СРЕЋНА НОВА ГОДИНА

Свим члановима Удружења песника “Поезија СРБ” од срца желим срећну и успешну Нову 2024.Годину!
Желим вам добро здравље, пуно радости и љубави;желим вам много, много, лепих стихова и нових збирки песама;желим вам да лепо и коректно сарађујемо, да се међусобно уважавамо јер само тако “Поезија СРБ” ће да траје и оправда високо место које заузима међу песничким сајтовима на Балкану и шире.
Ж И В Е Л И!
❤️🎩📖🎩❤️

СРЕЋНА НОВА! – ПоезијаСРБ

Уз моју песму НОВЕ и песму ЦРНИ ЛЕПТИР коју пева Љубиша Боровац желим Вам СРЕЋНУ НОВУ ГОДИНУ – Уредник Сајта!

НОВЕ

Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!
Настави са читањем “СРЕЋНА НОВА! – ПоезијаСРБ”

НЕКАДА – Андреја Врањеш



НЕКАДА

Дјевојка му рече,
Имаш прелијепе очи.
друга се наљути,
шта ти видиш бона,
сав je такав…
Какав?
Па брате лијеп.
Од тог доба сјећања остала,
и по који ријеђи стих…
„ОН САД НЕМА, НИЧЕГ ВИШЕ,
НИ ОЧИЈУ ТИХ“.

„МОЖДА СПАВА“ ?

Настави са читањем “НЕКАДА – Андреја Врањеш”

РУЖЕ-Здравка Пап

Руже кад би знале
у љубави да се деле,
никад не би заплакале.

Руже кад би знале
у љубави да цветају,
летеле би у наручје
заљубљеном срцу.

Руже кад би знале
у љубави да дишу,
мирисом би опијале
и срце и душу.

Руже кад би знале
у љубави да певају,
летеле би и сијале
и биле би рај у души.

ПИСМО ЦАРУ


Човјек је слободан само онда када служи истини.
(Толстој)

Све истине које се прећуте, постају отровне.
Да би истину говорио, мораш владати
луком и стријелом. Истини је потребна моћ!
(Ниче)

Жеља за истином је, у ствари,
жеља да се ослободи од незнања!
(Брунтон)

Истини је судбином одређено да се бори против
лажи. Истина ће побјеђивати, али ће се лаж увијек
враћати, те ће истина морати увијек изнова да се
бори. Ако то не чини, истина ће губити битку
и заувијек бити изгубљена!
(Етиопско предање)

Они који не памте своју прошлост,
осуђени су да им се понови!
(Џорџ Сантајана)

Војиновић пише цару

Само одважни и умни, а истовремено храбри
људи, могли су и смјели, обраћати се цару и од њега
тражити било шта, или му пак предлагати нека рјешења
за постојеће прилике у царству.

„Славни царе, Немањић Душане,
узех папир баш у ове дане,
да ти писмо историјско пишем,
и о свему да те информишем“.

Љубиша Ж. Војиновић (Мајсторовски) очито посједује те особине и атрибуте, па управо то и уради и
написа писмо цару. Овај пјесник, поново, пријатно
изненађује читалачку публику и љубитеље пјесништва
својом оригиналношћу, пјесничким умијећем и посебношћу. Зашто сам ово казао? Зато, што је сама идеја
посебна, занимљива, и наравно за сваку је похвалу, да се
писмом обрати цару и то најмоћнијем српском владару,
у нама познатој историји. Он је, у овом писму, врло
сажето и прецизно, а хронолошки тачно, описао сав ток
историјских дешавања, веома важних за српски народ у
посљедњих седам вјекова! Овдје се намеће питање, зашто је аутор овог
књижевног дјела одабрао баш лик цара Душана Немањића? То није нимало случајно! Претпостављам да је мишљење аутора, а и ја сам близу тог става, да је цар Душан Немањић најзначајнија личност у војном, политичком и државничком смислу у цјелокупној историји
српскога народа и једини српски владар, који је створио
прилично моћну империју, на чијем је челу био са титулом првог српског (и не само српског) цара! Цар Душан је својим војничким умијећем, тј. „мачем“, као и својим чувеним закоником, једини био кадар
да створи добро уређену државу на простору Балкана.
Као такав владар, како то аутор и наводи у овом историјском спјеву, многима је засметао и постао трн у оку! Тадашњи центри моћи здушно су порадили на његовој ликвидацији, сматрајући да ће уклањањем цара Душана
са политичке и геостратешке позорнице најлакше срушити и раскомадати постојеће моћно српско царство! Тај гнусни и подмукли чин свакако су и учинили, тако што су га отровали када је био у напону снаге и у зениту
војне и политичке моћи. Историјским чињеницама није
поуздано утврђено ко је организовао Душаново смакнуће, али се оправдано сумња да су то урадили латински (франачки) владари из западног дијела Европе. Смрћу цара Душана отпочело је распадање, комадање и пропаст српског царства, што је аутор овог дјела добро закључио и навео у својим стиховима:

„Тебе, царе, од када нестаде,
царство српско у немилост паде,
на више се комада распаде,
све се тада ђаволу предаде“.

Тако се збиља и десило! По старој римској изреци: „завади па владај“, токови наредних збивања, након Душанове смрти, на просторима нашег битисања, већ су нам прилично историјски познати.
Убрзо се тада ствара неколико мањих српских
краљевина са сујетним владарчићима и малим деспотима, који су се послије нестанка цара Душана међу собом
свађали и стално били у крвавим и разарајућим међусобним ратним сукобима! Тако разједињени и посвађани, дочекали су отоманске освајаче и кобни, чувени косовски бој. У таквом стању и у том периоду, већ нам свима познате српске неслоге, међусобног трвења и уништавања, српски
обласни владари, заслијепљени сопственом сујетом и
опијени стицањем личног богатства, како то рече и
описа Његош: „на комаде раздробише царство“, несвјесни да им, свима скупа, пријети велика надолазећа опасност и надирање огромне војне силе од стране страшне, и тада веома моћне, отоманске империје!
Да није било Душанове смрти, његова царевина
би, сасвим сигурно, под његовом владавином, знатно
дуже потрајала и питање је да ли би Турци уопште,
икада, прешли Босфор и ступили ногом на европски
континент!? Након косовског боја, знамо шта је услиједило и како се све издешавало, а при томе, све на штету
и пропаст српскога народа! Дакле, све то је Љубиша Ж. Војиновић мудро увидио и зрело изанализирао, а онда сликовито и веома вјешто казао, кроз стихове и риме овог, квантитативно малог, али по квалитету великог и значајног књижевног дјела. Све то је пјеснички дочарао и осликао казујући нам једну тешку и дугу причу. Пјесник и јесте својеврсни сликар овоземаљских
простора, предјела, појава и догађаја, као и историјских
дешавања, а Љубиша Ж. Војиновић ⎼ Мајсторовски, то
свакако и јесте! Као и у ранијим својим пјесмама, тако је и у овом
књижевном дјелу, он, осим доброг познавања историје
као учитељице живота, показао, уз велико патриотско
надахнуће, такође и веома велику умјешност и таленат
пјесничког стваралаштва. Код Љубише Војиновића примјећује се широк
спектар реторичких појмова, велики број стилских фигура и епитета, које он врло вјешто и зналачки увеже и извезе у сликовите стихове и савршене риме. Како оно говори и народна изрека:

„Није лако сабљу саковати,
нит` је лако пјесму испојати“.

