Добродошли!
СЕЛО
Кроз отворен прозор поглед се протеже
до златног зрна пшенице досеже.
Ливаде се зелене, пашњаци шарени
белом радом и маслачком окићени.
Кроз зелено поље бистри поток тече
ту се снага скупља кад сунце опече.
Шумарак се види, врло близу ту је
раздрагане пчелице сад по њему зује.
Док тражим истину
у сећањима мога живота,
борећи се са временом и тугом,
моја осећања стоје,
замрзнута, болна, изгубљена,
попут неизговорених речи
заробљених у тишини.
И само носталгија
води ме кроз тамне улице прошлости,
где свака сенка
подсећа на нешто изгубљено.
Покушавам да ухватим
златне тренутке,
али се све више губим
у магли заборава.
А онда,
када светлост прошлости заблиста,
схватам,
сваки тренутак је био део мене,
У овом бесконачном путовању
кроз време
и сећања.
Дођи друже да плачемо скупа
Ти због ње, а ја ћу због њега,
Дођи сад кад све је изгубљено
кад је само бол остао од свега.
Дођи да патњу пијемо плако,
Да пуне туге разбијамо чаше,
Дођи друже док нас јад изједа,
Јер њих двоје срећу окончаше.
Нек отече чемер у сред ноћи,
И оду демони што се одмарају,
не желе се још увијек угасити,
желе да нас још дуго смарају,
Ал’ ипак ће пакост умријети
Што нас као привиђење прати,
Још наде тихо тињају у нама
Које ће вјеру у љубав да врате
Кристално сребренкасте сузе
Пустићемо да вријеме обрише,
Филигранске крхотине пусте
Нека однесу магловите кише
А наше ће ране дати смисао
Животу што без њих жубори
Ипак ништа изгубљено није
Све док се срца огорчена боре.
Савијам се од болова на поду,
пући ће ми срце, починити злочин.
Као да сам на лелујавом броду,
На ивици сам да у Мртво море скочим.
Тргнем се на сваки његов помен,
на трен оживим, али убрзо опет умрем.
Измучена и насукана на морски гребен,
зашто само не потонем и не нестанем?
Све дубље тонем у понор очаја.
Стрепим од поновног сусрета,
а њему као да је страна свака емоција
заувек сам избрисана из његовог живота.
Цркла ја дабогда
кад сам допустила да ми постане све,
мислила да никада неће да ме изда,
да ће заувек држати, сад већ озебле, руке
Пун месец обасјава пучину.
Некада су нам очи баш тако сјале,
присећам се наше љубави, испијам горчину
и бришем сузе да ми лице не би обасјале.
Не траже милост,
ни самилост.
Сами траже своје сунце.
Дању се сналазе сами,
у тишини.
Не моле никог, не траже ништа.
За њих се чује само
када ураде нешто добро или лоше.
Невидљиви ,
они су граница наше
стварне истине.
Ноћу, када треба спавати,
они пишу, цртају сликају,
лакше им је
Иако мали,
показују своју велику страну.
Пробуђени су.
Веру у себе имају,
наду су у себи нашли ,
а сву љубав
ми треба да дамо
Kao kad kost dušu razdire i mrvi
dok prolivenu krvcu prekriva tama
i bolni tihi dašak jedva dušom vrvi
sveta miso, neizrecivog u nama
A negde duboko gde skriva se java
gde večnost počiva u studenoj jami
gde iskonski jauk pod kamenjem spava
ušuškan u toploj požnjevenoj slami
I htedoh da viknem al kost se zabode
tamo gde misao iz duše izvire
gde prejake reči divljom vodom brode
gde istina živi nikad ne umire
Pod teretom senki dok nam misli beže
dok nas večnost kruni krte koske slama
sve što srce ćuti za dušu se veže
kao tajna, neizrecivog u nama.
autor
Jovica N Ðorđeviċ
28.03.2026g.
Нисмо се срели случајно.
Слушала сам о теби још у раним годинама мог детињства.
И знала сам да ћеш доћи…
Јер и ти си мене познавао.
На дан мог рођења твоја срећа
и моја несрећа
дисале су као једно.
Светлост мог сунца сагорела је
твоју прошлост и сећања
која су ти усне ломила тугом.
Одронила сам своје планине
и попут пса верно те чекам
док настањујеш његове снове
и течеш његовом крвљу.
И онда бивам остављена
у инат својој верности.
Ноћас ми је у сан дође
Лепота девојка
Седе на доњи крај кревета поче да ме гледа
Груди једре, обле,
брадавице набрекле.
Бедра јака, напета,
миришу на још.
Ја само гледам и трепћем,
а шта друго?
Она напета, само ћути,
док је гледам.
Покушавам да се сетим:
да ли је само сећање,
или моја стара жеља,
или само пусти сан?
Ноћ посустаје,
она бледи,
потпуно нестаје….
Ја најзад заспах.
Имам те поред себе.
Ти мени припадаш.
Сваку ноћ, сваки дан.
Чудно је како упијам те погледом,
видим твој нос, твоје лице, рамена, врат…
а само те у сновима узимам.
Потребно је преточити ову бујицу емоција у речи,
погане мисли које се ковитлају у мени.
Само кад би знао,
кад би се видео мојим очима,
тада би разумео.
Тада би можда похрлио према мени,
узео ме онако како сањам, како осећам,
а не умем да испољим.
Мора да постоји назив за ову дисфункцију у бићу мом,
због које ћемо увек бити тако близу, а тако далеко.
Настави са читањем “ДАЛЕКО, БЛИЗУ, ДАЛЕКО… – Кристина Топаловић”
ПРОНАЂИ МЕ
Пронађи ме док ме има
У времену и простору, међ’ људима
Пронађи ме и кад олује кидишу
Кад се липе до земље њишу
Кад се боре да им свака грана одоли
Ако је ветрови сломе, да опет мирише.
Пронађи ме у овом времену страшном
Кад са свих страна опасност вреба
А човек човеку највише треба
Кад још се можеш наслонити на раме моје
На раме које са ћутањем збори
И ћутање најбоље разуме,
Само ме пронађи.
Пронађи ме по јакоме врелцу и сунцу
Ил’ ветру што срџбу векова носи
Кад у гори дрвеће под мразом пуца
Пронађи и оно што се никада пронашло није
И кад по мрклој ноћи у некој забити се кријем, Само ме пронађи.
Пронађи ме и не чекај месечину
Моју звезду горе видет нећеш
Нестаће са неба мала и велика кола
Кад на небу неће бити сјаја,
Тад нек k’ земљи падне једна суза бола.
Пронађи ме док још може
Свака рана да се преболи.
Пронађи ме…..
Dragojlo Jović