ТАМО ГДЕ КРОВОВИ МИРИШУ НА ДЕТИЊСТВО
Тамо где сунце кроз шљивик се краде,
и јутром роса стопала хлади,
остале су моје најлепше наде,
у оном сокаку што душу ми слади.
Још чујем ехо кофе и бунара,
и шкрипу капије што госте зове,
тамо где је мајка погачу месила,
месећи у њу све моје снове.
Мирис тамјана и старе дуње,
са ормара трошног што чува тајне,
јаче од грома и сваке муње,
вуку ме очи завичајне, сјајне.
Далеко сам телом, ал’ срце је тамо,
где поток бистри кроз камен вришти,
ту се слобода удише само,
ту се и туга песмом поништи.
Земља је тврда, ал’ рука је мека,
кад дотакне грумен очевог прага,
тамо ме иста она бистра река,
чека да врати се душа јој драга.
Драгојло Јовић
(Прочитано: 29 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.379 пута)