Ова крилатица није настала без видног разлога!
Збиља и јесте тако. Но, Љубиши Ж. Војиновићу то
свакако полази за руком. И у овом епу, са насловом
„Писмо цару“, он успијева да у пјесми одржи добру
композицију и ритмику, да саопшти читаоцу сушт и бит
самог садржаја, а да истовремено постигне исти број
слогова у сваком стиху, и да истодобно испуни тај,
нимало лак задатак, који је себи сам поставио, да
постигне риму у свим стиховима, чак некада и у више
узастопних стихова. То није лако, нити је једноставно!
Ко мисли другачије, нек проба, брзо ће се и сам у то
увјерити. У овом књижевном дјелу аутор је описао историјска збивања у временском периоду, од смрти цара Душана Немањића, па све до данашњих дана! Осврнуо се на најважнија историјска дешавања и најбитније моменте, а било их је много, у историји српског народа у том
временском периоду. Аутор је, вјероватно смишљено, изоставио нека од
историјских дешавања, сматрајући их мање значајним
или пак битним за судбину српског народа на
балканском полуострву, али и из разлога што би овај еп,
сасвим сигурно, био знатно обимнији.
Стога, „Писмо цару“, аутора Љубише Ж. Војиновића, осим што има књижевну вриједност, има и значај историјских фрагмената. Но, у сваком случају, аутор је у њему изнио срж и суштину историјских прилика, које су
се одиграле од 1355. године до данашњих дана, а тичу
се, добрано, судбине цјелокупног српског народа!

„Двапут, царе, по година триста,
глумци други, ал` је сцена иста“.

Прилично значајан акценат аутор ставља на временски период од 1804. године, а посебно на период од
1912. до овог, садашњег времена. То је и разумљиво, јер
тај временски период боље познајемо, ваљда, и он нам је
ближи и познатији, како читаоцима, тако и самом
аутору. Аутор се, помало жалопојно, али и критички, осврће на неке потезе појединих наших владара, за које сматра да су били лоши и погубни за битисање и опстанак васколиког српског рода. У завршном дијелу овог, прилично дугог епа, аутор се осврнуо на посљедње три деценије и, наравно, на тренутне, односно садашње прилике у земљи. Зналачки је описао садашње стање српске државе, као и стање самог српског народа у цјелини. Предвиђајући могуће догађаје, који би могли
услиједити, врло вјероватно, аутор кроз стихове овог
епа, позива на слогу и на мудрост, а нарочито наше
владаре, који имају и највишу одговорност за народ
којим владају. Тражи одговоре за све недаће кроз које је,
несумњиво, пролазио српски народ, тражи савјете!
Тражи мудрост! Није ни чудо што тражи помоћ за све
наведено, од светаца, апостола, Исуса Христа, па и од
самога Бога! Из тог разлога се и обраћа цару Душану,
којег сматра и храбрим и јаким и мудрим! Аутор, кроз
обраћање Душану Немањићу, који се налази на „небеском царству“, и сам се чак усуђује предлагати нека рјешења, а све у жељи да се прекине дуговјековна
досадашња колотечина и тај низ пропадања и уништавања српскога рода!

„Чим то сазнаш, ти к` нама потеци,
и тај савјет жељени нам реци,
чекамо те на Дрини ријеци,
ђе нам многи изгинуше преци“.

Аутор, тражећи одговоре и вапијући за рјешењима, истовремено чезне и жуди за памећу, мудрошћу и јединством интелектуалне елите српскога народа, упозоравајући истодобно на важност и битност, коју владар треба и мора да посједује! Примјећује и наглашава, колико је неопходно и важно да владар буде мудар, виспрен, али и храбар, да би могао успјешно водити свој
народ ка бољитку, напретку и просперитету.
А у неким тешким временима, којих је код нас
несумњиво било пуно, а сада су опет таква времена,
настоји да заустави даље пропадање и комадање српске
државе, што очигледно неки центри моћи желе и планирају.

„Све њих, владар, треба да окупи,
заједништво да опет запупи,
па кад слога у земљи пролиста,
збор нек` буде, гдје је твоја биста“.

„Тај скуп мудрих, када стање сними,
нека владар њихов савјет прими,
па кад предлог он њихов уважи,
онда право рјешење нек` тражи“.

Још једном ћу поновити да ово књижевно дјело,
аутора Љубише Ж. Војиновића, има не само књижевну
вриједност, већ и много шири значај за васколики српски род и народ и његово отрежњење и освјешћење, као и подстицај на размишљање о свему што нам се догађало, што нам се догађа и што ће нам се, вјероватно,
опет догађати у будућности. Као старији човјек, са дугих 86 љета, и као човјек
са прилично великим животним и читалачким искуством, препоручујем свесрдно, издавачу и аутору, да овај
рукопис публикују у што већем броју примјерака.
Такође, сугеришем да по пар примјерака, обавезно,
доставе у све државне институције и установе, као и
свим појединцима који обављају важне и одговорне
државне функције, и наравно, доставити више примјерака у све наше културне установе у земљи и иностранству. Биће од користи!
Аутор овог дјела, Љубиша Војиновић, при крају
спјева, сажима ствари и јасно упозорава на опасности
које би, реално, могле да нам закуцају на врата, и то
врло брзо! Аутор, такође, предлаже рјешења и нуди
савјет, садашњим српским властодршцима, као и свим
нашим будућим владарима, шта би то требало хитно
предузети и учинити у корист општег добра!
Скреће им пажњу и упозорава их на велику
важност њихових поступака и самог начина владања
нацијом и државом уопште.

„Ако владар не уради тако,
све ће опет поћи наопако,
Србија ће даље да пропада,
а наш народ поново да страда.“

И на крају, да закључим, дуго већ нијесам прочитао нешто овако оригинално и квалитетно написано, као што је Љубиша Војиновић написао ово књижевно
дјело са насловом: „Писмо цару“. Није нимало случајно
што је добио псеудоним Мајсторовски и што га, у пјесничким круговима, често називају „краљем риме“! Вјерујем да ће читаоци уживати у стиховима и савршеним пјесничким римама, које се налазе у садржају
овог књижевног дјела, као што сам и ја, заиста, уживао!

Честитам аутору!
Проф. др Тадија Ераковић

Писмо цару
Славни царе, Немањић Душане,
узех папир баш у ове дане,
да ти писмо историјско пишем,
и о свему да те информишем.

О, највећи међу великима,
цар си био јуначким Србима,
нашој браћи, поносним Грцима,
и још више, дрчним Бугарима!
Храбро срце и најтврђа вјеро,
с разлогом ти пише моје перо!

Твој дух, царе, Срби призивају,
и похвалне пјесме ти пјевају,
а пред твојим ликом се клањају,
и велико поштовање дају.

Балкан цио држао си царе,
док су твоје трубе и фанфаре,
окупљале чете витезова,
све од Уне до града Трнова.

У твоје си временске прилике,
ти имао врхунске ратнике,
ђе си хтио, са њима си стиза`,
и све ратне побједе наниза`.

Ти си старе прописе обриса`,
а онда си свој закон написа`,
па те и Бог лијепо погледа,
у свом царству завео си реда!

Поштено си правду дијелио,
за душмане страх и трепет био,
а твој топуз, кад се на њих свали,
сви би они на кољена пали,
зато су ти и надимак дали,
и за силног цара те прозвали!

Латинима ти си много смета`,
па њихова лукавост проклета,
отров ти је сипала у чашу,
и тад пропаст започела нашу!

С твојом смрћу несрећа нам дође,
по злу тада, све Србима пође,
јер, неслога у кућу нам бану,
те повуче, свак` на своју страну.

Тебе, царе, од када нестаде,
царство српско у немилост паде,
на више се комада распаде,
све се тада ђаволу предаде!

Све прилике за слогу промичу,
а свуд` мале краљевине ничу,
ту превише деспота се рађа,
свак` са сваким, поче да се свађа,
те брат често удара на брата,
а Турци им куцају на врата.

