УМНА ПЛЕТИСАНКА (СЕЋАЊЕ НА ДЕСАНКУ МАКСИМОВИЋ) – Душан Стојковић

Не, немој ми прићи,
то је само
за оне који су
храбри
само кад гину.

Наједном си
пролећем опијена.
И срећа
и страх
и стрепња
и чежња
по растанку
рађају
слово љубави.

Не, немој ми прићи,
дружићу се са сунцем.
Биће то опомена,
молба младости
да сутрадан
будем неко
ко хоће
да доживи чудо.

Немам више времена.

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН, АЛИ ВЕЧНО РОБ!” (СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН,
АЛИ ВЕЧНО РОБ!”
(СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

Ноћ,
улица,
фењер,
апотека…
Ужасне су вечери.
Јесен позна
доноси
мраз,
хладноћу
и твој глас.

Ти у поља,
без повратка,
оде.
Њих
дванаесторица
не обраћају
пажњу.
Они читају
песме.
Само
једна
незнанка
спрема
снежно вино.

Неповратно
си отишла
у поља.

КАФАНСКА ЉУБАВ – Јелена Сарић

Док у биртији пуној дима
разјапљена пева маса,
два се ока сусретоше,
време стаде истог часа.

Около се вино пије,
мирис алкохола чула пара,
двоје загрљених у средини стоје,
једно с другим разговара.

Он јој спушта главу на раме,
устима нежно додирује јој ухо,
рецитује јој најдивније стихове,
у то доба ноћи глухо.

Говори јој најнежније речи,
око њих све обавијено тмином.
Она га слуша, осмех јој трепери,
тело се испуњава топлином.

Она му узе руку,
наслони главу на његове груди,
плесаше као да су сами,
а око њих беше много људи.

Узвраћа и она стиховима милим,
посташе два тела, једна душа,
срца неуморно куцаше ко луда,
једно друго с ускликом слуша.

Док сви неуморно играху уз алкохол и у зноју,
двоје младих тада започеше љубав своју.

КАД ПЕСНИЦИ СИЂУ МЕЂУ ЉУДЕ – Душан Стојковић

КАД ПЕСНИЦИ СИЂУ МЕЂУ ЉУДЕ

Кад песници
сиђу међу
људе,
кад загрми
и удари гром,
кад се реке
излију
и крену
да потопе
огњиште и дом.

Када врана
врани
из очију
буде пила,
и кишна кап се
у небеса слила,
тад ће
људи
по проклетству
знати
да је дошло
време
да се
плати.
Настави са читањем “КАД ПЕСНИЦИ СИЂУ МЕЂУ ЉУДЕ – Душан Стојковић”