Добродошли!
Нема пролећа
у твојој коси,
негде у мени
зове ме туга
да ти плетем
венац среће.
Од овог
прелепог бехара
сузе ми очи,
стегнута песница
гњечи твоју тугу,
не дам јој да дише.
Пролеће ме зове,
да се кријем
у мирису љубичице,
да осетим дах пролећа
и да му се предам.
Потражи ме,
у лету птица
почињем да живим,
хоћу да окитим
твоју косу
и заденем
за моју душу.
Приђи и нежно одагнај ми снове
у којим мамну опсену сам срео
у лику жене што бездушно зове
уздахом страсним, па сам заволео
поноћи блудне где тихује патња,
где с молбом немом усуду се клањам!
Где снови худи одјек су и пратња
несталих чежњи, па морам да сањам.
Приђи да чујем шапат нежних речи
с усана медних, као нектар сочних.
И не дај, да те нехај срца спречи,
јер поглед њених очију порочних
Одише пламом јесени, што нуди
опојни мирис младог виногорја,
где нема чежње, немира, ни студи?
Приђи и буди шапат праскозорја!
Приђи и буди нежна виолина
ил’ барем харфа милозвучних жица.
Опиј ми душу као буре вина.
Приђи и буди прва снохватица!
Залуд те тражим жено тајанствена,
јер пре но што ме сан блудни опхрва
утихнеш нагло, к’о суза из зена.
Можда си само ти опсена прва?
Изненада сутра
доживиш у трену
и не знаш
шта те је снашло.
Изненада сутра
цео живот може
да исприча.
Изненада сутра
цео живот може
да ти упропасти.
Изненада сутра
цео живот може
да ти изненади.
ПИНОТ НОАР
Под свјетлуцавим небом, у загрљају тмине,
љубав и вино плешу свој тајанстевни круг.
Као вино, што капи њежно падају у чашу,
тако и љубав долази, тиха, непримјетно, у дуг.
Вино
као
рубин,
струји кроз стакло њежно,
љубав као мелодија, свира у срцу тајно.
У вину проналазимо страст, у љубави свјетлост,
док плешу заједно, стварајући моћну вјечност.
У вечерњем сјају, када тишина прича приче своје,
љубав и вино се сусретну, тајанствени спој у ноћи своје.
Чаша у руци, као калеидоскоп емоције скрива,
испод звјезданог покривача, љубав своје снове покрива.
На уснама укус вина, у очима свјетлост љубави,
додирима њежним, стварамо причу своју праву.
Вино тече попут времена, љубав попут вјечности,
спојене у пјесми, стварајући хармонију необјашњиву.
Вино
као
рујни
пољубац,
на уснама оставља траг,
љубав као књига, чије странице никад не блиједе.
Узалудне ријечи, јер ови тренуци су као тихи стих,
гдје вином натопљене усне говоре љубав тишином свог бића…
све у један њих.
Кроз винограде љубави, шетајући заједно,
додири руку као птице нек’ лете слободно.
У чаши вина, сјаји сјај заласка сунца,
љубави и вину, пјесма вјечна, без краја ни почетка.
Нека капљице вина буду пољупци њежни,
а љубав нека буде водич кроз ноћи без краја.
У овом плесу вина и љубави, откривамо чар,
јер у њиховом споју, срце наше проналази мир,
а душа са другом душом загрљај.
У сваком гутљају вина, откривамо тајне срца,
јер ова пјесма о љубави и вину, створена је само за нас двоје,
душе које се истински воле.
TOPLINA VINA
Sveto drvo od davnina
od tvojih plodova nastaju čarobna vina
za zdravicu svakog slavlja
čoveka koji živi u duhu pravoslavlja.
Sveti Trifun tvoje grane čuva
ledni vetar kada duva.
Nežno sunce tokom leta umoli da sja
tvoj plod da se zdrav razvija,
suze iz oblaka šalje na te
da plodove tvoje zlate.
Grozd raskošni na trpezi careva često gost beše
još češće u obliku isceđene smeše
koja i dušu tiranina zagreje
prinudi ga da se smeje.
Eh, šta mogu za te reći ja
dok u oku mome suza sja!