Док у свађи бјеше наше братство,
Босфор пређе отоманско царство,
па њихови топузи и копља,
земље српске руше као снопља!

Због неслоге, те велике мане,
и дан-данас крваре нам ране,
те, ја желим Немањић Душане,
да Србијом, твој дух се разма`не,
да се Срби духовно нахране,
и наш народ да на ноге стане!

Зло ће јутро ускоро да сване,
многи на нас поново се кане,
пријете нам` са свакоје стране,
биће нужно, да се Срби бране.

Док се Срби за слободу кољу,
на равноме косовскоме пољу,
и Турци им чине многе јаде,
нашој муци, Латини се сладе.

Да си, царе, ти дуже трајао,
не би Турчин Балкан освајао,
ја вјерујем и то кажем теби,
Турци Босфор прелазили не би,
нит` би ико, кројио нам капу,
нит` би други, цртали нам мапу!

Од кад, царе, ти на небо оде,
крвљу нашом, замутише воде,
од тада смо ми жељни слободе!
На том` пољу црвеног Божура,
поче дуга мученичка „тура“,
отаџбину Срби изгубише,
дани ропства тада наступише,
те, наш народ поста` Турска раја,
и то стање баш дуго потраја.

До хиљаду осамсто четврте,
Срби стално ка слободи прте,
ал` им не да отоманска сила,
јер је моћна империја била!

Ал` њен крах се назире све ближе,
тад` Србија устанак подиже,
на чијем је челу Карађорђе,
син је Петров, по имену Ђорђе,
бјеше родом из Васојевића,
од старијех српскијех племића,
а из лозе, од Војиновића,
имао је и ген Немањића,
јер потиче од твојих сестрића.

Пламен букти, у небо се диже,
док Ђорђије све побједе ниже,
ал` му помоћ ниоткуд не стиже!
Тад свак` својим јадима се бави,
па на Србе свако заборави,
те наш народ поче да се дави,
на кратко се обрадова слави.

Устанак се у крви угуши,
и сан наш се о слободи сруши,
крв се српска по земљи осуши,
а бол оста`, у рањеној души.

Иако је устанак пропао,
ипак, неки резултат је дао,
јер, видјеше Срби да се може,
до слободе доћи кад се сложе!

Ка том циљу тада јаче стреме,
те не прође за дуго вријеме,
Срби други устанак дигоше,
Бог и свеци њима помогоше,
ланце с врата мало поскидаше,
ал` слободе праве не имаше.

Српском ропству ту још не би краја,
такво стање још дуго потраја.
Тек почетком двадес`тог вијека,
ратних труба, опет чу се јека,
услови се тад` бољи створише,
да се сложно на Турке кидише.

Тад скочише и други народи,
па јурнуше ка пуној слободи,
и у славу православног братства,
сви хришћани из твојега царства,
на Турску су војску навалили,
нијесу јој предаха давали!

Десно крило, трупе црногорске,
а лијево, Грчке и Бугарске,
срце фронта Србијанци држе,
Турке гоне и са огњем прже!
Рат балкански даде нам прилику,
и донесе повољнију слику,
уз велике напоре и јаде,
отоманска империја паде!
Много, царе, ту Срба погину,
ал` слобода над Србијом сину!

Чим су Срби ту „змију“ убили,
већ им друга иза леђа мили,
дође брзо до новога јада,
и то ћу ти испричати сада.
Док Србија слободом се слади,
Аустрија о глави јој ради,
пошто више Турске силе нема,
сад нам Шваба пакао припрема.

Она сорта што је тебе смакла,
гурну Србе ка вратима пакла!
Аустрија Босну окупира,
војна труба поново засвира,
рат Србији Швабе објавише,
па свом силом на њу ударише!

Е, мој Царе, да је теби знати,
да си мог`о некако гледати,
како тада Србија пропати,
то не може ријеч описати!

Тада Швабе крвнички кидишу,
да Србију са мапе избришу,
Аустрија и са њом Угарска,
а за чудо, с њима је Бугарска!
Та дружина, безочна и дрска,
крвљу српском, сву земљу попрска!

У том рату цио Балкан пламти,
покољ бјеше какав се не памти,
милиони Срба погинуше,
на небеса одоше им душе,
чији вапај стига’ је до Бога,
а сигурно и до духа твога.

И све даље с тобом има везе,
а тиче се и твоје генезе,
како, царе, рећи ћу ти сада,
Петар Први краљ је Срба тада,
два балканска рата је водио,
а оба је јуначки добио!

Он тад` бјеше свим Србима вођа,
а унук је славног Карађорђа,
па сад можеш и сам наслутити,
чија ријеч последња ће бити,
како ће се сукоб завршити,
и ко ће се ловором китити!?

Уз огромне јаде и страдање,
оствари се и наше надање,
под ударом српских бајонета,
паде круна аустријска клета.

Но, нам војска, оде предалеко,
на то краља наговори „неко”!
Тражили су њему „савезници”,
да до Алпа иду му војници.
То наивни Срби урадише,
и слободу другим` подарише.

Војска српска Балкан ослободи,
па се нова краљевина роди,
а краљ Петар на њеном је челу,
он угази у ту „причу“ смјелу,
и све друге тад` прими у братство,
ал` сви Срби у једно су царство!

Српска круна бјеше свима „капа“,
ал` за многе то се не „уклапа“,
поготову за дио Хрвата,
а Ватикан то тешко прихвата,
и још неким` сметаше та слика,
па се само чекаше прилика.

У тој земљи народи се гложе,
међу собом неће да се сложе,
сви у страну вуку свога конца,
у туђину тражећи ослонца.

Пошто круна српска им не ваља,
у Марсеју убише нам краља,
Александра, Петровога сина,
на Европу тада паде тмина,
јер, Њемачку захвати лудило,
слушај, царе, шта је даље било.

На сву муку и невољу већу,
опет Швабе нови рат покрећу,
и ту земљу Хитлер раскомада,
а наш народ највише настрада.

Свака губа на Србе навали,
свуда су нас крвнички гањали,
род се српски на све стране коље,
цио Балкан косовско је поље.

На хиљаде објешених Срба,
распада се, висећи са врба,
а хрватске усташке колоне,
кроз крв српску пливају и роне.

Са оштрицом усташкога ножа,
са Срба се скида жива кожа,
у очи им забадају каме,
с маљевима сатиру у јаме,
па креч живи по њима сипају,
да им мука што више задају,
безброј ђеце у логоре море,
е, зло бјеше, да не може горе!

Преко Дрине, на све Србе наше,
кидисаше хрватске усташе,
и опет су на њиховој страни,
наши људи, што су Муслимани!?
Тад` и Космет од Срба се чисти
а гоне их шиптарски балисти.

Са сјевера Швабе и Угари,
са истока опет су Бугари,
на сву муку и на ту невољу,
и Срби се међу собом кољу!

Једни што су за круну и краља,
против оних што им краљ не ваља.
Покољ Срба стравични настаде,
право чудо да ико остаде!

Пет година црних се наврши,
и тај рат се крвави заврши,
у ком` Срби најгоре су прошли,
ал` су међу „побједнике“ дошли,
то се, царе, десило некако,
ни сам не знам објаснити како!?

Све нас опет стрпаше у Југу,
ал` државу сад потпуно другу.
Британци су томе кумовали,
и подршку комунизму дали,
спроведе се завјера велика,
у тајности чуднијех прилика,
што Србима донијеће тугу,
врло брзо, у следећем кругу.

Тад наступи доба комунизма,
и за Србе страшног титоизма,
наопачке све се промијени,
а за Србе што су побијени,
одговорност ту нико не даје,
нит` за српске интересе хаје!

