Добродошли!
РОЂАЧЕ МОЈ
Вечерас, драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.
Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој, и свако је сваком свој.
Сетићеш се знам, рођаче мој,
Кад нас је у кући било као пчела рој
И да су на Божић долазили сви
Који су се ту, у кући нашој, родили.
ПОЕЗИЈА
Поезија је опсена, илузија…
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни,
лавиринт који у нама сија…
Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба…
DA NIJE U MENI PESME…
Kazaljke seku na pola dan…
Pre podne mi beži u nepovrat
dok se vučem ko promrzli vrabac
prema sutonu…
Ne okrećem se
da pogledam odbegli san,
niti ljude što prođu pored mene
i negde u neku maglu utonu.
Otržu mi se misli ka beskućniku
koji se češe o moju nadlakticu
i na leđima nosi mesečev trag…
I meni bi po neko bacio dinar
da mi oči ne cakle u mraku
a u zenicama se skriva neki lukavi i bedni vrag…
Za sobom ostavljam iglice retkih reči
i mrvice nedorečenog
tek da se nazire trag…
Lenjo bauljam
ka svojoj kartonskoj kutiji
pod mostom neprežala,
ispred koje nemam ni prag…
Zaključavam na nogama gvozdene okove s lancima
i nameštam olovne tegove na stopala…
Ne znam dokle će mi se u čaši
ukazivati Raskoljnikov
i do kad ću trpeti ovu otuđenost
što me je spopala…
Da nije u meni pesme što mi izlazi kroz zube,
ne bih se nikada setila
da sam nekada sanjala da budem balerina.
Ljiljana Tamburić
Ko zaora njivu hrišćanskoga sveta,
pa u brazdu baci mrsko seme straha;
ko na blagdan sveti badnjak nam kleveta,
zrno oraha u ruci siromaha.
Ko zaora njivu hrišćanskoga sveta?
Što Josifu svetom vatru sada gase,
pa od Boga silom okreću nam glavu;
zar simboli pakla lica da nam krase,
da od straha tužni ne slavimo slavi,
Što Josifu svetom vatru sada gase?
Zar da dušman frulu na Božić nam svira,
krvavim rukama česnicu nam lomi;
da zamre svirka vitjelemskih pastira,
da se sveta vera kao staklo slomi.
Zar da dušman frulu na Božić nam svira?
Hvala tebi sveta blažena device,
ti prečista devo što nam Hrista rodi;
vitjelemsko stado vrati sa litice,
da se svo hrišćanstvo jarma oslobodi.
Hvala tebi sveta blažena device.
autor
Jovica N. Đorđević
06.01.2024g.
Милица Макитин – Требиње
Била сам једном Јулија, далеко од Вероне.
На мјесту гдје се с таласима сусреће
топот чизама и мирис маслина у шињелима.
Тамо кад наше пјесме зазвоне,
сјете се људи и бола и среће,
и онда некако сјетно и свечано
прича једна за другом креће,
и силна даљина у море тоне.
Ко год је био зна да ће опет доћи
и да ће се као уклет
сјећати сваке ноћи
и неких ситних детаља…
Такве су биле оне наше пјесме,
прегласни смијех и маринска јутра,
моје немирне руке у твојој коси,
док чекамо смирено да данас дође сутра.
Кажу да вријеме сјећања носи,
а мени то љето не да мира.
Ја још у неком бескрају зоре
слушам одјеке и узбуркано море, као онда.
У даљини негдје маслачак свира.
Настави са читањем “СТАРИ ЛИКОВИ У НОВОМ ВРЕМЕНУ – Милица Макитин – Требиње”
Ову песму посвећујем свим усамљеним који ће вечерас зурити у своју прошлост, постављати себи многа питања на које немају одговоре, а једно питање ће поставити сви: Зашто су заборављени и од оних којима су живот дали?
Бадње је вече а кућа празна…нêма.
Напуштен, од свих остављен
у сутону бадњем старац дрема.
Прозори светле у бадњој ноћи,
ни једна кућа није сама,
само на његовим прозорима тама.
Времешни старина јеца у ноћи,
зна да ни ове вечери нико му неће доћи.
Зури у понор мрачне улице,
кроз мрзло стакло…свело му лице.
Види: са надстрешица околних кућа
шикља његова, тешка, црна крв.
Нико не чује његову самоћу,
никога не напаја црном крвљу свога гласа…
Ноћас ће стражарити.
Сву ноћ мора стражарити,
јер ноћу долазе смрти
да затворе кругове мрачних обличја.
А сећања?
Сећања тирани, стално се враћају, муче.
Сећа се дана своје младости,
своје прве и задње радости:
Он, заваљен у фотељу стару,
задовољан, одбија дим за димом;
кућа му пуна ића и пића
и свега другог што пожелеше
два мала, нежна, бића.
Мајка се жури, шта ли ће прво,
док он поносан, очију ведрих,
уноси у кућу Бадње Дрво;
весела мајка сламу шири,
у сламу вешто дарове скрива;
има их пуно, биће их свима.
Па док се радосна деца под столом гурају,
дарове траже, сламу претурају,
негде дубоко, дубоко у њему,
тињао је, гризао га страх:
Боже! Ти који владаш, не дај, не дозволи
да ова срећа се икад претвори у прах!
Волео је, веровао снажно,
ал` како мало то беше важно
кад` силе зла срећу му узеше:
сва његова Вера, сва његова Љубав,
све залудно беше.
Напуштен, остављен старац, јеца у ноћи,
у тешкој, зимској, непрозирној тами,
он и његова самоћа сами.
На црном коњу положајник ће стићи,
ослободити га живота – црне псине, мрског скота!
Кроз мрзло стакло зури човек
што раном зором неће га бити,
престаће сузама Бадњак да кити.
Ивицом разума предуго ходи.
Још чека само да нестане му тело.
Боже!
Шта ноћас он да обуче:
кошуљу дугу белу, ил` свечано одело?
Кошуља бела, у соби белој,
биће их много, биће их много,
не могу сви иза решетака стати!
Не! Неће се престрашити:
обући ће црно, свечано одело,
стајаће из црног прозора,
зуриће у црни асфалт,
чекаће положајника на црном коњу,
и пре но што прими дар
што донеће му га божићно јутро,
чекаће да нешто ипак се згоди:
чекаће да кроз црно, разбијено стакло,
испосничког, исеченог лица,
првом јутарњем пролазнику с` прозора врисне:
– Мир Божји…Христос се роди!
©Бранко Мијатовић
Из збирке “Црни човек” 1993.
Објављено у “Изабране песме”2018.
