ŽEZLO – Željko Perović

 

Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA

Ovu sam pjesmu napisao dok sam mladovao. Ljubav se ponekad poigra sa nama, kao nenadan vjetar što cvjetak od stabljike otrgne i odnese na drugu stranu livade. Ja sam svoj cvjetak u stihovima sačuvao, a kada poželim ljepotom dušu da obradujem, krenem u suprotnom pravcu na trenutak žezlo dotaknem! Grešku kao mladalačku kaznu u starosti nosim i snagu sa mislima na žezlo u tišini trošim. I danas nakon toliko godina, polagano idem u suprotnom pravcu!
Nepromišljna odluka uvijek je greška drugom od koristi!

ŽEZLO

Polagano idem u suprotnom pravcu,
Načinih pokret isto kô da hoću
Podići žezlo što osta od tebe,
Al’ bolje je tako, nek u sjenci vene

Tragovi se moji po travi rasuli,
U cvijeću mirisnom i dragom ostali,
A kad kiše padnu i jesen ozlati,
Umoran i sjetan ja ću te čekati.

Ne mogu te naći, a možda je i bolje
Sačuvati slike u stihu skrivene,
Osjećaj je ljepši kada niko ne zna
Kom pripade i bez žezla čedna!

© ŽeSP

КАП СРЕЋЕ -Здравка Пап

Део одбегле ноћи
тумара по раскршћу
и завуче се под стреју
да зачикава ветар,
да га не може пронаћи
у ципели пуној воде,
како са аветима хода
по олуцима среће.

Не крвари,
истећи ће и последња
кап среће и нећеш моћи
да зачикаваш никог,
осим себе.

Ти ниси олук,
ни кућа,
ни срећа!

ODUZIMAŠ MI DAH – Ljiljana Tamburić

ODUZIMAŠ MI DAH

Sretosmo se, kasno, u smiraju dana,
horizont je, crven, ko sok višnjin, bio
ja sam bila srna, uplašena, sama,
a ti, o ljubavi, pedhodnoj si snio…

U grudima beše uvuko se strah,
no iskra što bljesnu, oduze nam dah.

Oko nas se, tada, svetla magla stvori
i nestaše ljudi, građevine, zvuci…
Svemir, iznad nas se, ko bezdan otvori,
povuče nas gore, sa rukom u ruci…

Čudnim akvarelom oboji se mrak,
u srcima, nežnost, oduze nam dah!

Pričasmo bez glasa, gledasmo se dugo,
nemerljivo beše provedeno vreme,
nestade bez traga ona prošlost s tugom,
razlista u nama novo srećno seme…

Život bi kantata, što je stvori Bah
sa ljubavlju koja oduzima dah.

Navikosmo tako, zaneseni, mladi,
ispijati nektar iz zvezdanih čaša…
Dan za danom prođe pa nam se osladi
i ne beše ljubavi kao što je naša…

Po kosi nam sada pao srebrn prah,
a ti mi i dalje oduzimaš dah.

Ljiljana Tamburić

ŽAL – Željko Perović

 

Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA

Stihove sam žalom pisao koji se i nakon niza godina nije iz tijela razlio. Bol se u crvenom srcu skupi i kroz tijelo venama rastoči, inače bi srce od tuge i bola prestalo kucati. Sjećanja na ljubav koje vise nema tijelo mi osnaži da krenem dalje i radi sebe i radi drage uspomene! Zato je uloga pjesnika, da bude iza vremena, sa vremenom i ispred vremena, da slovima sve bilježi, a napisane pjesme sa čitaocima podijeli! Čovjek se uči i nauči i da voli i da gubi!
Jedino smrt ne zna za obaveze, ni za takmičenja!

ŽAL

Čovjek se uči i nauči
I da voli,
I da gubi.

Kada srce voli,
Lažu
Da ih boli.

Ali kada gubi,
Srce
Tada okrilati.

Raspečati suzu
Zgužvanu
U šaci.

Iznjedri i svine,
Tugu da podjeli,
Oblacima u narjuče
Se vrati!

© ŽeSP

LJUBAV JE KO VINO – Aleksandar Čarkić

LJUBAV JE KO VINO
(DEKANTIRANA LJUBAV S ČETIRI RUKE,
“PRODIŠE” I RAZVIJE SVOJ SORTNI
“BUKE”)



Ljubav sve veruje i svemu se nada,
iskrena i prava,nikad ne prestaje,
ko “dobro vino kad se otvori”,tada
“i suvo i slatko” u kompleksnost staje,

izbalansiranost u izraz aroma,
u ljubavnu autentičnost porekla.
Ljubav se vrti u čaši aksioma
da bi trag “suza”, miris i ukus stekla,

kvalitetnija,kada joj opus duži,
kad je obostrano uravnotežena,
mulja se i cedi i stari da pruži,

penušavac beli,kupaža crvena,
posebnu atmosferu za poseban tren,
u flaši umetnost,veri simbol vatren.
Настави са читањем “LJUBAV JE KO VINO – Aleksandar Čarkić”

ПИСМО НАЈДРАЖОЈ – Ненад Весић

ПИСМО НАЈДРАЖОЈ

 

Принцезо драга, Сунце наших дана,
Изаткана си од нежности, снова.
Смисао дајеш бесмислу, изнова.
Мисао Ти си, моја, богомдана.