Јединство су и братство смислили,
да би лакше злочине сакрили,
а у корист већега белаја,
четр`ес` љета то стање потраја.

Све вријеме црвеног терора,
наставља се од Срба помора,
убија се и душа и вјера,
а и Бог се од људи отјера!

Да би сва та чуда разумио,
и да би нас мање окривио,
ту ти, царе, морам ово рећи,
преко тога не може се прећи,
јер, Русија, наша братска сила,
и она је тад црвена била!?

Да би и њу лакше разорили,
то зло њој су циљно убацили,
па од моћне империје руске,
остадоше патрљци и љуске!?

То је био и наум „запада“,
да Русију што лакше савлада,
и прљава од Латина игра,
да уморе „сибирскога тигра“!

Кад код Руса комунизам бјеше,
и нама га лако „донијеше“,
па ту многи Срби погријеше,
још Србија од тога се „чеше“!

Ал` знај, царе, још се не предају,
још њихови потомци владају,
ал` имена друга себи дају,
а за српство и даље не хају!

Кад фукара дочепа се власти,
српском земљом све друге почасти,
народ српски остаде без вође,
те нам туђин за владара дође!

Неки Тито, што га зову Јошка,
нико не зна из којег је ћошка,
кад зајаха на чело државе,
свуд` се нове републике праве,
он Србима са осм`јехом маше,
а земље им другима даваше!

Он Србијом највише се „бави“,
у њој двије покрајине прави,
те јој омчу око врата стави,
да је брже и лакше задави!
Све нације у Југи тетоши,
само Србе немилице троши!

Тако терен Јосип Броз припрема,
и за Србе нови погром спрема,
што ће почет` деведесет прве,
кад се ђаци Титови закрве,
и поново на Србе острве!

Те свађе се у рат претворише,
још се, царе, да зла буде више,
све три вјере грдно завадише,
у лудаке људи изродише,
и злочине многе починише!

Поново се на Србе кидише,
а Латини опет навалише,
и гурнуше на нас Муслимане,
да се Срби што теже одбране!

Титова се Југа не прихвата,
брзо дође до грађанског рата,
те пет нових држава настаде,
гдје Србији сви о глави раде,
а на Србе сва кривица паде!?

Историја опет се понавља,
и наш народ за зло се представља,
а истина и правда се крије,
као много пута одраније.

Али, да знаш, мој царе Душане,
могућности све су покушане,
да се тада код нас не зарати,
али ЗАПАД ништа не прихвати!

Латинска се рука умијеша,
опет од њих стиже нам депеша,
у њој такве уцјене су биле,
да их не би луде прихватиле!

То, наравно, наши не потпишу,
тад` почеше Србе да урнишу,
и завјеру велику да кују,
сву кривицу на нас да сваљују!

Фрањевачке моћне силе дрске,
нападоше положаје српске,
и тад врата пакла отворише,
па демоне из њега пустише!

Распаде се она прича „братска“,
пламте Херцег-Босна и Хрватска,
мимо воље и нашега хтјења,
ту се никад ништа не мијења,
двапут, царе, по година триста,
глумци други, ал` је сцена иста!

Голема се сила на нас свали,
ал` притиске све смо издржали,
ми смо вазда бранити се знали,
ни тада се нијесмо предали.

Херцег-Босна имаше младића,
који носе гене Немањића,
соколова, попут Синђелића,
ил` витеза Милош Обилића!

Јунацима, што су таквог лика,
и срцима тврђим од челика,
тад` се Божја указа прилика,
да се створи Српска Република.

Много сила против Срба бјеше,
и тад` дио земље нам отеше,
но, јуначки, са њима се класмо,
ипак, Српску тада очувасмо!

Али и то „западу“ засмета,
па не прође ни четири љета,
те латинско погано лукавство,
и проклето америчко царство,
подстакнуше шиптарске балисте,
да од Срба опет Космет „чисте“.

НАТО савез подршку им пружа,
па Шиптаре силно наоружа,
за гомиле прљавијех пара,
он њихову пизму наговара,
да власт српску укину и коче,
тако и рат на Космету поче!

Задњег љета двадес`тог вијека,
опет груну ратних труба јека!
У то црно и страшно прољеће,
рат Србима опет се намеће!

Та највећа сила на свијету,
сву Србију означи за мету,
удар њихов поче на Космету,
и земљу нам нападоше свету!

Сви Албанци и НАТО кидишу,
да све српско затру и обришу,
ал` тад Срби постигоше слогу,
и војска нам оправда улогу.

У крваве угазисмо дане,
јер нам старе отворише ране,
ал` нам трупе не имаху мане,
на велика прегнућа се кане,
свим силама да земљу одбране.

Да си тада жив могао бити,
и са нашом војском боравити,
да си, царе, на Космету био,
збиља би се с нама поносио.

На Паштрику и на Кошарама,
све од бомби прекриваше тама,
не види се ни небо ни земља,
ал` им Срби не дају ни педља!

Од Палића па до Радовића,
и од Дрине до Мироч планине,
од Пирота до старе Требјесе,
небо гори а земља се тресе!

Боже мили, чуднога ли рата,
као Давид против Голијата,
деветнаест латинских земаља,
образ им се за вазда укаља,
с бомбама нам земљу преораше,
све мостове порушише наше,
а њихове гвоздене вилице,
све нам, царе, дробе немилице!

Али српске храбре јединице,
очуваше све наше границе,
и док сукоб невиђени траје,
тврдо држе наше положаје!

Ал` зло, царе, и голема сила,
сво нам небо бјеше зацрнила,
поред труда војске и народа,
ипак „вода“ дође нам до „пода“,
страх завлада од црног исхода!?

Сва Србија у пламену гори,
излаз неки мора да се створи,
па све опште постојаше хтјење,
да се нађе некакво рјешење,
и рат такав да се заустави,
да Србија сва се не удави!

Наш се вођа тада успаничи,
јер, све то му на пораз наличи,
а заиста, тешко стање бјеше,
те одлуку чудну донијеше,
а на предлог још неких земаља,
да се борба обустави даља?!

Сви се тада на преговор зову,
у маленом граду Куманову,
и ту наше вође отиђоше,
на услове тешке пристадоше,
те НАТО-у Космет предадоше,
и „споразум“ такав потписаше.

Али, царе, ово требаш знати,
то ти морам у писму казати,
наша војска није за то била,
ал` се њена није услишила!

Због крвавог злочиначког пира,
и западног „милосрдног“ хира,
да Србија даље се не дира,
тад` се такво рјешење избира!
Тако дође до некаквог мира,
ал` нам НАТО Космет окупира!

Све од тада, па ево до сада,
тамо туђин мој Душане влада,
а наш народ бесомучно страда,
јер нам снага све више опада.
Сад свијету нек` је на срамоту,
што Србија прође кроз голготу!

А ја, царе, док ти ово пишем,
сав се једим и болно уздишем,
јер, све то је тешко поднијети,
а нама се и даље пријети,
и очи нам све изнова ваде,
Боже мили, шта нам све не раде!?

Задње љето двадес`тог вијека,
памтићемо по злу довијека!
Није лако да ти ово кажем,
али, царе, нећу да те лажем,
власт ондашња, рече и огласи:
„да не може Космет да се спаси“!?

Свако зашто има своје зато,
и тад Космет окупира НАТО,
па гдје Божур некада је цвјета`,
сада нога зликовачка шета!

Тад` смо, царе, грдно преварени,
а брзо се и власт промијени,
трон узеше неки лоши људи,
а од њих се баш многи потруди,
отаџбину своју да понизи,
те све крену ка моралној кризи.
Витезове наше и јунаке,
предадоше крвнику у шаке!

