Сакрила сам
дете у себи,
нисам знала
да је дар од Бога
у души да певам,
тугу ко срећу да носим
на рошулама живота
и део колача у миру
да грицкам,
и ако умрем
крај доћи неће;
живот је играчка,
наћи је нећеш,
ако не знаш
да играш.
Родиће се дете
и све претворити
у игру без краја
и носиће око врата
нову играчку живота.
Месец: јануар 2024.
Uoči Božića neznanog li momčića – Kristina Radisavljević
Tamo negde na minus dvadeset i šest
Uz gitaru, harmoniku i svirače
Ugledah oči tamne poput vina
Dok je sat otkucavao dvanaest
U pogledu tihom
Poput noći koja tišti
Ugledah svoje oči
U Božićnoj idili
Čuješ li srce moje
Lupa u ritmu tamburice?
Stegni me najjače što možeš
Zagrljajem oteraj jutro što sviće
Iz usta tvojih naviru reči slatke
Ne prestaj da pričaš
Pritisak mi nagruvaj još jače
Dodaj bokalče belog vina
Naša srca dva zrače
Poput badnjaka što gori
Ko bi rekao da ću sa neznancem
Poželeti tako jako da volim
Da li je slučajnost ili znak
Da te sretnem na ovaj sveti dan
Da u tvom zagrljaju se topim
Da želiš da te volim, da me voliš
Настави са читањем “Uoči Božića neznanog li momčića – Kristina Radisavljević”
GORA DOBRINA – Nadežda Gajić
GORA DOBRINA
O mojoj majci ovo je saga.
Na Krstovdan, jedne zime,
umrla moja staričica draga.
Često je se setim,
to me razgali i to me teši,
samo su ostale uspomene
i ona na slici kako se smeši.
U ormanu je ost’o, njen suri komplet,
nedovršene popkice plave,
igle za pletenje
i heklica jedna, broj pet.
Ostale još i neke sitnice,
list na kome drhtavim slovima piše,
recept za štrudlu, gransle i salarice.
Ostala i njena tašna neka,
u njoj je čuvala pare od mleka
I dukat što joj je majka dala,
još kad se udala.
Bile u tašni i slike, jedva stale,
na njima sestre i ja kada smo bile male.
I. . . nepravda je ostala jedna,
uvek je bila nečija ćerka, majka i žena,
ko kuća velika. . .
a samo po drugima bi čuvena.
Čak i kad se upokojila dušica njena,
pre nego što je svanula zora,
pročulo se onda po selu,
“umrla, Dobrina Gora”.
Nije umela da mazi i tepa,
malo povijena i. . . mnogo lepa.
Volela me a nikad mi sine nije rekla
i sad se sećam lepinja njenih,
na kraju plotne što mi ih pekla.
Još pamtim blago lice njeno
i sećam se kako krhka i mala,
na vrhu stoga dene seno,
u zaprege kako upreže vrance
i razjarene bikove kroti,
kad’ pokidaju ulare i lance.
Jedna životna doajenka,
kad’ zatreba gorštakinja,
a kad’ treba senka.
Bude me ponekad slike iz mog sela,
otac sa šeširom, majka na pragu
a ispred kuće. . . jela.
Od kad’ umre staričica draga,
niko meni više ne maše sa praga.
Prazan ost’o podrum i opustele štale,
nekada su tu njištali konji,
jagnjile se ovce i telile krave.
Sad’ je ispred kuće odsečena jela,
jorgovan mi fali i muškatla bela.
Odsečen je i naš stari ora’. . .
Nije ovo moja avlija, ni kuća
od kad’ umreše Dobra i Gora.
Nadežda Gajić
A sad malo o mraku
Svaki dan je izvjesno da pada noć
A ovog doba godine i prilično rano
Kao da izvire iz svakog budžaka
kan krene, vere se u prozore, visi iz oblaka
uvlači ti se u kosti, navlači ti se na oči
i koliko kod da se boriš nisi jači od noći
i misli se nekako zamrače
sve što bilo je jasno negdje umače
i pitaš se šta li se sve krije iza ove crne zavjese
koga sve može da proguta ova neman
gdje sve ne može da te odnese
ako te samo tmina ponese
kroz prozor crno, baš ni zrno svjetlosti,
ni najmanja zvijezda da zatreperi
isključen tv, kao da je pregorio od poslednjih tužnih vijesti
ni ona mala lampica ne svijetli
možda je nestalo struje, i čudan neki vjetar puše
da ostaneš bez daha, da ostaneš bez dude
Pa si kažeš budi optimista,
sinoć je noć bila ista,
i eto te još si tu
pa si kažeš, hajde ne budi dijete
svijetlo je sa druge strane planete
ЗИМСКИ ДАНИ – Жељко Перовић
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Кратак осврт на пјесму:
У срцу није лако ватру распламсати, ко успије мора бити вољен да га очи и у тами препознају. И зато љубав никад није сама и од појединца је јача. Пјесмом сам покушао љубави кроз зиму оснажати и за животне изазове припремити. Из ове пјесме издвојио сам трећу строфу, у којој су мјесто нашли и младост и старост, сњежне радости и зимски болни јауци. Зима је годишње доба које вријеме успори, а растојања још више удаљи! У зимској бјелини ништа није близу и за све треба времена!
Мисао одабрана за ову пјесму:
ЗИМСКИ ДАНИ
Зимски дани без сњежних пахуља тужно изгледају, као да су покрадени од уличних ђепароша!