Охола, груба, стрепња тишти мене.
Несреће страшне прилазе све ближе.
Анђели пакла, осећам, нас траже.
Јадиковке, гњила, рајско погане.

Дражесним смешком, Ти све лоше бришеш.
Радост је судба нама подарила.
Анђеле мили, на срећу миришеш.

Животу моме, сврху Ти си дала.
Обожавам Те, срцем, у ком битишеш.
Јаву ми красиш, ружо моја бела.
Настави са читањем “ПИСМО НАЈДРАЖОЈ – Ненад Весић”

POKIDANE VEZE – Željko Perović

 

Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA

Ovo je pjesma iz niza mojih mladalačkih bisera, koja je meni posebno draga jer me podsjeća na ono vrijeme i ljubav daleku preko dvije rijeke! Pokidane veze rezultati su naglih promjena na koje se mladost nije pripremila. Posljedice su primjetne tek kada se više ništa ne može promijeniti. Ali vrijeme za kajanje u tišini je ostalo i jedan svijet koji se srušio!
Ljubav ne prolazi, ona se samo na trenutak iskrade, ali trenutak nekad u vječnosti zaluta!

POKIDANE VEZE

Jedna rijeka
Dva imena nosi
A žubori strasno,
Možda i prkosi
Sanjaru na keju
Što krije ga tama,
Nisam tamo,
A ti si mi sama,
Ljubavi moja,
Šta će biti s nama?

Gledam Miljacku,
A protiče Sava,
Lebdim noću
Od grada do grada,
A kad čežnjom patim,
Suzom sliku ljubim,
Mislim ona
Uzvratiti može.

O, pogledi sjetni,
Iz te tvrde lože
Čamite i blijedi,
Vi budite dane
I zima se
Hladna sprema,
Ljubavi moja,
Što te ovdje nema?

©ŽeSP

ИЗЛАЗИШ МИ ИЗ РЕБРА -Тамара Драгић

ИЗЛАЗИШ МИ ИЗ РЕБРА

Излазиш ми из ребра
Из сваке поре и пете
Кујем те од чистог сребра
Ниси са ове планете

Излазиш из мојих снова
Из тмине поспане главе
Док пада суза нова
Постајеш дио јаве

Излазиш из таме ума
Прашине давне и меке
Нит стида нити разума
Већ само слутње далеке

Излазиш из тешке боре
Сумњама к’о концем ткан
Са тобом локва је море
А вјечност тек један дан

Настави са читањем “ИЗЛАЗИШ МИ ИЗ РЕБРА -Тамара Драгић”

СЛАДОВИНА – Вера Миливојевић

Вера Миливојевић, Уб

СЛАДОВИНА

Ал мирише
 тамјаника
у дане јесење,
исто, ко кад
 први пут си
 пољубио мене!

Румен шира
виноградом се
развила
те заувек
наша срца
у једно спојила!

Свети Трифун
благослов нам,
 први, дао
и прве зиме
у нашој нас
 црквици венчао!

А, сад, док
гледају ме
твоје снене очи
нека љубав.
сладовину
и ове ноћи точи!

Сладовина,
слад од вина,
рајске чари има
благо срцу
што у том сладу
буди се јутрима!

Тамјаника
наша лоза
стара
ванвременске
осећаје
ствара!

Настави са читањем “СЛАДОВИНА – Вера Миливојевић”

ПОДРХТАВАЊЕ – Dragojla Divjak Topalović


ПОДРХТАВАЊЕ
У ове студене и вечерње сате
подрхтава  рука са чашом вина,
гутљаји моћни мисли би да скрате,
у њима, мили, љубав си једина.

После сваке капље очи се сјаје
ту је твоја чаша, к`о сена ме чека,
моја ће мука лакше да траје
кад ми  додирнеш усташца мека.

Уз чашу сам вина у самотној ноћи
да тихи јецаји душу ми не сломе,
без тебе ми туга не може проћи,
о теби не бих да причам никоме.

И баш зато вино своје чари има,
као топли ветар ка мени те носи,
не могу ти ништа колутови дима,
блисташ, као прамен, још у мојој коси.

Настави са читањем “ПОДРХТАВАЊЕ – Dragojla Divjak Topalović”