Такве бруке ниђе није било,
а баш то се код нас догодило!
Ми смо жртве њиховијех хтјења,
од њих стално стижу понижења,
наш се народ за слободу бори,
а испаде злочинац најгори!

Сву су земљу нашу затровали,
из груди нам срце ишчупали,
а на плећа наша појахали,
и наш Космет сами себи дали,
ал` нијесу ни на томе стали,
јер намјеру, мој царе, имају,
да Србију и даље парчају!

Ево, већ је двадес` љета прошло,
од њих ништа није добро дошло,
они, царе, и даље нас киње,
а сад нови притисак почиње!

Ако питаш што се теби јадам,
царе драги, међу људе спадам,
што неправда велика их боли,
питајући, док се Богу моли,
како да се овом злу одоли,
с чиме народ да се осоколи?!

Јер, ко своју отаџбину воли,
он ће тешко ово да преболи!
Помоћ тражим са свакоје стране,
зато пишем и теби Душане!?

Јер, ти све то давно си окуша`,
па у име свих српскијех душа,
и српскога рода цијелога,
који носи име „небескога“,
молим тебе, отиђи до Бога,
нек` ти и Он какав савјет даде,
шта и како Срби да ураде,
шта да чине да ово престане,
од зла овог како да се бране!?

Чим то сазнаш, ти к` нама потеци,
и тај савјет жељени нам реци,
чекамо те на Дрини ријеци,
ђе нам многи изгинуше преци!

Али, царе, то нек` брзо буде,
јер Латини веома се труде,
наша плећа да поново ломе,
и са огњем да нас опет згроме!

Они, царе, све силом отеше,
и док пишем ове ти депеше,
е, баш сада, и у ове дане,
све њихове фаланге се кане,
да сав Балкан поново запале,
и заваде све народе мале!

Опет они нама рат спремају,
зло да раде, умију и знају,
а никад се за то не покају,
јер, за право и правду не хају!

Фитиљ пале, да се заталаса,
чак и дио од старога Раса,
зло ће јутро од њих да нам сване,
војвођанска поља нам нишане,
ту би Швабе „шапе“ да турају,
они, царе, свуд` се угурају,
мирођија за сваку су чорбу,
да би своју напунили „торбу“!?

Ватру ложе под босански лонац,
гдје мир виси о танани конац,
Америка Шиптаре соколи,
и на ране досипа нам соли,
све то чини западњачка клика,
те на Србе опет је повика,
то је слика садашњих прилика!

Све то запад из потаје мути,
док на злочин над Србима ћути,
а идеју албанску помаже,
па се але шиптарске кураже,
те сад и југ од Србије траже,
и још дио груде црногорске,
и још пола земље македонске,
и од Грчке хоће Ћићарију,
да велику створе Албанију!

Ту исламска држава се прави,
да се лакше Србија задави,
и остале земље православне,
то су жеље Ватикана давне!

Све то запад смирено посматра,
јер им таква одговара мантра,
и то „чедо“ Ватикану прија,
а подршку пружа Британија,
то и она Албанцима нуди,
да Русији што више науди,
зато Србе напада и куди,
и демоне на Балкану буди!

Од ЗАПАДА дозвола је дата,
све на штету православног брата,
да му јужна замандале врата,
јер, Русија главна им је мета,
а Србија на том путу смета,
зато држе и кључ од Космета!

Њихов ђаво нас вазда ухвати,
и незван нам у двориште сврати,
то нас стално вјековима прати!
Шта ће даље вријеме нам дати,
морамо се с мјеста пресабрати,
и за вазда томе на пут стати!

На танке смо сада спали гране
ал` у кућу кад насилник бане,
испред њега мора да се стане,
и светиње животима бране!

Силни царе, Немањић Душане,
сад си чуо за све наше ране,
све што треба, ја сам теби рек`о,
и пред твојим спомеником клек`о!

Ту хљеб солим, кумим те и молим,
да упрегнеш, ти, небеска кола,
и да нађеш неког апостола,
или свеца, ил` самога Христа,
јер, лик његов над Србијом блиста!
Ми смо вјерно Исусово стадо,
њега народ послушаће радо!

Нек` ти каже, шта нам је чинити,
и како се сада одбранити,
јер, невоља велика нас вреба,
свака помоћ и савјет нам треба,
твој одговор чекамо са неба!

Гдје си, царе, ти некада влада`,
само крст се у земљу забада,
као никад, потребан си сада,
да нас спасиш од овога јада,
а да народ што мање пострада!

Да знаш, царе, то је стање сада,
код Призрена, твога милог града,
руше гробља, пале манастире,
српске кости свуд` из земље вире,
а живима и органе ваде,
чудо једно, шта Шиптари раде!

У крв су им огрезнуле руке,
Боже драги, големе ли бруке,
Србија је на велике муке,
мора мудре донијет`одлуке!?

Знаменити царе Немањићу,
војсковођо и храбри племићу,
да те брже за помоћ приволим,
трећи пут те, ево, сада молим,
дођи к` нама из небеског царства,
ради спаса православног братства!

Ми времена још имамо мало,
а од земље што нам је остало,
свим силама мора да се брани,
јер, долазе опет тешки дани!

Све изгледа да ће рата бити,
крв ће опет потоцима лити,
ал` ми своје морамо бранити,
зато, царе, нама требаш и ти!

Забринути, погнути и тужни,
јер, ми не би да будемо сужњи,
а с великим теретом секамо,
зато помоћ од тебе чекамо!

Иако смо, сад, прилично бушни,
ми нијесмо народ малодушни,
јер, док дио тијела нам труне,
душа слуша од гусала струне!

Енергију позитивну прима,
а још у нас витезова има,
и још у нас има мудрих глава,
што Србију може да спашава!

Све њих владар треба да окупи,
заједништво да опет запупи,
па кад слога у земљи пролиста,
збор нек` буде, гдје је твоја биста!

Кад се скупи најмудријих триста,
та идеја света је и чиста,
вољом Бога, настала је она,
испод светог` хиландарског звона,
њу је отац Агатон изрек`о,
да то мора урадити неко?!

Тај скуп мудрих, када стање сними,
нека владар њихов савјет прими,
па кад предлог он њихов уважи,
онда право рјешење нек` тражи!?

Ако владар не уради тако,
све ће опет поћи наопако,
Србија ће даље да пропада,
а наш народ поново да страда!

Моћни царе, наш владару стари,
сад си чуо како стоје ствари,
чекамо те, шта ћеш нам казати,
и савјете које ћеш нам дати?!

Ал` мени се Немањићу чини,
ако ли се нешто не учини,
али брзо, што најбрже може,
и ако се сад Срби не сложе,
земљу ће нам и даље парчати,
а ми ћемо к`о народ нестати?!

Зато, царе, што прије похитај,
за спас Срба све горе упитај,
али брзо ти на томе дјелај,
јер, велики слиједи нам белај,
зло се опет за Србе припрема,
од Латина живота нам нема.

Те франачке краљевине старе,
хоће с нама да загосподаре,
Ватикан им перјаницу држи,
и нас стално на „ломачи“ пржи!

Од раскола жеља је њихова,
стара више од девет вјекова,
од тада се она не мијења,
то њихова вјечита су хтјења,
да нас тлаче или католиче,
ту се ништа за педаљ не миче,
ни за јоту, ни за једну шару,
Срби су им вазда на удару!
ЗАПАД нама стално ватру ложи,
то си и ти осјећа` на кожи,
од тада је за период дуги,
стање исто, само људи други!

Како тада, тако и данаске,
`ајмо онда поскидати „маске“,
и ставити на сто чињенице,
погледати истини у лице!