ЗИМСКИ ДАНИ
Зимски дуги и сњежни дани
Лепршавим пахуљама прошарани,
Са собом поклоне носе
Њежне додире и пољупце сочне
Да хуком
На окну срце сачувају
И погледе на бјелину свикну.
Зимски дуги и сњежни дани
По олуцима нанизани ледени ђердани,
Са собом поклоне носе
Загрљаје топле и уздахе миле,
Да ватром
Из камина топлоту у госте позову,
И кроз димњак студ протјерају!
Зимски дуги и сњежни дани
Бијелим велом крунисани
Са собом поклоне носе
Сјећања драга и жеље скривене
Да игром
Грудвама ријечи замјене,
И осмјеле жудње прикривене!
Зимски дуги и сњежни дани
Прерушени, уклизани хулигани
Са собом поклоне носе
Срећу и опрез на грешне кораке,
Да псовком
Јаук скрију и лет на леђима без капе дуг
Старости кикот, а младости руг!
Са крста
Крвника траг је небо,
док на заоду умире
Сунце у мом срцу
прободеном мачем.
Са овог крста се боље види,
ако се човек, у себе,
као у недохватну даљину,
добрано загледа.
Омрзнуше ме,
а једном ће ме поново волети.
Кап отрова на усни
и пољубац Јуде, праштам.
Победе славим,
над сумњом и грехом.
Са венцем трња, исмејан,
ал` непокоран јачем.
Љубљен бити, него не волети
није поднети лакше.
Моје сузе видети неће
ни знати да над њима плачем.
Љубав све верује и
свему се нада.
Моја љубав никада не престаје.
ТРЕБА ЗБУНИТИ ЈЕСЕН – Миле Лисица
Миле Лисица, Бања Лука
ТРЕБА ЗБУНИТИ ЈЕСЕН
Спавао бих у твојој души
Ноћас
Треба збунити јесен
Расклопити зглоб по зглоб
Пустити свеж отров да капље из ока
Нека капље танко по крову
Нека гужва под кожом улице
Треба
Треба оздравити нашу бол
Блуз тек опалог лишћа
Бити само јесен
Јесен
Коју је благословило море
Дубоко у нама
Треба
Треба збунити јесен
Расклопити зглоб по зглоб
Уснама
LJUBAV I VINO – Čedislavka Popović
LJUBAV I VINO
Pod svetlima sveće tvoj osmeh sja
crveno vino baš mi noćas prija.
Kapljice vina na usnama stoje
uzbuđeno kuca toplo srce moje.
Dok ljubav pleše u staklenoj čaši
ređaju se vreli poljupci naši.
Ljubav kao vino u strasti dozreva
dok duša najlepšu pesmu peva.
Novi dan se rađa u sunčanom sjaju
srećna i snena u tvom sam zagrljaju.
U tvom pogledu i mirisu vina
moje telo obuzela je milina.
Ljubav raste ko loza vinova
Svaki tren sa tobom ko’ biser iz snova.
Настави са читањем “LJUBAV I VINO – Čedislavka Popović”
Pod svetlima sveće tvoj osmeh sja
crveno vino baš mi noćas prija.
Kapljice vina na usnama stoje
uzbuđeno kuca toplo srce moje.
Dok ljubav pleše u staklenoj čaši
ređaju se vreli poljupci naši.
Ljubav kao vino u strasti dozreva
dok duša najlepšu pesmu peva.
Novi dan se rađa u sunčanom sjaju
srećna i snena u tvom sam zagrljaju.
U tvom pogledu i mirisu vina
moje telo obuzela je milina.
Ljubav raste ko loza vinova
Svaki tren sa tobom ko’ biser iz snova.
Настави са читањем “LJUBAV I VINO – Čedislavka Popović”
Pola snoviđenja
U polumraku sobe, u polusnu
ja te polusetnim glasom dozivam.
Do pola te vidim, od pola sam na dnu
i pola tri je, tad se niko ne skriva.
Do pola te volim onda kada odeš,
a kada si tu ja cela sam.
I ni sama ne znam da li sam svesna
zašto te do pola osećam.
Polučujni tonovi tvoga glasa
unose nemir u moj polovni mir.
Govoriš kako nam nema spasa,
upoznajem sopstvenih misli vir.
Od pola te puštam, do pola se borim,
samo sam na pola ja uvek ja.
Pokušavam za sebe tebe da stvorim,
dok svetlost u mraku samo napola sja.
U polumraku sobe, u polusnu,
ja te polusetnim glasom dozivam.
Do pola te vidim, od pola sam na dnu
i pola šest je, tad se niko ne skriva.
NISAM TI REKAO- Veselin Mandarin
Nisam ti rekao da li mrtvi žive
da li vide sve, sa oka svoja dva,
ili život vode pod tamnom senkom
da im koža od vetra zanjiše.
Nisam ti rekao pesmu ovu ja,
pesmu meku, što mi dušu para
onako lagano i tiho,
da ne čuje niko.
Nisam ti rekao gde me život vodi,
ni što me majka rodi,
u ovom svetu bola
nevero moja.
Nisam ti rekao šta će sutra biti,
da li ću negde stići,
sa suze ove dve,
što pokvasiše svet.
Nisam ti rekao želju poslednju,
nju sa sobom poneću,
Bogu u miraz da predam,
krv je moja bedna.
A znaš li šta se nakon kraja zbiva?
I zašto život nije jedank svima,
pa se neko od kristala nosi,
a čovek za život se bori.