Месец: јануар 2026.

Kapi rose

 

Kapi rose

Probaću kapi rose na ružu da vratim,

latice bele nežno da pratim,

niti od srebra po jutru da bacim.

Leptiru na krilo snom da doletim,

pesmom harfe i zvukom nežnim

dušu tvoju snom da dotaknem.

Svetlost i sunčev zrak daju mi znak,

radostan i nežan, povoljan i blag.

Latice ruže mirisom šire lepotu,

kapi rose zlatom sjaje čistotu.

Kapljice rose, nežne i izuzetne,

izdvajaju nestvarno kroz jutarnju zlatnu nit.

Svaki minut beskonačnosti bez tebe

pretvara se u tvoj lik.

A san u moru snova,

na talasima neizgovorene reči,

pretvara svaki treptaj

u nezaboravan stih.

НЕ РАЗУМЕМ – КОЗИЋ САША

Покушавам да разумем живот,

да разумем његове захтеве

према мени.

А много их је…

 

Доживео сам неке године,

кад кажу , седма деценија.

Пуно је.

Шездесет лепше звучи,

округло је,

даје неку мотивацију за још…

можда.

 

Док смо млади,

јуримо, срљамо, правимо глупости,

не поштујемо године, не поштујемо живот.

Сматрамо да је пред нама могућност успеха.

Али није тако.

 

Фали нам много:

стрпљење, послушност, рад, рад, рад…

 

Године брзо пролазе,

остаримо,

и тада стекнемо

памет, вредност, благост, стрпљење.

Није крај.

Или можда?

КРАЛИ СМО ЉУБАВ – Милосав Ђукић Ђука

КРАЛИ СМО ЉУБАВ

Остао је траг од вина
на уснама нашим,
да буде сведок
о скривеној чежњи,
да сведочи о љубави
и страсти тој.

Не треба ми сведок,
јер у мојој глави
док ја пијем вино
твој лик ми се јави.

Твој осмех на лицу
и по која суза радосница,
док те љубим
док ме љубиш
кане са твог лица.

О прелепа жено,
баш сам те волео
и о теби писао.
Била си увек
део моје песме.
Ти љубави тајна
о којој се никад
сазнати не сме.

Настави са читањем “КРАЛИ СМО ЉУБАВ – Милосав Ђукић Ђука”

P I J A N S T V O

Usahle su reči na izvoru duše
utrte duboko u prestolu greha
granice ka paklu ko kegle se ruše
pusto je u srcu, nema više smeha

U grudima kipti reč neizrečena
kano miso kleta krstom okovana
senke nemo kleče bez glasa,imena
ko nevina duša bludom otrovana

U pepelu noći čuči mrska tama
sa licem proroka, prokletstva i greha
opijena strašću leži gola, sama
kao tihi vrisak bez zvuka i eha

U zgarištu jutra oči mi se bude
sa poda mi mašu ispijene flaše
razbijene čaše za krivnju mi sude
što bez dobrog vina zanavek ostaše.

autor
Jovica N Ðorđeviċ
24.01.2026g.

ЧЕЖЊА ЗА ДРУГИМ

Ja пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
Хтјела бих ти нешто рећи,
Нешто што сви давно знају.

Ја пред тобом он у души,
Плеше љубав у вртлогу
Ти би хтио да те љубим,
Опрости ми ал’ не могу.

Киша пада, ја пред тобом,
Можда бих ти срце дала
Да ми киша не шапуће
С њим си јуче руже брала.

Ја пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
За њим чезнем рећи ћу ти,
Јер то сви већ давно знају

30. мај 1977.

Gladna ljubavi

Gladna ljubavi

Mojom zorom hodam sama.

Moje slutnje brojim kad je tama.

Sve što ne znam, to je šta se desilo sa nama.

Treptaji, drhtaji, lude ljubavi,

a onda, najednom, strahovi pakleni …

Nije to nešto što silno boli,

al’ muči — spoznaja da se isto ne voli.

Nije to nešto što prestaje, nestaje;

tu je i dalje, al’ nije isto,

nije k’o nekad — bezbrižno, čisto.

U glavi mi misli i slutnje.

U tami, zar nismo sreću stvorili sami?

Ne daje se lako da nestane tako, da

mojom zorom hodam sama,

gladna ljubavi, a čežnja me slama.