Сад од тога нема ништа прече,
да се права ту истина рече,
ко Србију непрекидно дави,
и ко нам је непријатељ прави?!

Све заблуде да одмах престану,
и Срби се од Запада ману,
јер, тако ми Христа и распећа,
од њих нама долази несрећа!

Све њихово што је к нама дошло,
по злу нашем увијек је пошло,
вазда су нас они сатирали,
многе су нам вође убијали,
и тебе су, царе, отровали!

Ти све видиш са небеса боље,
шта нам раде на Косово Поље,
ал` је, царе, џабе да се срдиш,
но свијету све то да потврдиш,
јер си свједок, од страшнога суда,
смјеста крећи и не жали труда!
А кад Богу све то посвједочиш,
и чим ногом у Србију крочиш,
све владару нашем да предочиш,
и детаљно да му све објасниш,
ал` пожури, немој да закасниш!

Вођи нашем, који влада сада,
одговорност велика припада,
на све ово, он мора да пази,
јер, велика опасност долази!?

У Латина превише је лажи,
па ти, царе, нашем вођи кажи,
шта сад муте са запада але,
много јада што су нам задале.

Помози му и савјет понуди,
а он нек` се ваљано потруди,
и нека се ничега не кани,
што Србију може да одбрани,
од њихове погане немани!

Они стално уцјене нам „нуде“,
када мора, нек` тако и буде,
да нас наши потомци не куде,
за те наше велике заблуде,
а Богови нек` о свему суде!

Изгледа ми да ће рата бити,
морамо се зато припремити,
мач и топуз у руке латити!
Слушај, царе, мојега ми здравља,
избор нам се други не оставља,
силу само сила зауставља!

Док ти пишем, ја душевно трунем,
али, тврдом вјером ти се кунем,
све у писму што сам теби река`,
нема никог ко би то порека`!

Прије нег` ти речем довиђења,
ево, царе, мојега виђења!
Погубна је утопија тешка,
и највећа српског рода грешка,
што смо савез с другима правили,
с тим` смо себе у трње ставили.

Све су Југе, и прва и друга,
биле српска и пропаст и туга,
наш су народ гутале ко куга,
и то, царе, у некол`ка круга!
Да се, царе, то није десило,
све би нама другачије било!

Шта је чије, ту се није знало,
нит` се тада све јасно казало,
шта ко у „брак“ тај чудни уноси,
јер би други ту били односи,
знало би се ко „ливаду“ коси,
а ко треба воду да му носи!

Заједницу Срба и Хрвата,
„Запад“ није никада прихвата`,
да би, царе, то и ми схватили,
велику смо цијену платили!

Још ти писат`, имао би` бреме,
и још многе казивати теме,
а све приче, што се Срба тиче,
ал` нам брзо вријеме измиче!?

Зато смјеста ја перо остављам,
и срдачно, царе, те поздрављам,
да би писмо стигло ти што прије,
ни трен више губит` се не смије!

Петроварадин, 2019. љета Господњег
(Писано од Божића до Светог Илије)