Tekućino pitka opijaš polako
jednom si me opila tako
ugrejala moje srce ledno
učinila da se osećam manje bedno.
Tekućino Bogu mila
život si mi te noći spasila
crvena kao krv vrela
moju bol si odnela.
Светога Трифуна трон
Земља Србија –
свето пространство…
Између постова, слава
и пијанстава,
разбашкарила се
као уснуло царство.
Цијело си љето
ваздух удисала
Крушевца, Александровца, Тополе…,
Шумадију у себе примала
и више се пута заљубљивала…
Не жале се пића Рубина,
посебно не вина
укусна, која слави и Овидије.
Са скела скачу жестоки момци, чека их дубина
и спасиоци – амфибије.
Прича си да си, о моје несреће,
лако прихватала цвијеће,
вином наливала
и припита ме дозивала.
О животу, а уз вино,
срицали смо вјешто, фино
и одлазили у кино.
Дуго љето опјевавали римом,
да неби смо били
затечени зимом.
Наши дани удвоје,
којим нас подари Бог,
били су лијепи и моћни.
Сјећам се тренутка сваког,
до најдрагоцјенијег – ноћи.
Моју драгу заведе Плиније,
за навијек. Не, нема шале!
Сад рубиново вино пије
‘сред пјесничке Багдале…
Настави са читањем “Светога Трифуна трон – Драгутин А. Ђукић”
Verica Radenković, Niš
In vino veritas
Nisam vinopija prava
ali kad vino popijem
moje zadremaju muke.
U srcu seme tuge
ne treba sejati
ko zna hoće li nas
već sutra sunce grejati.
Staro vino moga dede
očuvaće mene zdravu.
Malo ljubavi i malo vina
sve do groba mene leče.
Imam samo sebe i vino,
čistog mirisa puna je čaša
pa crvene sveće palim
i iz najslađeg sna te zovem.
Настави са читањем “In vino veritas – Verica Radenković”
Marko Stošić Stomark, Beograd
Ima jedan čudnovat cvet,
njega poseduje ceo Svet.
Neobjašnjiv, pun iznenađenja, zahteva potražnju,
održava ljude, ako mu bar malo poklone pažnju.
Ne košta ništa,
a svaki čovek na kugli zemaljskoj
pored njega iznova zablista.
On je nevidiljv, oblika nema,
ali je vlasnik svačijeg uma, svačijeg tela.
Izmami osmeh, donosi radost,
najbolji drugovi su mu i starost i mladost.
Ime mu je poznato, svima znano,
za ljubav vreme nikad nije stalo.
Настави са читањем “LJUBAV – Marko Stošić Stomark”
Maja Marinković, Subotica – Irska
LJUBAV
Koliko vode u mom telu ima,
toliko sam od ljubavi sačinjena,
misterijom njenom obavijena,
pa zauvek ostaje nedokučiva.
Možda samo u tišini snova
postoji način kako da iskažem
da od boje ljubavi mi nema draže,
nit’ zvuka do njenog slasnog zova.
Nalazi se u isto vreme
u visinama, kao i dubinama,
prepliće se sa svačijim sudbinama
čijih težina sobom spira breme.
Mogla bih život ljubavi da posvetim
i kroz ove reči shvatam
da ljubav život je,
svojom mi milošću pomaže da osvestim
da najlepše može da me okrepi
ljubav, kad njene prihvatim darove.
Govoriš uporno da tvoj strah lik nema,
ni sam nisi svestan njegove moći,
a dobro znaš šta se to sprema
kad se pretvoriš u bezbroj neprospavanih noći.
Usnula tišina grebe na vrata pakla,
to se misli tvoje vraćaju da gore,
u pepeo pretvore sve što nije od stakla,
samo tako mogu nove zablude da stvore.
Vetar huči kroz tvoje praznine,
vrata za sobom istina zatvara,
ne uspeva laž da zaživi od tmine,
samo postaje bezlična utvara.
Svojim te kandžama sve dublje vuče,
kao živim peskom povlačen nestaješ,
i što se više boriš, sve više si utučen
i pokopan si, da dišeš prestaješ.
Neću nikome reći da znam
čega se plašiš kada si sam.