Osećam strah i čudan nemir,

reči bez zvuka, vreme ko teško breme,

peščana dina, zid  ćutanja  među nama,

zvezdano prostranstvo k’o duboka jama.

Ne znam…

šta će nam sve to,

šta se to desilo s nama.

Da dok hodam sama

Kroz ovaj mrak , srećem

našu ljubav koja se pretvorila u strah.

МОЈЕ ГОДИНЕ – КОЗИЋ САША

Прошлост улази у садашњост,

садашњост клизи у будућност.

Буди у мени

неку пролазност.

 

Ја јурим кроз време,

тражим могућност

да спасим

своје године.

 

Срећан

што уопште постоје.

Ружне, добре или лоше ,

моје су.

 

Све су оне стале у ред,

једна иза друге,

ма колико биле чудне,

опасно луде.

 

Једноставно ,

безобразне године,

безобразан живот.

 

Али леп.

Пун страсти,

 

неке муке,

чудне мени лепе

ČEKAO SI – Mirko Popović

 

 

da tiho priđu svijeće
da ne prestane pucketanje vatre
ili si zaspao u mirisu večeri
dok svijet je šumorio iza tjemena

olovku oštrio si i čekao
da pitomost trena traje
da nikad ne mine južni dan
da nikad ne prestaju
tiho i mekano lebdjeti pahulje

čekao si nešto kad umirale su ptice
iza tamnih zidova prosinca
a majka donosila svijeću
umjesto bajke za slađi san

zagonetno šaputala je misao
što nijemo gleda s prozora
kao svjetionik zastao nad ambisom

čekao si da svane
šutnja hladnog sunca nad pragom
daleko negdje iza uma gdje vječno
rastu snjegovi

 

Eсеј о вину – Нина Симић

                                                   ЕСЕЈ  О ВИНУ

 

     Винова лоза је Божји дар, чаробни напитак. Помиње се и у Библији на више места. На свадби, у Кани галилејској, Исус је претворио воду у вино и дао младенцима да пију. После потопа Ноје сади виноград као благослов. То је чиста грожђева крв. Скоро сваки манастир има винову лозу у дворишту. Не треба јој нека квалитетна земља, само што више сунца и велики људски труд.

     Може живот учинити лепшим, а има и лековита својства, крепи болесника и рањеника. Само треба имати меру, јер може бити и мелем и отров, и благослов и замка. Може помутити разум и сузити свест.

     На славском колачу само неколико капи симбол су Исусове крви. У здравици домаћина оно је списак најлепших жеља.

     Деци га дају слатко. А што више стоји – све је боље. Није да се пије у самоћи, тражи друштво и музику, прави атмосферу. Посвећене су му многе песме. Познато је оно да неке љубави „само уз вино могу да се преболе.“

     Пиво може да се пије и на гајбама, пред продавницом у селима, али вино не, то је аристократско пиће. Ракија се пије на искап  и тресне се чашицом, па се стресе од жестине, а вино се пије у малим гутљајима, господски, мирише се и  ослушкује како клизи низ грло. Прелива се у најлепшим чашама: бело, црвено, розе. Пију га уз мерак и изазива жал за младошћу. Пратилац је и радосних и тужних тренутака. Блажи душу и опушта  нерве, заљубљене диже и заноси у облаке.

     У кашичици за причест уз хлеб, то је крв и тело Исусово!

     Само га је Бог могао измислити!

Нина Симић

 

МОЈЕ ЈА — КОЗИЋ САША

Изгубио сам себе

тражећи мене

у свим глупостима

које сам урадио.

 

Није ми жао,

али немам себе.

 

Јурим

као мува без главе,

док тражим доказ

постојања

свога

јединог што ми оста

Свога Ја.

 

Трудим се

да у будућности

која полако долази

останем доследан

свим поступцима

које сам већ учинио.

 

Покушавам

да их оправдам,

мада није лако.

 

Крао нисам.

Убијао нисам.

Варао ,

и мене су.

 

Волео сам

да седнем у кафану

са купцем.

Он лаже мене,

ја њега.

Ко коме прода ,

то је ствар тренутка.

 

Били су то дани.

Љутње није било.

 

Веруј ми,

и данас је тако,

само мало више

углађено.

 

Сви,

на крају,

желе да се оперу.