Поговор аутора
Поштовани читаоци, с обзиром на то да поприлично добро познајем историју српског народа, од средњег вијека до данашњих дана (барем онолико
колико је то могло бити доступно обичном грађанину),
а пратећи као живи свједок сва друштвено-политичка и
историјска дешавања на нашим просторима у посљедњих 40 година, нијесам могао ни дана више издржати
и одољети сопственом хтјењу и жељи, а да не проговорим и напишем овај еп, чији садржај говори управо о тој теми и о свим важним историјским догађајима, од 1355. године до данас. Одавно је већ постало заиста неиздрживо гледати и слушати такве гадости, као и толике
гнусне лажи, безбројне подвале и свакакве глупости,
које се говоре и приписују српском народу, и то све под
голом и суровом силом, уцјенама и непрекидним пријетњама, управо том истом српском народу, од стране дијела западног свијета! Да се мало подсјетимо неких званично утврђених, али сурових и стравичних података о историјским догађајима и дешавањима на нашим
просторима: српски народ је, само у периоду 20-ог
вијека, поднио највеће и најбројније људске жртве, као
и огромна материјална разарања од свих народа, на
Балкану сасвим сигурно, али мислим и од свих нација у
цијелој „господској“ и „културној“ Европи, изузимајући,
можда, Русију! Само су Руси као нација имали, бројчано,
више људских жртава од српског народа! Процентуално гледано, у односу на број становника, можда смо чак и испред Руса, на нашу општу жалост!
Треба провјерити податке и бројке, ако их је ико, икада,
тачно установио и код нас и код Руса, а сумњам да јесте.
Сумњам, јер је тих страдања и погибија било толико да
то није било могуће тачно ни утврдити! Види врага,
баш чудно! По броју страдалих, тј. убијених људи, мртва
трка је између Срба и Руса!!! Да, да, поновићу, то је врло
„чудно“, загонетно и веома застрашујуће?! Наравно, да све то није ни најмање случајно! Почевши са балканским ратовима, затим одмах након њих,
долази стравични Први свјетски рат, па онда Други
свјетски рат, као и све комунистичке масовне ликвидације српских родољуба и патриота, а од њих самих називаним „пета колона“, након 1945. године, све до
грађанско-вјерских сукоба на просторима бивше Југославије од 1991-1995. године, ваздушни удари на Србе у Босни и Херцеговини, и на крају 1999. године, незапамћена и врло сурова агресија НАТО пакта, бомбардовањем СР Југославије (Србије и Црне Горе)!!! Дакле, милиони Срба су убијени, и то на најсуровији, најсвирепији и најзвјерскији могући начин и
монструозан метод којим се може одузети људски живот и понизити људска душа и људско достојанство! Поред свега тога, такође су, милиони Срба, протјерани са више локација, гдје су иначе вјековима живјели, и
још мимо свега тога, на стотине хиљада Срба, константно и перманентно, је излагано разним врстама пријетњи, малтретирања, притисака и уцјена, и на тај начин су приморавани на промјену сопствене вјероисповијести (читајте, православног хришћанства), а затим и на промјену сопствене националности (читајте, српске)!? Ово се, опет напомињем, све одиграло у 20-ом вијеку, на
тадашњим територијама садашњих држава: Хрватске,
Босне и Херцеговине, Мађарске, Албаније, као и на територији Титовог, тада новоствореног чеда, које се тада назвало, и до дан-данас се назива, Аутономна Покрајина Косово и Метохија! Поред свега овога што рекох, напоменут ћу, веома је важно то рећи, и чак нагласити, да је Србија била, и да
је и сада, најмултиетничкија и најконфесионалнија држава на цијелом европском континенту! У поменутом периоду у Србију су, стално и константно, стизале избјегличке колоне, и то не само српскога народа са других простора, већ и других народа и народности, који су
бјежали од свакакве врсте терора и многобројних злодјела, чињених од стране окупатора и њихових овдашњих миљеника и сарадника. Сви су они, без изузетка, и Срби и не Срби, у Србију свесрдно примани и у њој су
нашли спас и заштиту, добивши своје парче земље под
српским небом, а да их нико није ни мрко погледао. То
су, такође, стварне чињенице и то је непобитна истина!
Е, сада, шта на све то рећи? Нормалан човјек, са
здравим људским разумом, не може, а да се добрано не
запита следеће: Како је онда могуће да дио западног
свијета, толико безочно и безобразно, и тако подло протура и шири лажи о српском народу, потпуно замјењујући тезе и искривљујући слику праве и стварне истине?! Моје је мишљење да све то раде да би тиме своја
(не)дјела према нама, некако и на тај начин, прикрили
и оправдали се пред својим дијелом поштеног, нормалног и уљудног становништва. Но, како год и у сваком случају, они су ти, који упорно и константно, жртву тј. нас, проглашавају за џелата! Замислите, каква лаж и
која количина лицемјерја!? Међународно право, да, да…?
Како да не! Можда њихово право тако изгледа?!
Кад сам већ поменуо ријеч „право“, у посљедње вријеме се примјећује да у пракси писаног права нема оног старог и познатог судијског питања: „Ко је први почео насиље“? Не, код њихових судија тог питања више нема.
Зато што су судије њихове! Сада се често, у „праву“ и „правди“, једнако кажњавају, онај што је изазвао и починио насиље, као и онај
који се од насилника бранио. Међутим, у нашем случају,
хоћу рећи у случају српског народа, неки западни моћници и „душебрижници“ су у својим безобразлуцима и
дрскостима отишли још даље, толико безочно и покварено, да се кажњава жртва насиља, Срби, а насилник не, већ се он ослобађа од сваке кривице, па чак и награђује! Па, нормално, када су у ствари они ти који су насилници! Зато морају тако да говоре, а њихови „судови“ тако
да раде. Ослобађају сами себе од себе, од остале свјетске
јавности, па на крају и од нас, као жртве насиља и од
наших судова, евентуално! За сваки случај!
Ево једног примјера који потврђује ту изречену
тврдњу. Елем, недавно је Велика Британија поднијела
САВЈЕТУ БЕЗБЈЕДНОСТИ на усвајање резолуцију која би
Србе прогласила за геноцидан народ и жигосала их за
сва времена! Замислите то! Каква поквареност, какво лицемерје
и колика количина мржње према Србима?! И то, замислите какав парадокс, предлажу Енглези, који су пола свијета стољећима покоравали и многе од тих народа држали у ропству, пљачкали њихова разна национална
блага и то све на територијама тих народа, уништавајући, сасвим плански, многе нације до истребљења!? А све то, Енглези су радили чак и хиљадама километара далеко од њихове „лијепе“ и “демократске“ Енглеске. Сачувај ме Боже и саклони од њих и њихових (не)дјела и алавих хтјења. Срби би, да је тај њихов захтјев изгласан, тиме били проглашени као једини геноцидан народ у Европи, икада!!! На нашу срећу, то спријечише правом ВЕТА, усудићу се рећи, наши пријатељи и штићеници међународног права у органима Уједињених нација, наравно, сасвим оправдано и правично, Русија и Кина. Понављам, да се боље упамти, Русија и Кина! Велико им ХВАЛА на томе! Када смо већ код Енглеза, истаћи ћу овдје сљедећи податак, наиме, њих и нас
је, само прије пар вјекова, било на планети Земљи приближно исти број!? И шта на то рећи!? Шта би сада, и они, и било ко други, као и ми сами, казали на ту чињеницу и на тај податак?! Какво је сад бројчано стање?! Познато је свима. Но, пустимо сада Енглезе, да се ми вратимо нама и
за нас важнијој теми. Није мени криво на наше освједочене историјске непријатеље. Њихов однос према нама је и познат и очекиван! Стога, оставимо сада све њих по страни. Него, да ми видимо, има ли у свему томе и дијела
наше сопствене кривице? У свим тим нашим јадима и страдањима било је и
од наших појединаца неких спорадичних и усамљених
случајева у чињењу злочина и неких кривичних и нељудских дјела. С обзиром на то кроз шта смо све прошли и
који су злочини чињени над нашим народом, над
дјецом и женама, старим и немоћним особама, онда није
ни чудо. Појединци и треба да одговарају за та недјела,
без обзира на све околности, на сав бијес и увијек тешко савладиво присуство жеље за осветом. То, ипак, не смије да се ради и да се дозволи, нити да се ичим оправдава. Злочин не може никада бити оправдан, нити
икоме дозвољен! Али, шта је овдје важно истаћи! То, да
свакако, од стране српског народа, нити од стране
српске државе и српских власти, никада није постојала
планска и систематска акција или намјера којом би се
починили масовни злочини над неким другим народом
или, пак, протјеривање са његових животних простора,
а камоли спровођење и чињење каквог геноцида! То
нама, као народу, једноставно није у крви, нити је то у
генима српскога рода! Елем, тамо гдје је функционисала српска држава и
гдје су власт вршили Срби, увијек је тако било, ту су
могли да живе, неометано, и било који други народи.
Али, тамо гдје су вршили власт (поготову у каквим
ратним временима) неки други народи, као што су то
Хрвати, или пак Албанци, тамо Србима није било ни
живота, а камоли опстанка! Тако је и дан данас! Ништа
се ту није промијенило! Ова чињеница поткрепљује ону
тврдњу од малоприје. Онда, гдје је, можда, у свему томе
и наша кривица? Ако је и има, она се налази у нашој
превеликој доброти, простодушности и широкогрудости, која је толика да се може веома често изједначити са наивношћу, или чак са лудошћу. Али, богме има ту и наше значајне кривице у поприлично великом незнању
и непознавању сопствене историје, као и опште суштине и бити ствари! Како то појаснити? Ево како и ево мог
виђења ствари? Да поновимо још једном, само у 20-ом вијеку, над
српским народом је, у више наврата и на више подручја,
а од стране неколико различитих спољних агресора,
као и њихових послушника, сарадника и љубимаца,
почињен заиста стравичан геноцид, у пуном значењу те
језиве ријечи, на територијама гдје су Срби вјековима
живјели! А, шта смо ми по том питању урадили, или
боље рећи, шта нијесмо урадили!? Због одређених, и
увијек присутних, лукавих и подмуклих наговора западних сила, као и због оновремених политичких прилика, а највише због поменуте доброте, нашег незнања, немара и наше наивности, ми смо све то гурали под
тепих, о томе смо несхватљиво ћутали, а од стране Титовог режима Срби су чак и натјерани, страхом и терором, као и разним флоскулама о „братству“ и „јединству“, да то нигдје не помињу, да то скривају и да нијемо ћуте о тим невиђеним злочинима и касапницама над
српским народом!? И дан данас се превише ћути о свему
томе! Зашто? Изгледа да неки центри моћи, спољни и
унутрашњи, и даље спречавају причу и разговор о свему томе, као и потпуно разоткривање истине. Тако и толико смо и сами криви, и тако смо свему томе допринијели, зашто и због чега цијели свијет, а прије свега наш
народ и наша јавност, није сазнала све то о српском
страдању и српском холокаусту, који је почињен у више
наврата над Србима на овим просторима! Изгледа ми да
она изрека „добар и луд су браћа“, у српском случају, у
потпуности одговара тачности. Ми смо, чини ми се, два
у један. (Нијесмо браћа, него смо то обоје у једној персони!)
Е, сада да резимирамо! Дакле, народ који је такав
какав јесте, и каквог га описах малопријашњим чињеницама, који је доживио толике погибије и страдања, народ који је изњедрио и свијету подарио такве вансеријске научнике и мудраце попут: Николе Тесле, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, Милеве МарићАјнштајн, Слободана Јовановића, Николаја Велимировића, и свакако још значајан број тако великих и племенитих људи који су били примјери чојства, витештва и
јунаштва, као и свјетски признатих људи у областима
свих врста широко примјењиве науке, културе, умјетности и спорта, да се тако назива, да му се такво име даје и да се тако третира?! (Додуше, треба навести да тај третман потиче само од мањег дијела такозване међународне заједнице, односно, тачније, од раније поменутог
дијела западних земаља). Сложићемо се сада да ту
нешто просто не штима! Једноставно, није логично!
Народ који се увијек бранио на кућном прагу, од
разних империја и зликовачких хорди, народ који је
одвајкада био ту гдје јесте и сада, који никада није
ратовао ван своје територије (као они са Сјевера, што их
малочас спомињах), да се назива агресорским, зликовачким и геноцидним!? Заиста, то је нечувено и страшно! То је несхватљиво и сасвим непојмљиво! Па, наравно да то није тачно, и једноставно та западна прича не пије
воду код поштеног и нормалног дијела свијета! Е, зато
сам, као човјек и као пјесник, морао проговорити и
рећи, барем оволико, о свему томе и казати оно што
мислим да јесте и да је пуна истина. Напросто сам морао из својих груди „издушити“, пишући ово ПИСМО ЦАРУ, нашем Душану Немањићу,
али истовремено и васколиком српском роду, па на
крају и свим осталим народима на планети, иначе бих
пукао од бијеса и незадовољства, због толике нанешене
и муке и бруке, као и учињене неправде српском народу! Али, горе главу, браћо Срби!!! Није истина оно што причају (неки) наши провјерени и више пута у историји освједочени непријатељи са запада! Они су нам и кували све те горке „чорбе“ и задавали, некад директно, а
некад преко својих посредника, многе јаде који су нас
сналазили до сада! Све што је ријетко и вриједно, то је
увијек, и по правилу, прилично скупо!
А, ИСТИНА је једна једина и, наравно, велике је вриједности! Зато, ваљда, толико и кошта! Е, нас је, заиста, прескупо коштала кроз историју, а ми је, нажалост, још нијесмо досегли, нити је објелоданили свијету, али ни
нама самима, нити нашем народу и нашим потомцима!
Мислим да дио Срба и све српске владаре у томе
ометају, и дан данас, остаци комунизма и његове отровне идеологије, хоћу рећи хидре у виду њихових синова и њихових унука! Та идеологија је имала за циљ сатирање српског народа и испирање мозгова свим Србима.
Мислим да то разоткривање истине спречавају и
неки спољни центри моћи који су, у ствари, још активни, а исти су учествовали у свим минулим дешавањима и марифетлуцима који и нијесу баш још сасвим довршени код нас!!! Јер, то је очигледно процес који још траје! Сјетимо се оне пароле: „И после Тита, Тито“! Изгледа
да нас та парола још држи у раљама својим, и физички и
духовно! Сада нам, свима скупа, српски роде, остаје да
се дубоко и озбиљно замислимо, да се одмах и моментално уразумимо, опаметимо, а најприје да се ујединимо у свим својим националним програмима, плановима и стратегијама (које чини ми се сада и немамо), иначе
ћемо као народ сасвим нестати!? На том плану и у том
правцу наши властодршци морају дјеловати и одиграти
пресудну и најважнију улогу! Па, то им је, уосталом, обавеза и дужност!? Зато, добро водите рачуна кога бирате да вас предводи и представља, и коме дајете у руке бланко „мјеницу“ и могућност да управља вашим животима
и вашом судбином! Размислите о томе!!! Не уради ли се нешто одмах, онда нек` нам је Бог на помоћи, у супротном, тешко да ће и сам Бог моћи да нам
помогне!? За почетак, хитно би требало промијенити
изборни закон, односно систем бирања народних посланика!
Проблем је, управо, сам друштвено политички систем! Није добар. Треба их бирати по већинском систему, тј. по имену и презимену, директно у свим изборним јединицама. Тако ће најбрже доћи до боље и квалитетније селекције и ауторитативности појединаца. Тада
ће у скупштини бити прави посланици и заступници
својих изборних територија и грађана, а неће бити пуки
послушници. Онда би све друго, од врха државне „пирамиде“ према њеним основама, било на здравијим ногама, јер све остало одатле полази и одатле се креира, селекција би била боља. Но, да ја не залазим у свијет
политике, то је посао неких других људи, али, свакако
има много бољих рјешења, ако се та боља рјешења
уопште желе од стране садашње, као и сваке будуће
политичке елите? Ето, ја само предлажем тај систем
одабира персона за најважније законодавно тијело
наше државе. Мислим да би било боље стање и добра
основа за општи напредак нашег друштва.
Уосталом, данас је Преображење! Нека нам то буде
и нека симболика за општи будући препород цијелог
и васколиког рода српског и уређење српске државе.
Овај пут, од мене толико.

