Поезија за децу: Мали Гојко а велики Павле

У славонском месту малом

има једна црква стара

што закрсти малог Гојка

у великог оца Павла.

 

Кућанци су место право

где је Гојко поникао

и ко сироче без родитеља

уз тетку је одрастао.

 

Крхке грађе ал чврстога духа

за подвиге имао је слуха,

Господ га је себи призивао

па монаштвом он се одазвао.

 

Од Славоније до Каблара

и православног пећког трона

патријарху србском Павлу

звонила су светосавска звона.

 

Изнео је тешко бреме

у ратно нам невреме

и србску црквy обједини,

а крстом Србе измири.

 

Јасеновачке Мученике

у Диптих Светих уврсти

те  „Кућанце“ разне пале

на подвижништву учврсти.

 

Мали Гојко a велики Павле

небеске је дотакао салве

ни „злодуси“ ништа му не могу

док се за нас и сад моли Богу.

 

 

 

 

Дашак

Један дашак

у мојој коси

још кроз живот

мене носи,

да можда опет

једне зиме

у косу ми

шапне име…

к’о у биоскопу,

те вечери

кад сретоше се

погледи нам’

снени,

у којима је

жишка била

ал’ зима је

угасила…

тек, остаде

дашак врео

твог шапата

са именом ми

за живот цео…

 

 

 

 

Бескрајно

Прострла се осећања

као праскозорје,

расплинила љубав шаре

кроз наше обзорје.

 

На таласима развигорним

свуд’ замириса смиље

и срце се срећом опи

уз вино и босиље.

 

По сазвежђу звезданоме

освићу нам рајска јутра,

још смо данас у бескрају

а, можда, и сутра.

Наручи

Наручи песму

за бившу драгу,

више ме не дотиче,

болело је само једном

кад, први пут, чух је.

 

Наручи песму

за бившу драгу,

не марим за подсмехе,

„душебрижници“ ови ће

тек да говоре!

 

Наручи песму

за бившу драгу,

на мој рачун нек’ иде,

а платићу и још једну

да ми у срцу не самује!

 

Ове ноћи „кућа“ части

да се до зоре лумпује

па ћу после куда знам

док ти можеш и код

„бивше“, брига ме!

УСПОМЕНА НА КОСОВСКУ МИТРОВИЦУ

Ти би хтио на крилима

Гдје трепери звијезда смјела,

Не тјерај ме да полетим

Сводове сам прелетјела.

 

Једном можда у свитање

Кад југу крену ластавице

Жеља би ме понијела

До Косовске Митровице,

 

Дa осјетим топли баршун

Старе знанце, мила лица,

Туга срећа, срећа туга

Некад бјеше Митровица

 

Дотле само успомене

И Косовска разгледница,

Дај ми снаге да преболим

Није близу је Митровица.

КАФА – КОЗИЋ САША

Прва јутарња кафа.

Јака.

Топла, освежавајућа.

 

Чашица домаће ракије,

жеже.

Цигарете и новине.

 

Све то у тишини јутра.

У кафани

То је био мој ритуал.

Мој доказ

да постојим.

 

Данас ,

У кући

кафа средња.

Ракију не пијем.

Пијем лекове.

 

Цигарете не пушим

због здравља.

Новине читам,

поштар ми их доноси.

 

Понекад пустим сузу,

коју брзо обришем

да је деца не виде.

 

„Зипа, матори чепла…

године,тебра, године“,

рекли би синови

 

„Пустите га,

није му лако.

Губи свој свет,

нестаје му пред очима“,

жена би ме бранила.

 

И тако ,

време.

Проклето време тече.