У тишини сненог Захумскога зорја
где протиче бистра Требишњица река
родило се дете чвршће од мраморја,
кога Српство жељно вековима чека.
Још камење памти бат малених ногу
што к Светињи хрли, где га Светлост мами.
Ту је душу своју завештао Богу
пред иконостасом што вечношћу плами!
Ходио је светом, доносио даре
браћи, напаћеној од немилог ропства
На обнову Цркве звао неимаре,
исцељиво бо’не дејством чудотворства…
Похрлио верни народ из далека
да лек души нађе од живота клетог,
тамо где молитве жуборе к’о река.
Где се миро точи из кивота Светог.
.
Босиоком мошти Пресвете миришу
док праскозор пуца са смарагдних гора
Тамо где се греси покајањем бришу
изниче белутак лепши од мрамора!
Залуд хуче ветри и облаци сури,
јер кад над Острогом сумрак затрепери
винут к’ небесима, као ор’о сури
на пут далек креће подвижник у Вери.
Да прикупи бо’не испод свога скута
и задоји вером неутешне душе.
У борби да нека душа не одлута
пред њим адске силе к’о снопље се руше.
Кад пред праскозорје мине борба љута
три-пут се прекрсти, док к’ истоку гледа.
Босоног се враћа с подвижничког пута
Свети Василије са Острошких греда!