ТАМО ГДЕ КРОВОВИ МИРИШУ НА ДЕТИЊСТВО
Тамо где сунце кроз шљивик се краде,
и јутром роса стопала хлади,
остале су моје најлепше наде,
у оном сокаку што душу ми слади.
Још чујем ехо кофе и бунара,
и шкрипу капије што госте зове,
тамо где је мајка погачу месила,
месећи у њу све моје снове.
Мирис тамјана и старе дуње,
са ормара трошног што чува тајне,
јаче од грома и сваке муње,
вуку ме очи завичајне, сјајне.
Далеко сам телом, ал’ срце је тамо,
где поток бистри кроз камен вришти,
ту се слобода удише само,
ту се и туга песмом поништи.
Земља је тврда, ал’ рука је мека,
кад дотакне грумен очевог прага,
тамо ме иста она бистра река,
чека да врати се душа јој драга.
Драгојло Јовић