Срдачан поздрав!
Љубиша Ж. Војиновић-Мајсторовски
Петроварадин, 19. 8. 2019. љета Господњег

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

Само Бог и батина могу спасити Србију!

Поражени смо! Нисмо победили Себе!

Врата су чудна „справа”, лакше се отварају када си неко!

„Двери” су затвориле врата!

Судбину нам одређују слепи без штапа и они „на крају конца”!

Мајдан смо одавно ископали!

Српску земљу могу куповати и „ душмани”. Тапије ће одлучивати!

Господ нам је дао допуштење! Ми смо га проследили „њему”!

Услужни оглас: „мењамо табле за сребрњаке”!

Шта би ми без њега, много нас је задужио!

Господе, помози да не „одоцнимо”!

DA LI SAM TE… – Ljubodrag Obradović

DA LI SAM TE… – Ljubodrag Obradović 2006-09-14 00:28:22

 

DA LI SAM TE…

Da li sam te to ja,
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a u budućnost bežala
i smejala mi se ko detetu?
Настави са читањем “DA LI SAM TE… – Ljubodrag Obradović”

ŠAPAT

Tamo gde živalj za dah se bori,
gde šapat tiho umire, trune;
još sveti kamen tužno mrmori,
bezdušnog zlotvora kletvom kune.

Tamo gde stradalne teku rane,
gde ikone svete prah prekriva;
tamo gde zora nikad ne svane,
gde dušman nejač krvlju umiva.

Zašto nam Bože svetinje ruše,
zašto pred Tobom nismo svi čisti;
zar nisi svima utkao duše,
zar nisu ljudi pred Tobom isti.

Zagrmi Bože da ljudi znadu,
nek milosni šapat svetom odzvanja;
svakom čoveku probudi nadu,
da li se krsti ili se klanja.

autor
Jovica N. Đorđević

НЕЉУБАВНА – Зоран Р. Томић

НЕЉУБАВНА

Мила је била и остала, лепршава Она,
Није се од сијасет надошлих година нимало уморила.
Непосредна, тачна, побожна,
А одлучна, стрпљива, скромна,
Духовно богата, стамена,
Витка, женствена, и даље згодна.
Породици и свом родном крају привржена,
Спортски дисциплинована,
Слутим у друштву омиљена,
Озбиљна а само наоко строга,
Пријатељски настројена,
Преовлађујуће одмерена
А емотивна, себе свесна.
Упркос славној прошлости такмичарској
Нимало охола, ни уобажена.
Напротив – крајње природна,
Једноставна, са собом усклађена.
Топла.
Ономад се једва познавасмо те мало је у сећањима има,
Нађе се ипак каткад у оним старим лутањима,
Па и у мојим песмама,
Давним ритуалима.
Но, места понајвише заузима у некдашњим маштањима,
У минулим испрекиданим сновима.
У данима и ноћима магле,
Са хладним ветром, опалим лишћем усковитланим
Напоредо са косо шибајућим кишама.
Младости наше прохујалим капима.
Али са сјајем постојаним у још радозналим очима.
Настави са читањем “НЕЉУБАВНА – Зоран Р. Томић”

О ТЕБИ-Здравка Пап

О теби нећу
ником причати,
да си све моје и да си
мој гром и моја лила,
и да можеш у срцу
да ми гориш.

О теби нећу
ником причати,
ни птици на грани,
бојим се да ће одлетети
и однети наше жеље,
и донети тугу.

О теби нећу
ником причати
ни самој себи,
бојим се да не
проговори душа.