Добродошли!
Светлост си мог ума
И радост и срећа у којој певам
И борба у којој нема победника
И жеља у којој летим
И слика у којој уживам
И нада у којој чекам
И сан у ком нема твог лика
И осмех кад ти се спомене име
И слобода у којој раширим руке
И не могу те љубити срцем
И не могу се радовати сунцу
И чекати да се појавиш изненада
Песме се пишу
И кад си тужан
И кад си срећан
И ноћу и дању
И кад си мрзовољан
И кад не желиш да ћутиш
И кад не желиш да причаш
И кад си сам у себи
И кад си уморан
И кад си болестан
И кад си забринут
И кад си исцрпљен
И никад без стиха
И песме дишу
И саме се пишу
И стихове слажу
И певаш и играш
И плачеш и тугујеш
И никад ти није доста
И цео би живот претворио
У песму у којој станује
Љубав, лепота и доброта
Успомене су
Најлепше бајке
Са срећним крајем
Успомене су
Цвет у срцу и души
И туга која расте
Успомене су
Тајне које ћуте
И срећа која пева
Успомене су
Слике и речи у срцу
И сновиђења у души
Причаћеш о мени
као да сам највеће зло,
а у себи врло добро знаш
да сам била оно најлепше
што се дозива сном.
И себи ћеш ме изговарати
као молитву
која те држи будним.
И док покушаваш да заспиш
она је у теби,
у твојим мислима.
Дајем ти слободну,
говори шта желиш,
мисли шта год пожелиш
то је твоје тло.
Na čiju stranu stajemo
Kada jedinka u duševnoj borbi
Šake ponese u jednoj torbi
Dok kolektivno nestajemo
Čemu teži naše nadanje
Kada um nam crnilom sedi
Oslikavajući pejzaž naroda koji bledi
Dok mu se bliži stradanje
Šaljemo velike među oblake
A nas samih već nema
Dok bivamo anatema
Pretvarajući se u božjake
Gluvonemi smo na mit o slobodi
Dok smo laki na snu
A da li se budimo na dnu
Kada košmar jave nas pogodi
Баци на мене
Све речи без главе
Нек пољем теку
И гину честите главе
Баци на мене
Све што те боли
Носићу са собом
И нећу престати
Да те волим
Баци на мене
Проклетство и страх
Извући ћу се из свега
Са жељом у оку
Да будем твоја
Баци на мене
Срамоту твоју
Сакрићу је у њедра
И признати да је моја..!?
Одрпан, сетан, није ти важно име,
с кантицом у руци претужан си сео;
на басамак ледни у сред циче зиме,
да ли си некада плакао и јео?
Ти по оброк идеш пет дана на казан,
идеала немаш, све се живо сруши;
спознао си старче шта је стомак празан,
кад стане у грлу и почне да гуши.
Ратни си ветеран окићен ордењем,
све што си имао држава ти узе;
дадоше ти пушку, а сад би камењем,
покушаваш своје да сакријеш сузе.
Копоран изношен препун ти ордења,
са њиме покриваш очи, лице, уши;
док кашиком трпаш у уста знамења,
да не види нико како све се руши.
У причи
у којој и ђаво
има право да каже
шта мисли и како треба
истина никад није прогледала.
И све је у лажи
и забораву који нас тера
на нови почетак.
У безобразлуку
и истини која вришти
никад речи
која нас води
у нову будућност.
И сад се кајеш
у тишини и самоћи
што ниси рекла
гласно и јасно
оно што чекаш.
Na mestu gde veče presreće dan,
gde bolna java sa snom se bori;
pre no što duša utone u san,
čarobna vrata nebo otvori.
Pa poslušam srce šta bi htelo,
poznatim njivama duša hrli;
rukama milujem klasje zrelo,
pogledom rođeno mesto grlim.
Jutro mi sreću iz grudi uze,
zalud se sanak sa javom bori;
iz oka same krenuše suze,
čarobna vrata grubo zatvori.
Čarobne staze još uvek pratim,
pre no što oči utonu u san;
da opet ranjenu dušu vratim,
na mestu gde veče presreće dan.
autor
Jovica N. Đorđević
24.02.2024g.
Господе, спаси ме од
безбожника и неверника.
Они ме вређају, газе, псују
и нападају са ђаволом.
Господе помози ми
и растерај непријатеље.
И ако су ми они помогли
да се приближим вери.
Избави ме од грешника
посрнулих и бездушних.
И среће у којој нема тебе.
Пружи ми руку и спаси ме
од гордости и нетрпељивости
и жеље да побегнем од вечности.