Категорија: Veselin Mandarin

Док низ стотине краси
Одбрана над правдом жуди
Немирне стене сузама струни.
Док низ капију светих
Камење лебди
Kелле Кулеси Србин се сети.
Од Првог србског устанка
Покољ земљом хара
Спрске ће бајке
Младост да страда.
Поговор из једра изроди
О граду јунака и говору свом
Пробуди ме када спаваш
И злаћану успавај бол.
Изведи из гомиле срама
Стид што по дану клоне
Злаћану успавај бол,
Док спаваш будан кроз ноћ.
Проговоре дајем без говора
Рађам старе јунаке
Изроди из мртвих таму
Да живот под мраком стане.

Веселин Мандарин

И опет је судбо видим
како ми у руке пада
црни сумрак моје душе
док ми минут слепих спада.

И опет их судбо гледам
замор мртвих рођен спарам
да ли ико моје очи
у очима другим стара.

И опет их судбо зборим
лиши вида покоп моје мати
да јој звоно срама збуним
из мртвих се мртав вратим.

Да јој корак душом лишим
под своје је ноге узмем
и даље се судим судње
што ме тобом болан казни.

И опет и судбо ја их видим
да ли нога још ће к теби
зар и крв да јој вратим
док ме крвљу болан спали.

И опет
И судбо
Умирем и мислим
на питање питања бацам
да ли и за самрт има смрти
или је та стрепња јача!?

Веселин Мандарин

МИНУТ

И знам

да ће се под минутом скрити

свака суза луда

свака суза блудна.

Само једно нећу знати

кад ми земљу под именом сјаше

да ли ће се ико сплети

пред костима јаде.

И знам што минути под крацима слепе.

да ли ће и ове сузе

у вама да бледе?

Веселин Мандарин

Та усна што отпише коров и мраз
по минусу љубише без да љубити зна.
Те љубави велике што код Андрића сам срео
погледаше и у моје стазе да виде ми место.
Дочекаше их око једно, једно око
што дубоко је у тами.
Друго спава и по дану сикће.
Зар је свеједно ово друго или није?
Друго око спава под јабланом
док своје тражи по пустињи
ноћ и поново ноћ ми клизи низ пете
убраће бојим се и ово прво ми дете.
Зашто сам уснио песму сваку?
Песму сам уснио танку,
танак као лист папира
Андрић нема мира.
Низ Божије стопе и стотину залуда
залуд да је свака ћутка што сам снио.
На крају ћу подлећи подливима
што низ песме часте грехе.
Шта је у тами?
Помоћ мудро на уснама стави
клони’ те се љубави грешне
нека крв ме твоја памти
и по теби ће песак излити.

Веселин Мандарин

Тачно је да журим
и таласе квасим,
журим без журбе у џепу,
још један у низу луталица,
што чезне да се смрти преда.
Не познајем лажи и лажове,
огледало под покривачем кријем,
још једна у низу кукавица,
што стрепи да истину угледа.
Љубав да не пробудим,
смрт да не препознам,
кукавица рода свога.
Осветли ме оче,
па кад син се спусти,
земља да се сија.
Нека мртвак знаде свако слово,
које жив сам просро
и умро усран,
без правде по страни.
Нека чује да и даље срање влада,
гладни чезну за уздахом
и пресек им је хладан.
Усрано срање и даље сере,
просраће, бројим се младе.
Тачно је да журим,
младост да прерастем,
па кад сумрак сване,
лажи да упознам.

Веселин Мандарин

Сплео сам јој црне косе
по ноћи и гледао месец
како пева своје боли
кроз прозор завлачи снове
и моли да се одоре сломе.

Не познах једне очи
зелене и росне
што дечачке снове
поруши низ мај.

Мора да је младост крива
што покоси сваки сат на зиду
па у машти угледам ока твоја два
моја ока два
што убише ми мај.

Веселим Мандарин

Чезнем за сазнањем
да ли краће траје живот или смрт
док стрепим у јарак да забацим главу
па низ ветар питања бацам
као болест док по телу хара.

Упитам сваки део прашине
да ли се вреди од ваздуха скрити
па ме песак под ребрима буди
нит је веран нит се трава роси.

да га казниш и под своје узмеш
оплакаће и тебе киша
па ћеш мокар да се сладиш.

Разочарао си ме и ниси одолео смрти
без слади си моје сузе јео
молио да одрасте дете у мени
и шта сад постадох ето?

Без помиловања име си ми дао
себично од смрти, године ди крао
Желео кад одеш на далеке путе
кроз мене да живиш и именом трујеш.

Шта је мени остало да живим?
Кад си моје уздахе клео
у моје си вене залутао
и ко сам сада ја ето?

На гробу твоме, наше име пише
да се сваки јунак поколеба
тужно је што кад и ја умрем
име ће гробар да нам меша.

Шта постадох ето?
Сенка што у теби живи
када и ја легнем под земљом
и твоја ће душа да се смири.

Веселин Мандарин

Осмехнем се себи и њој
без да крај Вардара синем
пожелим да љубав отпевам
али јој ипак песму пишем.
Осећам грешке своје и њене
док кроз амбис стењу и моле
срећу да изродим пожелим
али ме сећања сломе.
Угледам љубав под
гробном парцелом
пожелим да смо
негде другде
она је мртва оживела
а ја жив тонем.
Осмех пожелим да вратим
напишем стрепње нове
јутро ме суморно пробуди
па и она оде.

Веселин Мандарин

Шта ако илузија живи у телу,
док плачем и стењем за тобом
па сваки порушени сан
жалим што нисам са собом.
Не жалим за тобом
и нисам за лажи
жалим за за собом
јер те срце памти.
Није одлазак крај
док под крајем вири стрепња
родна и поливена сузама
што сећању прича о љубави.
Не познајем себе
и тебе без мене
па навиру чежње рујне
пожеле да погубе дане
сруше ми сате
и опеку ране.
Шта ако преболиш
оно што ниси волео
па се скрасиш поред себе саме
опишеш животне путе
и помислиш још једном наме.

Веселин Мандарин